Slog

Slog je jedinica za organizaciju govornih zvukova. Na primer, reč voda se sastoji od dva sloga: vo i da. Slog je obično sastavljen od jezgra (najčešće samoglasnik) sa opcionim početkom i krajem (obično suglasnik).

Slogovi se često smatraju fonološkim „blokovima” reči. Oni mogu uticati na ritam jezika, prozodiju, stihovni metar, obrazac naglaska, itd.

Pisanje slogova je počeo nekoliko stotina godina pre prvih slova. Najraniji pronađeni slogovi su na pločama pisani oko 2800. p. n. e. u sumerskom gradu Ur. Ovaj pomak od piktograma prema slogovima se zove „najvažniji napredak u istoriji pisanja”.

Reč od jednog sloga (kao što je rep) se zove jednosložna reč dok reč koja se sastoji od dva sloga (poput majmun) se naziva dvosložna. A reč sastavljena od tri sloga (kao što je siromaš) se zove trosložna. Reč sastavljena od više od tri sloga (kao što je inteligencija) se zove višesložna, iako ovaj termin se često koristi za opisivanje reči od dva ili više sloga.

Etimologija

Reč slog (engl. Syllable) je anglonormanska varijacija starofrancuske reči sillabe, od lat. syllaba, od Koinske Grčke reči συλλαβή, lat. syllabḗ — „šta je uzeto zajedno”, što se odnosi na slova koja su uzeta zajedno da naprave jedan zvuk.

Reč συλλαβή je glagolska imenica stvorena od glagola συλλαμβάνω, lat. syllambánō (jedinjenja predloga σύν, lat. sýn — „sa” i glagola λαμβάνω, lat. lambánō — „uzeti”). Ova imenica koristi koren λαβ-, koji se pojavljuje u aoristu; prezentska osnova λαμβάν- se formira dodavanjem nazalnog infiksa ⟨μ⟩ ⟨m⟩ pre β lat. b i sufiksa -αν, lat. -an na kraju.

Struktura sloga

Delovi sloga su pristup (O), rima (R) i dodatak (A). Rima se deli na jezgro (N) i odstup (C).

Opšta struktura sloga se sastoji od sledećih delova:

• Pristup (obavezno u nekim jezicima, izborno ili čak ograničeno u drugima)
• Rima
  • Jezgro (obavezno u svim jezicima)
  • Odstup (izborno u nekim jezicima, vrlo ograničeno ili zabranjeno u drugima)
• Dodatak Dodatak se smatra posebnim delom sloga, nije zavisan za odstup, jer je ograničen na kraju reči.

Struktura sloga može se prikazati stablom. Jezgro sloga je obično samoglasnik (vokal) u formi jednoglasnika, dvoglasnika ili troglasnika, ali ponekad neutralnog suglasnika (sonanta) kao [л] ili [р].

Slogni pristup (ili prvi glas sloga) je zvuk ili zvuci koji nastupaju pre jezgra, a slogni odstup (ili poslednji glas sloga) je zvuk ili zvuci koji prate jezgro. Pojam rima pokriva jezgro plus odstup (završetak ili koda). U jednosložnoj reči mač, jezgro je a, pristup je m, odstup je č, i rima je ač. Ovaj slog može biti opisan kao suglasnik-vokal-suglasnički slog, skraćeno CVC (engleski: consonant-vowel-consonant).

Generalno, svaki slog zahteva jezgro. Pristupi su veoma uobičajeni, a neki jezici zahtevaju da svi slogovi imaju pristup. (To jest, CVC slog kao mač je moguć, ali VC slog kao ač nije.) Slogovi bez odstupa nazivaju se otvorenima, a oni sa odstupom zatvorenima. Svi jezici dopuštaju otvorene slogove, ali neki, poput havajskog jezika, nemaju zatvorene slogove.

