Staklo

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Staklo može biti providno, ploho ili u različitim oblicima i u raznim bojama
Spajanje dve cevi napravljene od olovnog stakla[1]

Staklo je amorfni (nekristalni) tvrdi materijal obično izbrušen i providan, napravljen u najvećem delu od silicijuma i baza spojenih na visokoj temperaturi.[2] Staklo je homogena amorfna, izotropna, providna, čvrsta i krta materija u metastabilnom stanju nastala hlađenjem i zagrevanjem. Sadrži najčešće silicijumski pesak, sodu, okside alkalnih metala i krečnjak. To je biološki neaktivni materijal. Staklo je transparentno providno za vidljivo svetlo (postoji i neprovidno staklo). Obično staklo ne propušta svetlo malih talasnih dužina jer sadrži primese.

Najpoznatiji i istorijski najstariji tipovi stakla su bazirani na hemijskom jedinjenju silicijum dioksid, primarnom sastojku peska. Široko korišćeni termin staklo se obično koristi samo za taj tip materijala. Staklo je poznato po svojoj upotrebi za prozorska stakla i staklene boce. Postoje mnogobrojni tipovi stakla baziranog na silicijum-dioksidu.[3] Obično staklo za prozore i flaše je specifični tip sodno-krečnog stakla.[4][5] Ono se sastoji od aproksimativno 75% silicijum dioksida (SiO2), natrijum oksida (Na2O) iz natrijum karbonata (Na2CO3), kalcijum oksida, takođe poznatog kao kreč (CaO), i nekoliko manjih aditiva. Veoma prozirno i trajno kvarcno staklo može da bude napravljeno od čistog silicijum dioksida. Drugi sastojici se koriste da bi se poboljšala temperaturna obradivost produkta.

Mnogobrojni oblici primene silikatnog stakla počivaju na njegovoj optičkoj prozirnosti,[6] koja omogučava jednu od primarnih upotreba silikatnog stakla kao prozorska okna. Staklo može da reflektuje i refraktuje svetlost.[7][8] Ta svojstva se mogu pospešiti sečenjem i poliranjem, čime se formiraju optička sočiva, prizme, fini stakleni predmeti, i optička vlakna za prenos podataka velikim brzinama pomoću svetlosti.[9] Staklo može da bude obojeno dodavanjem metalnih soli, a može i da bude obojeno po površini. Ta svojstva su dovela do ekstenzivne upotrebe stakla u proizvodnji umetničkih predmeta, a posebno vitraža. Mada je krto, silikatno staklo je izuzetno izdržljivo, i postoji mnoštvo primera staklenih fragmenata iz ranih kultura u kojima je pravljeno staklo. Pošto se staklo može izliti u bilo koji oblik, kao i zato što je sterilan proizvod, ono se tradicionalno koristilo za sudove: činije, vaze, flaše, tegle i čaše za piće. U većini svojih čvrstih formi ono je takođe korišćeno kao pritiskivač za hartiju, klikere, i perle. Kada se ekstrudira kao staklena vlakna i utre kao staklena vuna na takav načih za zarobljava vazduh, ono postaje termalni izolacioni materijal, a kad se ta staklena vlakna ugrade u organsku polimernu plastiku, ona su ključna strukturna pojačavačka komponenta kompozitnog materijala fiberglasa.

U nauci, termin staklo se često definiše u širem smislu, tako da obuhvata svaki čvrsti materijal koji poseduje nekristalnu (i.e. amorfnu) strukturu na atomskoj skali i koji ispoljava staklenu tranziciju pri zagrevanju do tečnog stanja.[10] Stoga su porcelani i mnoge polimerne termoplastike, koje često sreću u dnevnoj upotrevi, isto tako fizička stakla. Te vrste stakla mogu da budu napravljene od veoma različitih vrsta materijala: metalnih legura, jonskih rastopa, vodenih rastvora, i polimera. U mnogim oblicima primene (flaše, naočare) polimerna stakla (akrilno staklo, polikarbonat, polietilentereftalat) su laganije alternative tradicionalnog silicijumskog stakla.

