Gabrijel Garsija Markes

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Gabrijel Hose Garsija Markes
Gabriel Garcia Marquez.jpg
Gabrijel Garsija Markes
Puno ime Gabrijl Hose Garsija Markes
Datum rođenja 6. mart 1927.
Datum smrti 17. april 2014.
Mesto smrti Meksiko Siti

Potpis

Gabrijel Hose Garsija Markes (шпански: Gabriel José García Márquez О овој звучној датотеци audio ; 6. mart 192717. april 2014 )[1][2] bio je kolumbijski pisac, novinar, izdavač i politički aktivista.

Rodio se u gradu Arakataka, u oblasti Magdalena. Uglavnom je živeo u Meksiku i Evropi. Najveći deo svog vremena provodio je u gradu Meksiko Siti.

Garsija Markes se smatra najpoznatijim piscem magičnog realizma, žanra u kome se prepliću mitovi i magija sa realnošću svakodnevne egzistencije. Najviše je doprineo tome da latinoamerička literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti šezdesetih godina 20. veka. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1982. godine.

Njegovo najpoznatije delo, Sto godina samoće, prodato je u više od 30 miliona primeraka. U njemu je opisan život izolovanog južnoameričkog sela gde su neobični događaji predstavljeni kao sasvim obični.

Biografija[уреди]

Crkva u kojoj se krstio - Arakataka

Garsija Markes je bio tiho i stidljivo dete, opčinjeno pričama svog dede. Sve klice budućih dela nikle su u kući u kojoj je živeo, u pričama o građanskom ratu, masakru, dolascima i odlascima tetki i nezakonitoj kćeri dede. Deda mu je umro kad je imao 8 godina, a kada mu je baka oslepela otišao je da živi sa roditeljima u Sukre. Imao je reputaciju stidljivog momka koji je pisao smešne pesme. Godine 1940. dobio je stipendiju za nadarenu decu koju su dodeljivali jezuiti. Maturirao je 1946. i po želji roditelja upisao je Nacionalni univerzitet prava u Bogoti. U ovom periodu upoznao je svoju buduću ženu, tada 13-godišnju devojčicu. Garsija Markes se nije interesovao za svoje studije. Dobio je kopiju Kafkine knjige Metamorfoza koja je ostavila dubok utisak na njega jer je shvatio da književnost ne mora da prati strogu naraciju i radnju.[3] Tada počinje da piše, i njegovu prvu priču objavljuju liberalne novine. Na njega su veliki uticaj izvršili i Sofokle i Fokner, koji ga je zadivio sposobnošću da preobrati detinjstvo u mitsku prošlost, izmišljajući grad u kome će se radnja dešavati. Od Sofokla je preuzeo temu zloupotrebe moći.

Inspiraciju za delo "Sto godina samoće" dobio je kada se vratio u babinu kuću u Arakataki. "Ukleta" kuća vratila je uspomene, a ceo grad je izgledao kao mrtav i zaleđen u vremenu. Ranije je skicirao priču o svom iskustvu u kući, stoga je roman trebalo da se zove "Kuća". Nažalost, godine 1952. priču je odbio prvi potencijalni izdavač. Godine 1955, dok je Garsija Markes bio u istočnoj Evropi, njegovi prijatelji su bez njegovog znanja odneli rukopis drugom izdavaču. Ovaj put, rukopis je objavljen. U Evropi je radio kao novinar za različite listove, a 1958, inspirisan revolucijom na Kubi, započeo je prijateljstvo sa Fidelom Kastrom. U januaru 1965. Garsija Markes i njegova porodica su se vozili na odmor u Akapulko kad ga je obuzela inspiracija: našao je svoj glas. Prvi put u dvadeset godina kao da je udarac groma potpuno osvetleo njegov Makondo.

