Сто година самоће

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Sto godina samoće
Naslovna strana prvog izdanja knjige
Nastanak
Orig. naslovCien años de soledad
AutorGabrijel Garsija Markes
ZemljaKolumbija
Jezikšpanski
Sadržaj
Žanr / vrsta delaMagični realizam
Novela
LokalizacijaMakondo
Izdavanje
IzdavačJuan de la Cuesta
Datum1967.
Klasifikacija
ISBN ?0-224-61853-9

Sto godina samoće (šp. Cien años de soledad) je roman kolumbijskog pisca Gabrijela Garsije Markesa i smatra se remek delom hispanoameričke i svetske literature[1][2][3][4][5] Za ovaj roman Markes je 1982. dobio Nobelovu nagradu za književnost. Ovo je jedno od najviše prevođenih i najviše čitanih dela na španskom jeziku.[6] Roman je prvi put objavljen u Buenos Ajresu maja 1967. a izdavač je bila kuća Editorijal Sudamerikana. Početni tiraž je bio 8.000 primeraka a roman je do sada prodat u više od 30.000.000 primeraka i preveden je na 35 jezika.[7]

Magični realistički stil i tematska supstanca Sto godina samoće učvrstili su ga kao važan reprezentativni roman književnog procvata Latinske Amerike 1960-ih i 1970-ih,[8] na koji su stilski uticali modernizam (evropski i severnoamerički) i kubanski Vangardija (Avangarda) književni pokret.

Otkako je prvi put objavljen u maju 1967. u Buenos Airesu u izdanju Editorijal Sudamerikane, Sto godina samoće je preveden na 46 jezika i prodat u više od 50 miliona primeraka.[9][10][11][12] Roman, koji se smatra magnum opusom Garsije Markesa, i dalje je široko priznat i prepoznat je kao jedno od najznačajnijih dela kako u latinoameričkom književnom kanonu[13] tako i u svetskoj književnosti.[2][4]

Biografija i publikacija[uredi | uredi izvor]

Gabrijel Garsija Markes je bio jedan od četiri latinoamerička romanopisaca koji su prvi put uključeni u književni latinoamerički procvat 1960-ih i 1970-ih; ostala trojica su bili Peruanac Mario Vargas Ljosa, Argentinac Hulio Kortasar i Meksikanac Karlos Fuentes. Sto godina samoće (1967) donelo je Garsiju Markesu međunarodnu slavu kao romanopisca pokreta magičnog realizma u latinoameričkoj književnosti.[14]

Likovi[uredi | uredi izvor]

Porodično stablo Buendija

Prva generacija[uredi | uredi izvor]

Hoze Arkadio Buendija[uredi | uredi izvor]

Patrijarh porodice Buendija, Hoze Arkadio Buendija je čovek jake volje, koji se „otuđuje” od svoje porodice (fizički i psihički) u trenutku kad postaje vođen interesom za filozofske misterije. Buendija je vodio Makondo u ranim godinama sela, a njegovo se prisustvo u priči gubi kad on počinje da ludi, tražeći kamen mudraca. Vremenom je izgubio razum i počeo govoriti na latinskom. Od tada, on je ostao vezan za stablo kestena. Pre smrti njegova ga žena Ursula oslobađa i vodi u njegovu sobu. On se pred sam trenutak smrti vraća pod stablo kestena i tu umire.[15]

Ursula Iguaran[uredi | uredi izvor]

Ursula, žena Hozea Arkadija Buendie, jedan je od glavnih likova romana, čiji se životni vek proteže kroz gotovo sve generacije porodice. Ona je ta koja nadzire porodicu, vodi kućne poslove i brine se i o samom Hoze Arkadiju Buendiji. Umire u dobu između 114 i 122 godine.

Druga generacija[uredi | uredi izvor]

Hoze Arkadio[uredi | uredi izvor]

Hoze Arkadio je bio prvorođeni sin Hozea Arkadija Buendija, od kojeg je nasledio upornost i impulzivno ponašanje. Ljubavnica mu je bila Pilar Ternera, koju ostavlja na početku njene trudnoće. Pridružuje se Ciganima i odlazi od porodice. Vraća se u Makondo nekoliko godina kasnije kao odrastao čovek, tvrdeći da je plovio morima sveta. Po dolasku se ženi svojom posvojenom sestrom Rebekom, s kojom je proteran iz porodičnog doma. Umire od rane zadobijene od nepoznatog hica, par dana nakon spašavanja svog brata od smrtne kazne.

Pukovnik Aurelijano Buendija[uredi | uredi izvor]

Aurelijano Buendija je bio drugi sin Hozea Arkardija Buendije i prva osoba koja je rođena u Makondu. Ime je dobio po svom pretku. Aurelijano je proplakao u majčinoj utrobi i rodio se otvorenih očiju. Pokazao se nesposobnim za ljubav. Smatrao je da poseduje nadnaravnu moć predskazivanja onog što će doći, jer ono što je rekao bivalo je istinom. Bori se na strani liberala i učestvuje u 32 rata te više puta uspeva da umakne smrti. Izgubivši interes za ratovanje, potpisuje mirovni ugovor i vraća se kući.