Venecija je jedan od napoznatijih gradova po pravljenju predmeta od stakla. Veoma vešti i uvežbani umetnici koji prave različite predmete od stakla objašnjavaju da ovom profesijom se treba veoma dugo baviti da bi se dostigla savršena veština i umeće. U Veneciji se nalazi više od dve stotine radnji i oko tri stotine radionica koje prodaju i proizvode staklo, počev od ogromnih vaza do minijaturnih figura različitih boja.

Istorija[uredi]

Rimsko staklo iz 2. veka
Duvač stakla, Raban Mauro
Rimska staklena čaša
Muransko staklo

Staklo se nalazilo i u prirodi i stvara se u vulkanskim aktivnostima. Drugi oblik prirodnog stakla nastaje udarom groma u silicijumski pesak.[11] Prirodno stvoreno staklo se, u kamenom dobu, koristilo za izradu oštrog oružja.

Njegova izrada otkrivena je oko 3.000. godine p. n. e. u Egiptu.[12] U početku tehnologija nije omogućavala proizvodnju čistoga stakla, pa se u starom Egiptu upotrebljavalo uglavnom za proizvodnju ukrasa,[13] a u antičkoj Grčkoj i starom Rimu su se proizvodile posude od stakla. Od XI veka se od stakla proizvodi i nakit. Dalje, tokom vekova, staklo dobija sve veću primenu u raznim oblastima, pa i u umetnosti. Na njemu se slika, od njega se prave skulpture i oblikuju razni ukrasni i korisni predmeti, a u arhitekturi se došlo do toga da se zidovi čitavih zgrada prave od stakla.[14]

Stari vek[uredi]

U starom veku od 15. do 2. veka pre nove ere prvo u Egiptu i Mesopotamiji, kasnije u Rimskom carstvu za proizvodnju staklenih predmeta koristile su se tehnike nanošenja stakla oko pješčanog jezgra (proizvodile su se male posude) i livane su u kalupe (proizvodio se nakit ili ukrasi na zgradama).[15] Predmeti od stakla izrađivali su se mukotrpno i bili su dostupni samo najbogatijima. Tehnika presovanja je svoju široku primenu nalašla u kasnoantičkoj izradi prozorskih stakala, a vrhunac tehnike je bilo mozaičko staklo za ukrašavanje prozora.

Izum lule za duvanje stakla (duga željezna šipka čiji bi se jedan kraj zagravao do žarenja i potom umakao u žitku staklenu masu u staklarskoj peći[16]) dva vekaa pre nove ere omogućio je tehnološki napredak, masovniju i jeftiniju proizvodnju. Staklo se duvalo slobodno (što je omogućavalo stvaranje velikog broja različitih i unikatnih oblika), i lilo se u kalup (što je omogućavalo stvaranje reljefnih ukrasa i žigova). U doba cara Avgusta gradile su se brojne radionice i staklo je postalo dostupno svim slojevima društva. Koristilo se u domaćinstvu: šolje, tacne, tanjuri, činije, boce, vrčeve, čaše raznih oblika i veličina. Uporedo s razvojem tehnike izrade stakla razvile su se i tehnike slikanja emajlom, graviranja, brušenja, aplicirane dekoracije i reljefne aplikacije te dekoracije s ulegnućima i granuliranjem.

Propašću Rimskog carstva propale su i staklarske radionice. U bivšim rimskim kolonijama Galiji i Germaniji staklo se proizvodilo i dalje, ali mu je kvalitet bio skroman.

Srednji vek[uredi]

U srednjem veku cenjene su bile samostanske radionice širom Europe u kojima se izrađivalo šareno staklo za crkvene prozore i staklo koje imitira drago kamenje za ukrašavanje zlatarskih proizvoda. Padom Carigrada 1204. vizantijski proizvođači stakla našli su azil u Veneciji, do tada skromnom središtu evropskog staklarstva. Uveli su monopol u proizvodnji luksuznog stakla koji se sve do danas štiti strogim zakonima.