Nakon godinu dana rada Garsija Markes je poslao prva tri poglavlja Karlosu Fuentesu. Bližeći se zavšetku dela, smeštao je sebe, svoju ženu i prijatelje u roman, i na poslednjoj strani otkrio je ime svog romana, "Sto godina samoće". Objavio je roman u junu 1967. Tokom prve sedmice svih 8000 primeraka je bilo prodato. Delo je prevođeno na desetine jezika i osvojilo je četiri međunarodne nagrade. Posle objavljivanja Sto godina samoće, oktobra 1967. odlazi u Barselonu, gde upoznaje mnogobrojne pisce i izdavače, i samo posle godinu dana odlučuje da prestane da daje intervjue, jer je u Barselonu prvobitno došao zato što ga niko ne poznaje. Tih godina ojačava veze sa Pablom Nerudom, koga je upoznao 1958. Godine 1971. dolazi u Pariz da ga poseti i na izlasku iz aviona saznaje da je Neruda dobitnik Nobelove nagrade za književnost, ali da je izjavio novinarima da je nagradu zaslužio Garsija Markes.[4]

Obrazovanje[уреди]

Pohađao je osnovnu školu u Arakataki, gde je živeo sa babom i dedom. Nakon dedine smrti, roditelji ga šalju u Barankilju da nastavi školovanje na koledžu San Hose. Sa deset godina piše svoje prve stihove. Godine 1940. dobija stipendiju i odlazi u Sipakiru, grad blizu Bogote. U to vreme se dosta posvećuje čitanju. Godine 1947. vraća se u Bogotu i upisuje Pravni fakultet. Iste godine izlazi i njegova prva objavljena pripovetka „Treće prepuštanje sudbini“. U dvadesetoj godini napušta Bogotu i seli se u Kartahenu, gde nastavlja studije prava. U Karteheni je započeo bavljenje novinarstvom. Nakon dve godine studiranja i bavljenja novinarstvom, dobija priliku da ode u Barankilju, što i čini 1950. godine.[5]

Novinarstvo[уреди]

Novine u kojima Markes objavljuje svoje prve pripovetke

U sedamnaestoj godini živi u Barankilji, gde počinje da se bavi novinarstvom i aktivno učestvuje u radu književne grupe Pećina. Ovoj grupi pripadaju i druge značajne ličnosti iz kolumbijskog kulturnog života, a među njima i romansijer Alvaro Sepeda Samudio i slikar, Alehandro Obregon. Garsija Markes nastavlja da piše za dnevne novine Heraldo, a zatim prelazi u redakciju lista Espektador u Bogoti. U ovim novinama objavljuje svoje pripovetke Treće odricanje i Odmor u utorak, koje je kasnije zajedno sa drugim, rasutim po novinama i časopisima, sakupio i objavio pod naslovom Sahrana Velike Mame. Godine 1954. odlazi u Rim da izveštava o iščekivanoj smrti pape Pija XII. Godinu dana kasnije odlazi u Pariz kao dopisnik Espektadora. U Bogotu se vraća 1956, da bi odmah zatim otišao u Venecuelu, u Karakas, gde takođe radi kao novinar. On je novi urednik časopisa Momenat. Takođe je radio u časopisu Grafička Venecuela i Elita, koji nisu listovi većeg ugleda. Posle pobede kubanske revolucije, Garsija Markes stupa u vezu sa novinskom kućom Prensa latina i postaje njen dopisnik iz Bogote. Nešto kasnije, kao dopisnik ove kubanske agencije, prisustvuje i skupu Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija. U to doba je i član redakcije časopisa Aksion liberal, u kome štampa polemički članak "Kolumbijska književnost: prevara nacije". Nakon toga se seli u Meksiko, gde se bavi novinarstvom i kinematografijom.[6]

Zanimljivosti[уреди]