Aurelijano nije bio samo ratnik, već i pesnik. U poodmaklom dobu postupno gubi pamćenje i postaje neosetljiv na događanja oko sebe. Provodi dane u radionici izrađujući zlatne ribice. Menjao ih je za novčiće koje je topio i ponovo izrađivao nove ribice. Umire pod stablom za koje njegov otac godinama bio privezan.

Remedios Moskote[uredi | uredi izvor]

Remedios je najmlađa kći konzervativca i upravnika, Don Apolinara Moskotea. Ono što ju je najviše činilo privlačnom bila je njezina prekrasna put i smaragdno-zelene oči. Udala se za pukovnika Aurelijana kad je imala samo 12 godina. Bila je toliko mlada kad se pukovnik zaljubio u nju da su morali pričekati s venčanjem do njenog ulaska u pubertet. Na opšte iznenađenje, ona postaje divnom i simpatičnom suprugom i zadobija svačiju naklonost. Bila je jedina osoba koja se brinula za Hoze Arkardija Buendiu za vreme njegove bolesti. Ipak, ubrzo umire pri porođaju.

Amaranta[uredi | uredi izvor]

Amaranta je bila treće dete Hoze Arkardija Buendie i odrasla je zajedno sa svojom polusestrom Rebekom. Ljubav i nježnost koju je gajila prema njoj prerasli su u ljubomoru i zlobu kad se u njihovom životu pojavljuje Pietro Krespi. Obe su ga žarko želele. Amaranta je čak izjavila da će ubiti Rebeku ako se uda za Pietra Krespia, ali nakon Remediosine smrti, Amaranta se kaje zbog toga i proživljava emocionalnu krizu. Kad se Rebeka udaje za Hoze Arkadija umesto za Pietra, Amaranta odbija svakog udvarača pa čak i Pietra Krespija, koji se zbog toga u očaju ubija. Jedan od udvarača bio je i najbliži prijatelj njezinog brata Aurelijana, pukovnik Gerineldo Markez, ali ona odbija i njegovu prosidbu zbog neodređenog razloga. Imala je neseksualne odnose sa svojim nećacima, Aurelijanom Hoze i Hoze Arkardiom. Predosetivši dolazak smrti, Amaranta je počela tkati svoj pogrebni pokrov. Kad je završila s tkanjem, umire kao devica i osamljena usedelica, mada donekle zadovoljna jer se pomirila sa svojom sudbinom.

Rebeka[uredi | uredi izvor]

Rebeka je siroče koje porodica Buendija posvaja, jer pretpostavljaju da je ona kćerka Ursulinih daljnjih rođaka. Ona je u početku bila vrlo povučena, odbijala je da govori i imala je neobičnu naviku da jede zemlju i kreč sa zidova kuće te da sisa prst. Sa sobom donosi vreću s kostima svojih roditelja i razgovara jedino sa slugama Visitacion i Kataureom. Pojavljuje se nakon što Hoze Arkardio odlazi s Ciganima. Iako je odrasla u domu porodice Buendija, biva isterana iz njega nakon što se udala za Hoze Arkardija. Hoze Arkardijeva misteriozna smrt je na zamršen način povezana s Rebekom, koja nakon toga živi izolovana od ostatka sveta. Isti su lik pojavljuje u Markezovim novelama čija se radnja takođe odvija u Makondu.

Kontekst i struktura[uredi | uredi izvor]

Markes je roman napisao za 18 meseci, u periodu od 1965. do 1966.[16] u Meksiko Sitiju, gradu u koji se sa porodicom preselio iz Kolumbije. Ideju za roman Markes je dobio tokom jednog putovanja sa majkom u Arakataku, svoje rodno selo u Kolumbiji. Makondo, selo iz romana, Markes po prvi put pominje u priči „Jedan dan posle subote“, objavljenoj 1954, a većina likova iz romana takođe se po prvi put pojavljuje u nekim njegovim ranijim pričama i romanima. Prvobitni naziv romana trebalo je da bude Kuća, ali se Markes ipak odlučio za naslov „Sto godina samoće“ kako bi izbegao zabunu i mešanje sa romanom „Velika kuća“ (La casa grande) koji je objavio 1954. sa prijateljem, takođe kolumbijskim piscem, Alvarom Samudiom (Alvaro Cepeda Samudio). Prvo izdanje romana objavljeno je 5. juna 1967. kod izdavača Sudamerikana iz Buenos Ajresa.

Knjiga se sastoji iz 20 poglavlja bez naslova, u kojima je ispričana istorija sa cikličnom vremenskom strukturom tokom koje se događaji u selu Makondo, kao i u familiji Buendija (Buendia), stalno i nanovo ponavljaju, uz mešanje i stapanje fantastike i realnosti. U prva tri poglavlja ispričan je egzodus grupe familija iz uređenog života u Makondu, od 4. do 16. poglavlja opisuje se ekonomski, politički i socijalni razvoj sela, a u završna četiri poglavlja priča se o njegovoj dekadenciji i propadanju.