Dugi slog je slog sa dugom rimom ili sa dugim jezgrom. U nekim jezicima, dugi slogovi uključuju slogove sa oba VV (grananje jezgra) i VC (grananje rima), za razliku od V, koji je kratak slog. U drugim jezicima, samo VV slogovi (oni sa dugim samoglasnikom (vokalom) ili dvoglasnikom) su dugi, a oba VC i V sloga su kratki. Razlika između dugog i kratkog određuje koji slogovi imaju naglasak–ovo je slučaj u latinskom i arapskom jeziku.

Slogovi i suprasegmentali

U domenu suprasegmentalske funkcije je slog, a ne određeni zvuk, to jest, one utiču na sve segmente sloga:

• Naglasak
• Ton

Ponekad dužina sloga se takođe računa kao suprasegmentalna karakteristika, na primer, u većini germanskih jezika, dugi samoglasnici mogu da postoje samo sa kratkim suglasnicima i obrnuto. Međutim, slogovi mogu biti analizirani kao kompozicije duge i kratke foneme, kao u finskom i japanskom jeziku, gde su udvajanje suglasnika i dužina samoglasnika nezavisni.

Slogovi i fonotaktička ograničenja

Fonotaktička pravila određuju koji zvuci su dozvoljeni ili nedozvoljeni u svakim delu sloge. Engleski jezik dozvoljava vrlo komplikovane slogove, slogovi mogu početi sa do tri suglasnika (kao reč string IPA: [/strɪŋ/], „kanap“ ili splash IPA: [/splæʃ/], „prskanje“), i povremeno imaju kraj sa čak četiri (kao reč prompts „brza naredba“). Mnogi drugi jezici su mnogo više ograničeni. Japanski jezik, na primer, samo dozvoljava /n/ hroneme u završetku sloga, i nema uopšte skupine suglasnika, kao pristup se sastoji od najviše jednog suglasnika.

Ima jezika koji ne dozvoljavaju prazne pristupe, kao što su hebrejski i arapski jezik (imena koja su transliterovana kao „Izrael“, „Abraham“, „Omar“, „Ali“ i „Abdulah“, i još druge, zapravo počinju sa polukonsonantnim prelaznim glasom ili sa laringalnim ili ždrelnim suglasnicima). Fonotaktika je mikro-analiza strukture slogova koja ima za cilj istražiti kako dobro oblikovani su slogovi nekog jezika. Makro-analiza slogova koja ima za cilj da ispita ograničenja kombinacijskog mogućnosti slogova, njihove pozicije i pojave i moguć poredak u reči se zove slogotaktika.

Slogovi i naglasak

Struktura sloga često ima interakciju sa naglaskom. U latinskom, na primer, naglasak se redovno određuje prema dužini sloga. Slog se smatra dugim ako ima najmanje jedno od sledećeg:

• Dugi samoglasnik u svojom jezgru
• Dvoglas u svojom jezgru
• Jedan ili više odstupa (završetka)

Jezici bez sloga

Ideja o slogu je izazvana od strane jezika koji omogućavaju dug niz suglasnika bez samoglasnika ili sonanta. Jezici na sjeverozapadnoj obali Severne Amerike, uključujući sališanski i vakašanski jezici, su poznati za ovo. Na primer, ove nuksalkske reči sadrže samo konstriktivne suglasnike:

[ɬχʷtɬʦxʷ] 'ti si pljuo na mene'

[ʦ’ktskʷʦʼ] 'on je došao'

[xɬpʼχʷɬtɬpɬɬs] 'on je imao deren švedski' (Bagemil (engl. Bagemihl) (1991), p. 589, 593, 627)

[sxs] 'mast foke'

U Bagemilovoj anketi prethodnih analiza, on je našao da se reč [ʦ’ktskʷʦ’] može razdvojiti u 0, 2, 3, 5 ili 6 slogova zavisno kakva analiza se koristi. Jedna analiza bi računala sve delove samoglasnika i suglasnika kao jezgro sloga, druga bi uzela u obzir samo male podgrupe kao kandidat jezgra, a još druga bi jednostavno osporila postojanje slogova u potpunosti.