Novi vek[uredi]

Od 14. veka počelo se izrađivati i obično prozorsko staklo. Oko 1600. središte staklarske proizvodnje preselilo se u Prag gde se obnovila i dalje i razvijala tehnika dvostrukog stakla. Pojavili su se masivni barokni oblici i potisnuli sve dotadašnje. Proizvodnja potpuno prozirnog stakla (bez mehurića i vlakanaca) omogućila je izradu leća i izume mikroskopa i teleskopa. Proizvodnja i primjena stakla naglo je porasla potkraj 18. veka kada je pronađen jeftin postupak za dobijanje važne sirovine (natrijum karbonata).

Fridrih Simens je 1867. na svetskoj izložbi u Parizu dobio zlatnu medalju za svoju staklarsku peć. Majkl Džosef Ovens je 1903. izumeo prvu automatsku mašinu za duvanje stakla (proizvodio je 9 boca u minuti). Zahvaljujući Ovensovom izumu, počele su se graditi automatizovane staklare.

Sastav, svojstva i dobivanje[uredi]

Staklo je materijal koji se obično ne nalazi u prirodi. Iako poznato i korišteno od davnina i danas je nezamjenjiv materijal u svakodnevnom životu. Staklo se dobiva topljenjem osnovnih sirovina: kvarcnog peska, sode i krečnjaka. Čisti silicijum dioksid ima tačku topljenja na 1723 °C,[17] te bi bilo jako neekonomično topljenje ga na toj temperaturi. Osnovnim sirovinama dodaje se i stakleni lom (oko 30%), jer ima nižu tačku topljenja od osnovnih sirovina, pa povećava brzinu topljenja. Time se uštedi oko 32% energije.

Glavne 3 sirovine za dobivanje natrijumskog-kalcijumskog-silikatnog stakla (Na2O x CaO x 6 SiO2) su:

Dodavanjem sode snižava se tačka topljenja na oko 1000˚ C, ali time staklo postaje rastvorno u vodi (vodeno staklo), pa se to sprečava dodavanjem krečnjaka (koji otpuštanjem ugljen-dioksida prelazi u kalcijum oksid - CaO).

Hemijski proces u proizvodnji običnog ili natrijumskog stakla se može prikazati jednačinom:

Na2CO3 + CaCO3 + 6 SiO2 --> Na2O x CaO x 6 SiO2 + 2 CO2

Staklo je pothlađena tečnosti amorfnog sastava koja nema određenu tačku topljenja, pa zagrejavanjem polako omekšava, što omogućuje njegovu obradu duvanjem. Sastoji se od nepravilne mrežaste strukture delomično spojenih SiO44- tetraedara.

Proizvodnja[uredi]

Staklo se proizvodi zagrevanjem i topljenjem u staklarskoj peći. Rezultat je amorfna materija koja se može formirati u različite oblike. Staklo je veoma krto i razbija se na oštre krhotine. Ove osobine mogu biti modifikovane dodavanjem primesa - najčešće oksida metala prilikom topljenja.

Staklo je pre svega sastavljeno od silicijumskog peska – silicijum oksida koji ima temperaturu topljenja od 2.000 °C i zato mu se dodaju alkalne materije koje snižavaju temperaturu topljenja. Kako ovo smanjuje otpornost na vodu, dodaje se i oksid kalcijuma koji je povećava. Od osnovnih sirovina za izradu stakla priprema se smesa u prahu koja se topi u staklarskoj peći. Staklu se mogu dodavati primese koje ga boje, ili ga čine prozirnim odnosno neprozirnim.

Prilikom proizvodnje stakla dodaju se sljedeće dve materije, koje olakšavaju izradu stakla:

  • soda (natrijum karbonat – Na2CO3)
  • kalcijum oksid: CaO

Dodavanjem sode snižava se tačka topljenja na oko 1000˚ C, no isto tako njenim dodavanjem staklo postaje topivo u vodi. Zbog toga u već rastopljeno staklo dodaje se kalcijum oksid koji vraća staklu njegovu netopivost u vodi.

Prerada stakla[uredi]

Tekući materijal se dalje prerađuje duvanjem stakla, presovanjem stakla, livenjem stakla ručno ili mašinskim putem i izvlačenjem stakla. Ovako nastali polutovari se mogu dalje prerađivati n. p. r. brušenjem, glačanjem i sl.