  • Kao dete, bio je pod snažnim uticajem praznoverja svoje bake.
  • Garsija Markes je svoju buduću suprugu upoznao kada je ona imala samo trinaest godina. Mersedes (шпански: Mercedes) mu je obećala da će mu ostati verna i da će ga čekati. Venčali su se četrnaest godina kasnije.
  • U svojoj mladosti bio je poznat kao stidljiv momak koji piše smešne pesme.[3]
  • Roman Sto godina samoće je posledica neočekivanog nadahnuća koje je jednom prilikom obuzelo Garsiju Markesa na putu za Akapulko, kada je, kako sam kaže, već imao celo prvo poglavlje u glavi. U sobi je proveo 18 meseci dok nije u potpunosti završio roman.
  • „Godine 1961. došao sam u Meksiko sa dvadeset dolara u džepu, ženom, sinom, i fiks idejom - da se bavim filmom.“ [7]
  • „Kao novinar nikada nisam radio intervju. Radio sam izveštaje, ali nikad intervju sa pitanjima i odgovorima.“ [8]
  • Pablo Neruda je za Sto godina samoće izjavio da je Don Kihot našeg vremena. [9]
  • Čileanski pesnik Pablo Neruda i kolumbijski romanopisac Gabrijel Garsija Markes su najtraženiji pisci na španskom jeziku na Internetu, nadmašivši Migela de Servantesa.[10]

Dela[уреди]

Gabrijel Garsija Markes

Filmografija[уреди]

Carrete de película ya procesada 000.jpg

Nagrade[уреди]