Ova pojava se takođe može naći u berberskim jezicima (kao što su engl. Indlawn Tashlhiyt Berber) i mon-kambodžijski jezici (npr. Sema, Temiar, jezik Kamu ). Čak i na našem jeziku postoji nekoliko iskaza koji nemaju samoglasnika, na primer, „ššš“ (što znači „ćuti“) i „psst“ (zvuk koji se koristi za privlačenje pažnje).

Indlawn Tashlhiyt Berber:

[tftktst tfktstt] 'ti si to ušino, a zatim si ga dao'

[rkkm] 'trulež' (imperfekt) (Dell & Elmedlaoui 1985, 1988)

Sema:

[kckmrʔɛːc] 'kratke, debele ruke' (Sloan 1988)

Slogiranje

Vidi još: Silabifikacija, Fonotaktika i Hijerarhija zvučnosti

Silabifikacija ili slogiranje je razdvajanje reči u slogove, bilo govorno ili napisano. Na većini jezika, zapravo govorni slogovi su i osnova za razdvajanje slogova u pisanoj formi. Zbog vrlo slabe korespondencije zvukova i slova u pisanju savremenog engleskog jezika, na primer, pisana silabifikacija u engleskom jeziku se mora zasnivati uglavnom na etimološkim, tj. morfološkim, umesto fonetskih principima. Engleski „pisani” slogovi stoga ne odgovaraju stvarno govornim slogovima živog jezika.

Fonotaktička pravila određuju koji su zvuci dozvoljeni ili nisu dozvoljeni u svakom delu sloga. Engleski podržava veoma komplikovane slogove; slogovi mogu počinjati sa do tri suglasnika (kao u rečima string ili splash), ili se povremeno mogu završavati sa i po četiri suglasnika (kao u reči prompts). Mnogi drugi jezici su u znatnoj meri ograničeniji; japanski, na primer, jedino dozvoljava /ɴ/ i hronem na završetku, i teoretski uopšte nema suglasničkih klaster, jer se početak sastoji od najviše jednog suglasnika.

Ambisilabičnost

Javljaju se neslaganja oko lokacije nekih podela između slogova na govornom jeziku. Problematika rešavanja takvih slučajeva je najčešće diskutovana u kontekstu engleskog jezika. U slučaju reči kao što je hurry, podela može da bude /hʌr.i/ ili /hʌ.ri/, ni jedno od kojih ne izgleda zadovoljavajuće za nerotični akcenat kao što je RP (britanski engleski): /hʌr.i/ rezultira u krajnjem slogu /r/, koje se normalno ne sreće, dok /hʌ.ri/ za krajnji slog daje kratki naglašeni samoglasnik, koji se isto tako ne javlja. Argumenti mogu biti izneti u korist jednog ili drugog rešenja: Vels (2002) je predložio opšte pravilo po kome: „u zavisnosti od određenih uslova ..., suglasnici se rastavljaju na slogove tako onaj koji je jače naglašen flankra slog”. Mnogi drugi fonolozi preferiraju da podele slogove suglasnikom ili suglasnicima vezanim za sledeći slog, kad god je to moguće. Jedan alternativni pristup, koji je dobio izvesnu podršku, je da se intervokalni saglasnik tretira kao da je ambisilabičan, tj. da pripada prethodnom i sledećem slogu: /hʌṛi/. Detaljnija diskusija je predmet fonološke fonotaktike.

Početak

Početak je konsonantni zvuk ili zvuk na početku sloga, koji se javlja pre jezgra. Većina slogova ima takav početak. Za slogove bez takvog početka se kaže da imaju nulti početak – drugim rečima imaju prazninu gde bi trebalo da bude početak.