Sadržaj[uredi | uredi izvor]

Roman nema osnova u realnom svetu. Markes koristi roman za objašnjavanje mudrosti: od vitalne je važnosti da se ljudi sećaju svoje istorije kako zato ne bi patili. Koristeći različite situacije za ilustrovanje iste teme, Markes uspeva da uznemiri čitaoca bitnim i naglašenim promenama emocija. Tako nas na momente suočava sa mogućnošću da smo zbog nedostatka sećanja pomešali mitove i stvarnost. Ipak, posle pomena brutalnog masakra koji su vlasti zataškale, Markes nas navodi na jedno pitanje: da li je celi roman pokušaj kritike upućen vlastima zbog stravičnih kršenja ljudskih prava koja se dešavaju u Kolumbiji i uopšte u Južnoj Americi.

Nadalje, čitavo selo Makondo je do kraja romana uništeno, zajedno sa svakim tragom da je ikada i postojalo, ostavljajući utisak da njegovi žitelji nisu uspeli da ostave nikakav trag u istoriji i samim tim nisu ostavili nikakvu mogućnost da se dokaže da li su se protekli događaji dogodili ili ne.

Simbolika i metafore[uredi | uredi izvor]

Dominantna tema u Sto godina samoće je neizbežno ponavljanje istorije u Makondu. Protagonisti su pod kontrolom njihove prošlosti i složenosti vremena. Kroz roman likove posećuju duhovi. „Duhovi su simboli prošlosti i proganjajuće prirode koju ima nad Makondom. Duhovi i izmešteno ponavljanje koje izazivaju su, zapavo, čvrsto utemeljeni na posebnom razvoju latinoameričke istorije“, piše Danijel Erikson. „Ideološka transformacija je osigurala da su Makondo i Buendija uvek donekle bili duhovi, udaljeni i otuđeni od sopstvene istorije, ne samo žrtve surove stvarnosti zavisnosti i nerazvijenosti, već i ideoloških iluzija koje opsedaju i pojačavaju takve društvene uslove.”[17]

Korišćenje određenih istorijskih događaja i likova čini Sto godina samoće primernim delom magičnog realizma, gde roman sažima decenije uzroka i posledica dok priča zanimljivu priču.[18]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ García Márquez, el genio del "boom" que invadió el mundo de realismo mágico Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. mart 2016), Pristupljeno 25. 4. 2013.
  2. ^ a b „The 50 Most Influential Books of All Time”. Open Education Database. 26. 1. 2010. 
  3. ^ „The Greatest Books”. thegreatestbooks.org. 
  4. ^ a b Writers, Telegraph (23. 7. 2021). „The 100 greatest novels of all time”. The Telegraph. 
  5. ^ „100 must-read classic books, as chosen by our readers”. Penguin. 26. 5. 2022. 
  6. ^ Cien años de soledad en e-book Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. jul 2012), Pristupljeno 25. 4. 2013.
  7. ^ Ordóñez, Monserrat (1999). „Cien años de soledad”. Revista Credencial Historia N°110. Bogotá. Arhivirano iz originala 07. 03. 2009. g. Pristupljeno 4. 11. 2012. 
  8. ^ "One Hundred Years at Forty" (December 2007) The Walrus, Canada
  9. ^ „Esto es lo que sabemos de la serie de 'Cien Años de Soledad' que producirá Netflix”. culturacolectiva.com. 29. 9. 2020. 
  10. ^ „The magician in his labyrinth”. The Economist. 2017-09-06. Arhivirano iz originala 2017-09-06. g. Pristupljeno 2020-04-16. 
  11. ^ Bell-Villada, Gene H. (2002). Gabriel García Márquez's One Hundred Years of Solitude: A Casebook. Oxford University Press. ISBN 0-19-514455-4. 
  12. ^ One Hundred years of Solitude, by Gabriel García Márquez, 2003, Harper Collins: New York, ISBN 0-06-088328-6, post-script section entitled: 'P.S. Insights, Interviews & More' pp. 2–12
  13. ^ „Ediciones conmemorativas | Obras | Real Academia Española”. 
  14. ^ "The Modern World". Web, www.themodernword.com/gabo/. April 17, 2010
  15. ^ Wood, Michael (1990). Gabriel García Márquez: One Hundred Years of Solitude. Cambridge University Press. ISBN 0-521-31692-8. 
  16. ^ Milan Balinda: Nobelovac iz Makonda - knjiga o Gabrijelu Garsiji Markesu, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  17. ^ Erickson, Daniel (2009). Ghosts, Metaphor, and History in Toni Morrison's Beloved and Gabriel García Márquez's One Hundred Years off Solitude. Macmillan. ISBN 978-0-230-61348-5. 
  18. ^ McMurray, George R. (decembar 1969). „Reality and Myth in Garcia Marquez' 'Cien anos de soledad'”. The Bulletin of the Rocky Mountain Modern Language Association. 23 (4): 175—181. JSTOR 1346518. doi:10.2307/1346518. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Sto godina samoće na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сто_година_самоће&oldid=27552562”