Film Godina Kategorija Nagrada
Vreme za umreti 1967. Srebrna Boginja (шпански: Diosa de Plata) za najbolji film Pobeda
Predznak 1975. Srebrna Boginja (шпански: Diosa de Plata) za najbolju mladu glumicu Sesilija Karuaćo (шпански: Cecilia Caruacho) Pobeda
Predznak 1975. Posebno priznanje na Inernacionalnom filmskom festivalu u San Sebastijanu Luis Alkorisa (шпански: Luis Alcoriza) Pobeda
Montijelova udovica 1980. Zlatna Statua (енглески: Golden Colon) Migel Litin (шпански: Miguel Littín) Pobeda
Montijelova udovica 1980. Zlatni Medved (немачки: Goldener Bär) Migel Litin (шпански: Miguel Littín) Nominacija
Godina kuge 1980. Zlatni Arijel (шпански: Ariel de Oro) Felipe Kasals (шпански: Felipe Cazals) Pobeda
Godina kuge 1980. Srebrni Arijel (шпански: Ariel de Plata) za najbolju režiju Felipe Kasals (шпански: Felipe Cazals) Pobeda
Godina kuge 1980. Srebrni Arijel (шпански: Ariel de Plata) za najbolji scenario Gabrijel Garsija Markes (шпански: Gabriel García Márquez) i Huan Arturo Brenan (шпански: Juan Arturo Brennan) Pobeda
Godina kuge 1980. Srebrna Boginja (шпански: Diosa de Plata) za najbolju adaptaciju Gabrijel Garsija Markes (шпански: Gabriel García Márquez), Huan Arturo Brenan (шпански: Juan Arturo Brennan) i Felipe Kasals (шпански: Felipe Cazals) Pobeda
Erendira 1983. Zlatna Palma (француски: Palme d'Or) Ruj Gera (шпански: Ruy Guerra) Nominacija
Erendira 1983. Zlatni Hugo (енглески: Gold Hugo) za najbolji film Ruj Gera (шпански: Ruy Guerra) Nominacija
Erendira 1984. Srebrni Arijel (шпански: Ariel de Plata) za najbolju scenografiju Pjer Kadu (француски: Pierre Cadou) Pobeda
Vreme za umreti 1985. Najbolja kinematografija Mario Garsija Hoja (шпански: Mario García Joya) Pobeda
Vreme za umreti 1985. Najbolje editovanje Nelson Rodriges (шпански: Nelson Rodríguez) Pobeda
Vreme za umreti 1986. Zlatni Hugo (шпански: Gold Hugo) za najbolji film Horhe Ali Trijana (шпански: Jorge Alí Triana) Nominacija
Vreme za umreti 1987. Goja (шпански: Goya) za najbolji strani film na španskom jeziku Horhe Ali Trijana (шпански: Jorge Alí Triana) Nominacija
Hronika najavljenje smrti 1987. Zlatna Palma (француски: Palme d'Or) Franćesko Rosi (италијански: Francesco Rosi) Nominacija
Hronika najavljenje smrti 1987. Srebrna traka (енглески: Silver Ribbon) za najboljeg režisera Franćesko Rosi (италијански: Francesco Rosi) Nominacija
Hronika najavljenje smrti 1987. Srebrna traka (енглески: Silver Ribbon) za najbolju kinematografiju Paskvalino De Santis (италијански: Pasqualino De Santis) Nominacija
Veoma star čovek sa ogromnim krilima 1988. Zlatna Oselja (енглески: Golden Osella) za najbolji skor Hose Maria Vitijer (шпански: José María Vitier), Đani Noćenzi (италијански: Gianni Nocenzi) i Pablo Milanes (шпански: Pablo Milanés) Pobeda
Veoma star čovek sa ogromnim krilima 1988. Zlatni Lav (енглески: Golden Lion) Fernando Biri (шпански: Fernando Birri) Nominacija
Basna o prelepoj čuvarici golubova 1988. APCA trofej (енглески: APCA Trophy) za najbolji produkcijski dizajn i najbolji kostim Irenio Maja (шпански: Irenio Maia) Pobeda
Edip gradonačelnik 1996. Zlatni Kikito (енглески: Golden Kikito)za najbolji film Horhe Ali Trijana (шпански: Jorge Alí Triana) Nominacija
Edip gradonačelnik 1997. Zlatni prekolumbijski krug (енглески: Golden Precolumbian Circle) za najbolji film Horhe Ali Trijana (шпански: Jorge Alí Triana) Nominacija
Edip gradonačelnik 1998. Zlatni Fotogrami (шпански: Fotogramas de Plata) za najbolju glumicu Anhela Molina (шпански: Ángela Molina) Pobeda
Pukovniku nema ko da piše 1999. Zlatna Palma (француски: Palme d'Or) Arturo Ripstin (шпански: Arturo Ripstein) Nominacija
Pukovniku nema ko da piše 1999. Goja (шпански: Goya) za najbolji adaptirani scenario Pas Alisija Garsijadijego (шпански: Paz Alicia Garciadiego) Nominacija
Pukovniku nema ko da piše 2000. Filmska nagrada Latinske Amerike (енглески: Latin America Cinema Award) Arturo Ripstin (шпански: Arturo Ripstein) Pobeda
Nevidljiva deca 2001. Zlatni prekolumbijski krug (енглески: Golden Precolumbian Circle)za najbolji kolumbijski film Lisandro Duke Naranho (шпански: Lisandro Duque Naranjo) Pobeda
Nevidljiva deca 2002. Filmska nagrada Kolumbije (енглески: Colombian Cinema Award) za najbolji film Lisandro Duke Naranho (шпански: Lisandro Duque Naranjo) Pobeda
Nevidljiva deca 2002. Posebna nagrada žirija (енглески: Special Jury Prize) za najbolji film Lisandro Duke Naranho (шпански: Lisandro Duque Naranjo) Pobeda
Nevidljiva deca 2002. Velika Paoa (енглески: Grand Paoa) Lisandro Duke Naranho (шпански: Lisandro Duque Naranjo) Nominacija
Ljubav u doba kolere 2008. Zlatni globus (енглески: Golden Globe) za najbolju originalnu pesmu Šakira (шпански: Shakira) i Antonio Pinto (шпански: Antonio Pinto) шпански: Despedida Nominacija
O ljubavi i drugim demonima 2010. Zlatna morska zvezda (енглески: Golden Starfish Award) za naraciju Ilda Idalgo (шпански: Hilda Hidalgo) Nominacija
Sećanja na moje tužne kurve 2012. Specijalna nagrada žirija (енглески: Special Young Jury Award) za najbolji film Hening Karlsen (дански: Henning Carlsen) Pobeda

Stil[уреди]