Početni klaster

Neki jezici ograničavaju početke, tako da moraju da budu formirani samo pojedinačnih suglasnici, dok drugi dozvoljavaju višesuglasničke početke u skladu sa raznim pravilima. Na primer, u engleskom, počeci kao što su pr-, pl- i tr- su mogući, dok tl- nije, i sk- je moguće dok ks- nije. U grčkom, međutim, oba ks- i tl- predstavljaju moguće početke. U kontrastu s tim u klasičnom arapskom multisuglasnički počeci uopšte nisu dozvoljeni.

Nulti početak

U nekim jezicima su zabranjeni nulti počeci. U tim jezicima, reči koje počinju samoglasnikom, kao što je engleska reč at, nisu moguće. Ovo je manje čudno nego što to možda u početku izgleda, jer većina takvih jezika dozvoljava slogovima da započnu sa fonemskim glotalnim zaustavljanjem (zvukom u sredini engleskog „uh-oh” ili, u nekim dijalektima, dvostrukim T kao u „button”, koje se fonetski predstavlja /ʔ/). U engleskom, reč koja počinje sa samoglasnikom može da bude izgovorena sa epenteznim glotalnim zaustavljanjem kad sledi pauzi, mada to zaustavljanje možda nije fonema u datom jeziku.

Nekoliko jezika pravi fonemsku razliku između reči koja počinju sa samoglasnikom i reči koja počinju sa glotalnim zaustavljanjima čemu sledi samoglasnik, s obzirom da je razlika generalno čujna jedino nakon druge reči. Međutim, malteški i neki polinežanski jezici prave takve razlike, kao što je slučaj u havajskim rečima /ahi/ „vatra” i /ʔahi/ „tuna”.

Hebrejski i arapski ne dozvoljavaju nulte početke. Imena Izrael, Abel, Abraham, Iran, Omar, Abdula, i Irak izgledaju kao da su bez prvog sloga, ali u originalnoj hebrejskoj i arapskoj formi zapravo počinju sa različitim suglasnicima: polusamoglasinikom /j/ u yisrāʔēl, glotalnim frikativom u /h/ heḅel, glotalnim zaustavljanjem /ʔ/ u ʔaḅrāhām i ʔīrān, ili faringalnim frikativom /ʕ/ u ʕumar, ʕabduḷḷāh, i ʕirāq. Za razliku od toga, arandski jezik centralne Australije u potpunosti ne koristi početke; pri tome svi slogovi imaju osnovni oblik „sam.sug.(sug.)”.

Razlika između sloga sa nultim početkom i početka sa glotalnom završetkom često je čisto razlika fonološke analize, a ne stvarnog izgovora sloga. U nekim slučajevima, (putativni) izgovor reči sa samoglasničkim početkom kad sledi drugu reč - bez obzira da li je glotalno zaustavljanje umetnuto - označava da li se reč treba smatrati nultim početkom. Na primer, mnogi romanski jezici kao što je španski nikad ne umeću takvo glotalno zaustavljanje, dok engleski to čini samo ponekad, u zavisnosti od faktora kao što je brzina konverzacije; u oba slučaja, ovo ukazuje na to da su reči u pitanju zaista samoglasnički-inicijalne. Međutim isto tako postoje izuzeci. Na primer, standardni nemački (uključujući mnoge južne akcente) i arapski oba zahtevaju da glotalno zaustavljanje bude umetnuto između jedne reči i sledeće reči sa putativno samoglasničkim početkom. Za takve reči se kaže da počinju samoglasnikom u nemačkom, a sa glotalnim završetkom u arapskom. Razlog za to su druga svojstva tih jezika. Na primer, glotalni završetak se ne javlja u drugim situacijama u nemačkom, npr. pre suglasnika ili na kraju reči. S druge strane, u arapskom, ne samo da se glotalni završetak javlja u takvim situacijama (npr. klasično /saʔala/ „on je pitao”, /raʔj/ „mišljenje”, /dˤawʔ/ „svetlost”), već se javlja u alternacijama, koje su jasna indikacija njegovog fonemskog statusa (cf. klasično /kaːtib/ „pisac” vs. /maktuːb/ „napisano”, /ʔaːkil/ „osoba koja jede” vs. /maʔkuːl/ „pojeden”).