Staklo se može ukrašavati i ukrašavanje stakla je povereno likovnjacima koji imaju savršenu stručnu pripremu u preradi stakla. Izlazna tačka je umetnički crtež koji se prevodi u definitivni tehnički predlog i osnovnu tehničku formu novog proizvoda. U pećima gde se materijal prerađuje u ražeravljenom stanju uz toplotu, tako je poznato npr. kidano staklo. Tu dekor natraje tako da se staklo u razžeravljenom stanju uroni u vodu i ono popuca i stvara efekte a potom se ponovo zagreva da bi površina postala glatka. Mramorovano staklo nastaje kada se vruće staklo obavija malim komadićima stakla u boji koji se u jezgro zatave. Jedna od mogućnosti je obavijanje jezgra staklenim nitima u boji. Slojevito staklo je tehnika u pećima koja računa sa nekoliko slojeva stakla u boji koje se zatim tehnikom brušenja u hladnom stanju dalje prerađuju. Brušenje je tehnika prerade stakla u hladnom stanju i mogu se brusiti razne vrsta stakla kao olovno, bojeno i sl. Dalja tehnika je slikanje stakla koje se može izvoditi u toplom i hladnom stanju i slika se bojama koje nisu ništa drugo već lako rastopljivo staklo u koje se dodaju metalni oksidi. Ecovanje je takođe tehnika za dekoraciju stakla u hladnom stanju. Uzorci se ecuju u kupki sa fluorovodoničnom kiselinom koja raspušta staklo i intenzitet i dubina uzorka zavisi od koncentracije kiseline i vremena ecovanja. Poznata tehnika je i matiranje stakla. Matne površine se mogu stvarati ecovanjem sa kiselinama ili pastama ili peskarenjem u kojem se snažnom strujom peska deluje na staklo da bi se stvorile matirane površine a može se konačno i matirati staklena površina brušenjem pomoću raznih masa. U preradu stakla spada i metaliziranje stakla gde se tekući metali nanose slično kao kod oslikavanja stakla.

Treba reći i o značaju primeni stakla u monumentalnoj umetnosti- u arhitekturi građevina i prostora. Bojeni prozori su slike koje se sastavljalu iz bojenog stakla koje pored osnovne funkcije da propuštaju svetlo imaju i razne estatske funkcije. Zidne slike iz bojenih stakala su osnovi za mozaike.

Duvanje stakla[uredi]

Jedan od načina prerade stakla je duvanje stakla. Ručna izrada se sprovodi tako da staklar iz peći uzima sa cevčicom od oko 15 mm i dužine 120- 150 cm na kojoj je drveni rukohvat i metalni pisak, manju količinu staklene mase koju poravna i izduva i ostavi je malo da se ohladi i uzima dalju količinu staklene mase koju izravna u specijalnom alatu i duva i formira okretanjem i najzad se proizvod odeli od cevčice i odnosi u peć za hlađenje. Kasnije se proizvod još jedan put zagreje i dorađuje. Kod mašinske proizvodnje duvanje stakla se izvodi tako da rade mehanizmi i poluautomati ili punom automatizovanom proizvodnjom da bi se dobile odgovarajuće forme. Oba ova principa su prisutna kod proizvodnji sijalica ili flaša.

Vrste i upotreba[uredi]

Staklo se upotrebljava u mnogim područjima: građevinarstvu, prehrambenoj i elektronskoj industriji, za izradu instrumenata i ukrasnih predmeta, itd.[18] Iako se staklo proizvodilo od vremena starih Sumera i Egipćana, bilo je skupoceno do početka 20. veka, dok Majkl Ovens nije izumeo mašinu za automatsku proizvodnju, nakon čega se široko upotrebljava.[19][20]

Osim osnovnih sirovina, u proizvodnji stakla često se rabe i sredstva za bojanje. To su najčešće metalni oksidi ili karbonati. Na primer: kobaltno staklo je plave boje jer sadrži kobalt(II) oksid (CoO), zelena boja boce je od gvožđa(III) oksida (koji je crvenkaste boje), a smeđa boja od barijum oksida (koji je žute boje).