Stil Gabrijela Garsije Markesa svrstavamo u magični realizam. Naime, ovaj stil podrazumeva postojanje dveju paralelnih stvarnosti, odnosno kombinaciju fikcije i realnog sveta. Garsija Markes spaja elemente fantastičnog i svakodnevnog i postiže savršeni sklad tako da čitalac ne doživljava elemente fantastičnog kao strane. U svojim prvim romanima ("Pukovniku nema ko da piše", "Zao čas") koristi nove narativne tehnike kao što su unutrašnji monolog, nelinearnost i kombinuje ih sa tradicionalnim tehnikama realizma. Ovde već uvodi teme nasilja i usamljenosti koje će razraditi detaljnije u svojim kasnijim delima. U svom remek-delu Sto godina samoće stvara izmišljeni grad Makondo u kome integriše različite nivoe: lično i opšte, istorijsko i mitsko, magično i realno. Glavne teme su usamljenost junaka koja predstavlja osećanje koje doživljava svako ljudsko biće i protiv kojeg je nemoguće boriti se i ljubav koja predstavlja jedini spas od fatalnog determinizma koji se rađa iz samoće i egoizma. Prepliću se budućnost, sadašnjost i prošlost. Odlike magičnog realizma u delu Garsije Markesa ogledaju se u sledećim motivima: smrt koja je sve vreme prisutna - mrtvi postoje u Makondu zajedno sa živima; nasilje; magija; alhemija. Kritičari Gabrijela Garsiju Markesa svrstavaju u jednog od najboljih pisaca svih vremena, a njegov stil izrazito kreativnim.

Garsija Markes na političkoj sceni[уреди]

Kada bi upitali Garsiju Markesa da li je komunista, odgovor bi uvek bio negativan. On je uvek govorio da ne pripada nijednoj političkoj stranci. Verovao je da će svet jednom postati socijalistički, ali on je imao posebno shvatanje socijalizma: kao sistem napretka, slobode i jednakosti. Zato je u svojim tekstovima, nakon svojih putovanja u socijalističke zemlje, pokazao neslaganje sa onim "šta se tamo dešava". Verovao je da je socijalizam jedino dobro rešenje za Latinsku Ameriku. Tokom 1959. godine bio je dopisnik novinske agencije u Bogoti koju je stvorila kubanska vlada nakon početka kubanske revolucije, gde je izveštavao o događajima na Kubi. Tad Garsija Markes postaje istinski politički novinar. Gabrijel Garsija Markes i Fidel Kastro se sastaju januara 1959, ali njihovo prijateljstvo je kasnije formirano.

Nagrade i priznanja[уреди]

Garsija Markes je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1982. Po mišljenju Švajcarske akademije dobio je nagradu zbog svojih romana i kratkih priča u kojima su elementi fantastičnog i realnog pomešani u jednom mirnom svetu sa bogatom maštom i tako oslikavaju život i konflikte jednog kontinenta. Njegov govor pri dobijanju nagrade zove se La soledad de América Latina. Bio je prvi Kolumbijac, a četvrti Latinoamerikanac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Garsija Markes je dobio još mnoge nagrade i priznanja za svoja dela. Neke od njih su:

  • Premio de la Novela ESSO za Zao čas 1961.
  • Doctor Honoris Causa (počasni doktorat, prvi) Univerziteta Kolumbija u Njujorku 1971.
  • Premio Rómulo Gallegos za roman Sto godina samoće 1972.
  • Medalla de la legión de honor francés en Paris 1981.
  • Condecoración Águila Azteca en México 1982.
  • Premio cuarenta años de Círculo de Periodistas de Bogotá 1985.
  • Miembro honorario del Instituto Caro y Cuervo en Bogotá 1993.
  • Doutor Honoris Causa da Universidade de Cádiz (počasni doktorat, drugi) 1994.
  • Muzej: 25. marta 2010. godine kolumbijska vlada završila je rekonstrukciju kuće u kojoj je rođen Garsija Markes u Arakataki, pošto je bila srušena pre 40 godina; u znak sećanja na njega otvorili su u njoj muzej sa više od 14 prostorija koje prikazuju gde je on proveo svoje detinjstvo.
  • Na istoku Los Anđelesa (Kalifornija), u sektoru Las Rozas u Madridu i u Saragosi (Španija) postoje ulice koje nose njegovo ime.
  • U Bogoti El Fondo de Cultura Económica de México sagradio je kulturni centar koji nosi njegovo ime.
Nobelova nagrada za književnost

Citati[уреди]

„Nijedna osoba ne zaslužuje tvoje suze, a ona koja ih zaslužuje, nikada te neće rasplakati.”