Moguće je da sistem pisanja jezika ne korespondira fonološkoj analizi jezika u pogledu njegovog rukovanja (potencijalnim) nultim sadržajem. Na primer, u nekim jezicima napisanim latinicom, inicijalno glotalno zaustavljanje ostalo je nenapisano; s druge strane, neki jezici koji se pišu nelatiničnim pismima, kao što su abdžad i abugida, imaju specijalni nulti suglasnik kojim se predstavlja nulti početak. Jedan primer toga je da u hangulu, alfabetu korejskog jezika, nulti početak se predstavlja sa ㅇ na levoj ili gornjoj sekciji grafeme, kao u 역 sa značenjem „stanica” i izgovorom jeok, pri čemu je diftong jeo jezgro, a k je završetak.

Jezgro

Primeri slogovnih jezgara

Reč	Jezgro
cat [kæt]	[æ]
bed [bɛd]	[ɛ]
ode [oʊd]	[oʊ]
beet [bit]	[i]
bite [baɪt]	[aɪ]
rain [ɻeɪn]	[eɪ]
bitten [ˈbɪt.ən] ili [ˈbɪt.n̩]	[ɪ] [ə] ili [n̩]

Jezgro je obično samoglasnik u sredini sloga. Generalno, svakom slogu je neophodno jezgro (koje se ponekad naziva vrhom), i minimalni slog se sastoji samo od jezgra, kao u engleskim rečima eye ili owe. Slogovno jezgro je obično samoglasnik, u vidu monotonga, diftonga, ili triftonga, mada je ponekad i slogovni suglasnik.

U većini germanskih jezika, labavi samoglasnici se mogu pojaviti samo u zatvorenim slogovima. Stoga se ti samoglasnici takođe nazivaju ograničenim, za razliku od napetih samoglasnika koji se nazivaju slobodnim samoglasnicima, jer se mogu pojaviti čak i u otvorenim slogovima.

Konsonantno jezgro

Pojam sloga je donekle osporen u jezicima koji omogućavaju dugačke nizove nezvučnika bez ikakvog interventnog vokala ili sonanta. Najzastupljeniji slogovni suglasnici su sonoranti poput [l], [r], [m], [n] ili [ŋ], kao u engleskim rečima bottle, church (u rotičkim akcentima), rhythm, button i lock ' n key. Međutim, engleski dozvoljava slogovne nezvučnike u nekoliko paraverbalnih iskaza, kao što su shh (koje se koristi za zahtevanje tišine) i psst (koje se koristi za privlačenje pažnje). Svi oni su analizirani kao fonemički slogovi. Slogovi sastavljeni od samo nezvučnika se isto tako fonetički javljaju u nekim prosodijskim situacijama kad se nenaglašeni samoglasnici prećutkuju između nezvučnika, kao u engleskim rečima potato [pʰˈteɪɾəʊ] i today [tʰˈdeɪ], što ne menja njihov broj slogova uprkos gubljenja slogovnog jezgra.

Nekoliko jezika ima takozvane slogovne frikative, takođe poznate kao frikativni samoglasnici, na fonemskom nivou. (U kontekstu kineske fonologije, srodni ali nesinonimni termin apikalni vokal se obično koristi.) Mandarinski jezik je poznat po tome što ima takve zvukove u bar nekim od svojih dijalekata, na primer pinjin slogovi sī shī rī, se ponekad izgovaraju kao [sź̩ ʂʐ̩́ ʐʐ̩́]. Poput jezgra za rotičku englesku reč church, raspravlja se o tome da li su ova jezgra konsonanti ili samoglasnici.