  • Obično staklo se koristi za izradu prozorskih stakala, zatim kao staklo za ogledala i razno stakleno posuđe.:[21][22][23] Sastav mu približno određuje formula Na2O x CaO x 6 SiO2. Takvo prozorsko staklo se koristi od 18. veka.[24]
  • Kristalno staklo je najpoznatije i dobija se ako se kalcijum oksid delomično zameni olovo(II) oksidom (PbO). Teško olovno staklo ima veliki indeks loma svetlosti, pa se koristi za izradu leća, kristalnih čaša, vaza i drugog.
  • Vatrostalno (natrijum borosilikatno) staklo se koristi u hemijskim laboratorijama, jer je neosetljivo na promene temperature i hemijske reagense.
  • Kvarcno je staklo otporno na brze promene temperature, a izrađeno od čistog silicijum dioksida. Upotrebljava se za izradu hemijskog pribora koji mora podneti nagle promene temperature (npr. lončići koji su otporni na brze promene temperature), a kako propušta ultraljubičasto zračenje, upotrebljava se i u kvarcnim svetiljkama. Napravljeno je od čistog SiO2.[25][26]'

Staklo kao medijum u umetnosti[uredi]

Prerada stakla duvanjem
Staklo Emila Gala

Zbog svoje transparentnosti staklo je ,kao materijal za izradu trodimenzionalne umetnosti,jako popularno.[27] Skulpturu izrađenu od stakla više ne određuje samo njena masa, već i svetlost koja prolazi kroz nju ili boje koje ona može da primi iz okoline. Pored transparentnosti, staklo poseduje i osobinu lakog oblikovanja.

Može se prerađivati na više načina : duvanjem, livenjem, izvlačenjem ( ručno ili mašinskim putem ). Ovako prerađena stakla se mogu dalje prerađivati brušenjem, glačanjem i sl.

Osim skulptura savremene umetnosti, od stakla se danas proizvode i razni predmeti, mada se stakleni predmeti (satovi,lusteri,staklene lampe,vaze,činije,flašice za parfeme) više cene zbog svoje lepote nego zbog svoje upotrebne vrednosti. Od stakla se izrađuju i ukrasi - minijature i nakit, a mnogi poznati umetnici i dizajneri koristili su staklo u svojim delima (Vjenceslav Richter, Emil Gal, Rene Lalikju).

Sastav nekih najčešćih vrsta stakla[uredi]

  • Optičko staklo: 69% SiO2, 12% CaO, 6% Na2O, 0,3% B2O3 i 12% K2O.
  • Alumosilikatno staklo: 55% SiO2, 15% CaO, 20% Al2O3 i 10% MgO.
  • Vatrostalno staklo (borosilikatno staklo): 76 % SiO2, 3% CaO, 5% Na2O, 13% B2O3, 2% Al2O3 i 12% K2O.
  • Prozorsko staklo (natrijumsko staklo): 72 % SiO2, 11% CaO, 13% Na2O, 0,3 % Al2O3 i 3,8% K2O.

Рециклирање[uredi]

Енергија која се уштеди рециклирањем једне стаклене боце довољна је да сијалица од 100W светли 4 сата. Стакло произведено од рециклираног стакла смањује онечишћење ваздуха у процесу производње за 20%, а онечишћење воде за 50%. Искориштена стаклену амбалажу је погодна за рециклирање. Може се у потпуности рециклирати и користити као искључива сировина за производњу нових предмета од стакла.

Референце[uredi]