шпански: Ninguna persona merece tus lágrimas, y quien la merezca no te hará llorar

„Nemoj nikada prestati da se smeješ, čak ni kada si tužna, jer nikad se ne zna ko bi se mogao zaljubiti u tvoj osmeh.”

шпански: Nunca dejes de sonreír, ni siquiera cuando estés triste, porque nunca sabes quien se puede enamorar de tu sonrisa

„Možda si u očima sveta samo jedna osoba, ali si u očima jedne osobe ceo svet.”

шпански: Puedes ser solamente una persona para el mundo, pero para una persona tú eres el mundo

„Ne provodi vreme s nekim kome nije stalo da ga provodi sa tobom.”

шпански: No pases el tiempo con alguien que no esté dispuesto a pasarlo contigo

„Ne plači zato što se završilo. Raduj se zato što se dogodilo.”

шпански: No llores porque terminó, sonríe porque sucedió

„Ne volim te zbog onoga što jesi, već zbog onoga što sam ja kad sam pored tebe.”

шпански: Te quiero no por quien eres, sino por quien soy cuando estoy contigo

„Nije tačno da ljudi odustaju od svojih snova zato što stare, već stare zato što odustaju od svojih snova.”

шпански: No es cierto que la gente deje de perseguir sus sueños porque envejece, más bien envejece cuando deja de perseguir sus sueños

„Ponuditi prijateljstvo onome ko traži ljubav, isto je kao i ponuditi hleb onome ko umire od žeđi.”

шпански: Ofrecer amistad al que busca amor es dar pan al que se muere de sed

„Siromaštvo je najbolji lek za dijabetes.”

шпански: La pobreza es el mejor remedio para la diabetes

„Život je najbolji izum.”

шпански: La vida es la cosa mejor que se ha inventado

шпански: Gabriel García Márquez

Vidi još[уреди]

Reference[уреди]

  1. ^ Godina Markesovog rođenja je predmet polemike. Njegov otac navodi 1927. kao godinu autorovog rođenja, a isto to čini i sam Markes u svojim memoarima шпански: Vivir para contarla, što potvrđuju i različiti izvori <http://www.escritores.org/biografias/370-gabriel-garcia-marquez>. Međutim, Markesovo rođenje se povezuje i sa 1928. god: http://www.znanje.org/i/i22/02iv06/02iv0629/bioidjelo.htm, http://www.mundolatino.org/cultura/garciamarquez/ggm1.htm
  2. ^ Umro nobelovac Gabrijel Garsija Markes (B92, 17. april 2014)
  3. 3,0 3,1 BIOGRAFIJA I DJELO Gabrijel Garsija Markes rodjen je 6
  4. ^ Neorrabioso: ANECDOTARIO DE ESCRITORES (401): Neruda declara a los periodistas que García Márquez merecía el premio Nobel más que él
  5. ^ Oskar Koljasos, Gabrijel Garsija Markes, samoća i slava, Nova knjiga, 1987, Beograd
  6. ^ Mario Vargas Ljosa, Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku, Službeni glasnik, 2010, Beograd
  7. ^ Za časopis Kubanski film je izjavio 1969. godine (izvor: Oskar Koljasos, Gabrijel Garsija Markes, samoća i slava, Nova knjiga, 1987, Beograd)
  8. ^ But then as a journalist I’ve never done an interview. I’ve done reports, but never an interview with questions and answers. (izvor: http://www.theparisreview.org/interviews/3196/the-art-of-fiction-no-69-gabriel-garcia-marquez)
  9. ^ Pablo Neruda la describió como “El Quijote de nuestro tiempo” (izvor http://inciclopedia.wikia.com/wiki/Cien_a%C3%B1os_de_soledad)
  10. ^ El poeta chileno Pablo Neruda y el novelista colombiano Gabriel García Márquez son los escritores en lengua española más buscados en internet, superando así a Miguel de Cervantes. (izvor) http://www.emol.com/noticias/tecnologia/2006/10/19/233363/neruda-y-garcia-marquez-superan-a-cervantes-en-busquedas-internet.html
  11. ^ Gabriel García Márquez - IMDb
  12. ^ Gabo y el cine | Gabriel García Márquez | Especiales | ELMUNDO.es

Spoljašnje veze[уреди]