Jezici na severozapadnoj obali Severne Amerike, uključujući sališki, vakašanski i činukanski jezike, dozvoljavaju zaustavne suglasnike i bezglasne frikative kao slogove na fonemskom nivou, čak i u najpažljivijoj dikciji. Jedan primer je činukanski izraz [ɬtʰpʰt͡ʃʰkʰtʰ] 'te dve žene dolaze ovamo iz vode'. Lingvisti su analizirali ovu situaciju na različite načine. Neki tvrde da takvi slogovi nemaju nikakvo jezgro, dok drugi smatraju da se pojam „slog” ne može jasno primeniti na ove jezike.

Drugi primeri:

Nuhalk (Bela Kula)

[ɬχʷtʰɬt͡sʰxʷ] 'pljunuo si me'

[t͡sʼkʰtʰskʷʰt͡sʼ] 'on je stigao'

[xɬpʼχʷɬtʰɬpʰɬɬs] 'imao je u svom posedu biljku bančberi'

[sxs] 'jecanje foke'

U Bagemilovom pregledu prethodne analize, on nalazi da se Bela Kula reč /t͡sʼktskʷt͡sʼ/ 'on je stigao' može razdvojiti u 0, 2, 3, 5, ili 6 slogova u zavisnosti od toga koja se analiza koristi. Jedna analiza bi razmatrala sve samoglasničke i suglasničke segmente kao slogovna jezgra, druga bi smatrala samo mali podskup (frikative ili sibilante) kao kandidate za jezgra, a treća bi jednostavno u potpunosti negirala postajanje slogova. Međutim, kada radi sa snimcima umesto transkripcija, slogovi mogu biti očigledni u takvim jezicima, i maternji govornici imaju jake intuicije o tome šta su slogovi.

Ova vrsta fenomena je takođe uočena kod berberskih jezika (kao što je indlon tašlhijski berberski), marokanski arapski (očigledno pod berberskim uticajem), austroazijski jezici (kao što su semajski, temijarski, kamunski) i ogami dijalekat mijakanskog, i rjukjuanski jezici.

Indlon tašlhijski berberski

[tftktst tfktstt] 'ti si ga uganuo i onda ga dao'

[rkkm] 'trunuste' (imperfekat)

Semajski

[kckmrʔɛːc] 'kratke, debele ruke'

Vidi još

• Razdvajanje reči
• Mora (lingvistika)
• Fonologije
• Tonski akcenat
• Naglasak
• Slogovni suglasnik

Literatura

• Shibatani, Masayoshi (1987). „Japanese”. Ur.: Comrie, Bernard. The World's Major Languages. Oxford University Press. str. 855—80. ISBN 978-0-19-520521-3. 
• Bagemihl, Bruce (1991). „Syllable structure in Bella Coola”. Linguistic Inquiry. 22: 589—646. 
• Clements, George N.; Keyser, Samuel J.. . CV phonology: A generative theory of the syllable. Linguistic inquiry monographs (No. 9). Cambridge, MA. . MIT Press. 1983. ISBN 978-0-262-53047-7.  (pbk). ISBN 978-0-262-03098-4. (hb)
• Dell, François; Elmedlaoui, Mohamed (1985). „Syllabic consonants and syllabification in Imdlawn Tashlhiyt Berber”. Journal of African Languages and Linguistics. 7 (2): 105—130. doi:10.1515/jall.1985.7.2.105. 
• Dell, François; Elmedlaoui, Mohamed (1988). „Syllabic consonants in Berber: Some new evidence”. Journal of African Languages and Linguistics. 10: 1—17. doi:10.1515/jall.1988.10.1.1. 
• Ladefoged, Peter (2001). A course in phonetics (4th izd.). Fort Worth: Harcourt College Publishers. ISBN 978-0-15-507319-7. 
• Smyth, Herbert Weir (1920). A Greek Grammar for Colleges. American Book Company. Pristupljeno 1. 1. 2014 — preko CCEL.