  1. Ericsson, Anne-Marie (1996). The Brilliance of Swedish Glass, 1918–1939: An Alliance of Art and Industry (на језику: енглески). Yale University Press. ISBN 0-300-07005-5. 
  2. Spiegl, Walter (1979). Glas. München: Battenberg Verlag. ISBN 3-87045-155-6. 
  3. Lewis, Peter Rhys (2016). Forensic Polymer Engineering: Why Polymer Products Fail in Service (на језику: енглески). Woodhead Publishing. ISBN 978-0-08-100728-0. 
  4. „Borosilicate Glass vs. Soda Lime Glass? - Rayotek News”. rayotek.com (на језику: енглески). Приступљено 23. 4. 2017. 
  5. Robertson, Gordon L. (2005). Food Packaging: Principles and Practice, Second Edition (на језику: енглески). CRC Press. ISBN 978-0-8493-3775-8. 
  6. Barsoum, Michel W. (2003). Fundamentals of ceramics (2 изд.). Bristol: IOP. ISBN 0-7503-0902-4. 
  7. Terzis, Anestis (2016). Handbook of Camera Monitor Systems: The Automotive Mirror-Replacement Technology based on ISO 16505 (на језику: енглески). Springer. ISBN 978-3-319-29611-1. 
  8. Khatib, Jamal (2016). Sustainability of Construction Materials (на језику: енглески). Woodhead Publishing. ISBN 978-0-08-100391-6. 
  9. Donald R. Uhlmann; Norbert J. Kreidl, ур. (1991). Optical properties of glass. Westerville, OH: American Ceramic Society. ISBN 0-944904-35-1. 
  10. Scholze, Horst (1988). Glas. Natur, Struktur und Eigenschaften. Berlin: Springer-Verlag. ISBN 3-540-18977-7. 
  11. Klein, Hermann Joseph (1881). Land, sea and sky; or, Wonders of life and nature, tr. from the Germ. [Die Erde und ihr organisches Leben] of H.J. Klein and dr. Thomé, by J. Minshull (на језику: енглески). 
  12. Wilde, Heike (2003). Technologische Innovationen im zweiten Jahrtausend vor Christus. Zur Verwendung und Verbreitung neuer Werkstoffe im ostmediterranen Raum. Wiesbaden: Harrassowitz. ISBN 3-447-04781-X. 
  13. Nolte, Birgit (1968). Die Glasgefässe im alten Ägypten. Berlin: Hessling. 
  14. Clemens, Lukas; Steppuhn, Peter (2012). Glasproduktion. Archäologie und Geschichte. Beiträge zum 4. Internationalen Symposium zur Erforschung mittelalterlicher und frühneuzeitlicher Glashütten in Europa. Trier: Kliomedia. ISBN 978-3-89890-162-8. 
  15. Amrein, Heidi (2001). L’atelier de verriers d’Avenches. L’artisanat du verre au milieu du Ier siècle après J.-C.; Cahiers d’archéologie romande. 87. Lausanne. ISBN 2-88028-087-7. 
  16. Trier, Wolfgang (1984). Glasschmelzöfen, Konstruktion und Betriebsverhalten (Reprint). Berlin: Springer. ISBN 978-3-642-82068-7. 
  17. „Glass - Chemistry Encyclopedia”. Приступљено 1. 4. 2015. 
  18. Jürgen Dispan (2013): Glasindustrie in Deutschland. Branchenreport 2013. Stuttgart (IMU-Informationsdienst Nr. 3-2013). Link zur Branchenstudie
  19. Hans Jebsen-Marwedel (2011). Glastechnische Fabrikationsfehler. Berlin: Springer. ISBN 978-3-642-16432-3. 
  20. W. Giegerich; W. Trier (1964). Glasmaschinen, Aufbau und Betrieb der Maschinen zur Formgebung des heißen Glases. Berlin: Springer. 
  21. Punmia (2003)
  22. Nema (2010)
  23. Khatib, Jamal (12. 08. 2016). Sustainability of Construction Materials (на језику: енглески). Woodhead Publishing. ISBN 978-0-08-100391-6. 
  24. B. H. W. S. de Jong, "Glass"; in "Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry"; 5th edition, vol. A12, VCH Publishers, Weinheim, Germany, 1989, ISBN 978-3-527-20112-9, pp. 365–432.
  25. Chawla, Sohan L. (1993). Materials Selection for Corrosion Control (на језику: енглески). ASM International. ISBN 978-1-61503-728-5. 
  26. Ashby, Michael F.; Johnson, Kara (2013). Materials and Design: The Art and Science of Material Selection in Product Design (на језику: енглески). Butterworth-Heinemann. ISBN 978-0-08-098282-3. 
  27. Miller, Judith (2005). Art nouveau. Die Welt des Jugendstils. Starnberg: Dorling Kindersley Verlag. ISBN 3-8310-0767-5. 

Литература[uredi]

  • Barsoum, Michel W. (2003). Fundamentals of ceramics (2 изд.). Bristol: IOP. ISBN 0-7503-0902-4. 
  • Spiegl, Walter (1979). Glas. München: Battenberg Verlag. ISBN 3-87045-155-6. 
  • Prehledny kulturni slovnik Mlada Fronta, Praha 1964.
  • Ghosh, Amalananda (1990). An Encyclopaedia of Indian Archaeology. BRILL. ISBN 90-04-09262-5. 
  • Gowlett, J. A. J. (1997). High Definition Archaeology: Threads Through the Past. Routledge. ISBN 0-415-18429-0. 
  • G.H. Frischat: Glas - Struktur und Eigenschaften, Chemie in unserer Zeit, 11. Jahrg. 1977, Nr. 3, S. 65–74, ISSN 0009-2851
  • Vogel, Werner (1992). Glaschemie. Berlin: Springer-Verlag. ISBN 3-540-55171-9. 
  • Lange, Joachim (1993). Rohstoffe der Glasindustrie. Leipzig: Wiley-VCH. ISBN 3-342-00663-3. 
  • Nölle, Günther (1997). Technik der Glasherstellung. Stuttgart: Deutscher Verlag für Grundstoffindustrie. ISBN 3-342-00539-4. 
  • Günther, Rudolf (1954). Glasschmelzwannenöfen. Frankfurt a.M.: Verlag der Deutschen Glastechnischen Gesellschaft. 
  • Pincus, Alexis G. (1980). Combustion Melting in the Glass Industry (Zusammenstellung von Artikeln aus Magazines for Industry Inc.). 
  • I. I. Kitaigorodski (1957). Technologie des Glases. Berlin: VEB Verlag Technik. 
  • Noel C. Stokes; The Glass and Glazing Handbook; Standards Australia; SAA HB125–1998
  • staff (2. 11. 2011). „Robot speeds up glass development” (press release). Fraunhofer Institute. Приступљено 10. 12. 2011.  (reprinted by R&D Magazine)
  • Rech, Siegfried (1978). Glastechnik 1. Leipzig: VEB Deutscher Verlag für Grundstoffindustrie. 
  • Foy, Daniele; Marie-Dominique Nenna (2001). Tout feu tout sable. Aix-en-Provence. ISBN 2-7449-0264-0. 
  • Hannig, Rita (2009). Glaschronologie Nordostbayerns vom 14. bis zum frühen 17. Jahrhundert. Remshalden: Greiner. ISBN 978-3-86705-027-2. 
  • Kisa, Anton (1908). Das Glas im Altertum, 3 Bde. Leipzig: Hiersemann. 
  • Schweizer, Frank (2003). Glas des 2. Jahrtausends v. Chr. im Ostmittelmeerraum. Remshalden: Greiner. ISBN 3-935383-08-8. 
  • Axel von Saldern (2004). Antikes Glas. München: Beck. ISBN 3-406-51994-6. 
  • Schaeffer, Helmut A. (2012). Werkstoff Glas. Glastechnik. Deutsches Museum Verlag. ISBN 978-3-940396-35-8. 
  • Schaeffer, Helmut A. (2010). Hohlglas. Glastechnik. ISBN 978-3-940396-16-7. 
  • Margareta Benz-Zauner; Schaeffer, Helmut A. (2007). Flachglas. Glastechnik. ISBN 978-3-940396-01-3. 
  • Margareta Benz-Zauner; Schaeffer, Helmut A. (2003). Spezialglas. Glastechnik. ISBN 978-3-940396-07-5. 
  • Stookey, D. Donald (2000). Explorations in Glass: An Autobiography. Wiley. ISBN 978-1-57498-124-7. -
  • Vogel, Werner (1985). Chemistry of Glass. Wiley. ISBN 978-0-916094-73-7. -
  • Udžbenik za treći razred gimnazije „Anorganska kemija“, Sandra Habuš – Dubravka Stričević – Vera Tomašić. Izdavač: PROFIL INTERNATIONAL, tisak: tiskara Meić, Uporabu udžbenika odobrilo je Ministarstvo prosvjete i športa Republike Hrvatske rješenjem KLASA: *, od 3. 7. 1998.g.
  • Carboni, Stefano; Whitehouse, David (2001). Glass of the sultans. New York: The Metropolitan Museum of Art. ISBN 0-87099-986-9. 

Спољашње везе[uredi]