Sufizam

Sufizam, odnosno tasavuf (arap. تصوف, tasavuf, pers. عرفان, erfan), je mistički aspekt islama, način života usmeren prema ostvarenju Božjeg jedinstva i prisustva kroz ljubav, iskustvenu spoznaju, asketizam i ekstatičko jedinstvo sa voljenim Tvorcem. Sledbenici sufizma se nazivaju sufije ili derviši.

Osnovni principi tasavufa prvenstveno su bili inspirisani Koranom i primerom proroka Muhameda; posvećenost jednom Bogu i odbacivanje sveta, vodilo je u asketizam, ponekad i do krajnosti. Postojali su i spoljašnji uticaji, naročito iz hrišćanske asketske tradicije i od gnostika, ali sufizam jeste specifično islamski oblik misticizma. Prvobitno nije bilo organizovanog sistema: pojedinci, sveti muškarci i žene poučavali su svoje učenike i posvećenike, i njihove izreke i dela su beleženi i prenošeni.

Iako je većina sufija bila pobožna i pokorna, njihova iskustva i oduševljenje, neke su doveli dotle da izgovaraju ekstatičke i nepromišljene iskaze, kao što je bio slučaj sa Mensurom al-Haladžom, čije su reči: „ana al-hak“ („Ja sam istina“, odnosno bog) doprinele da bude osuđen i pogubljen 922. godine. Međutim, većina se sufija držala manje ekstremnog vida fana („prelaska“ Bogu).

Etimologija

Ime sufi najverovatnije potiče od reči suf, vuna. Termin sufi i sufizam (tasavuf) potiču od belog vunenog ogrtača (suf) koju su nosili muslimanski asketi.

Istorija

Sufije smatraju da je sufizam počeo sa Muhamedom, zbog čistote njegovog bliskog odnosa sa Bogom, njegovog otkrivenja i mističnog penjanja kroz nebesa. Dokaze su nalazili u Muhamedovim delima i u njegovim izrekama (hadis) i u Kuranu koji se pokazao njihovim nepresušnim izvorom. U tradiciji Muhamedove sopstvene zajednice, postojali su posebno pobožni i nepokolebljivi vernici čiji je zavet bio da čuvaju čistotu vere koja se razvijala od uticaja sveta. Čak i pod pravednim halifima koji su sledili Muhameda, u zajednici su se javile rezerve i čuli su se glasovi u vezi sa promenama koje su se dešavale u njoj. Da li naglasak treba staviti više na ritualne običaje i zakon ili na unutrašnju veru i ljubav? Da li je Bog dalek i sveti Gospodar ili je On pristupačan i dopušta da bude voljen, čak u duši? U jednom stihu koji je drag sufijama, Bog kaže: „Mi stvorismo čoveka i svakako znamo koje zebnje razdiru njegovu dušu, jer Mi smo bliži njemu nego njegova žila-kucavica“ (Sura 50:16).

Kada je halifat prešao na Umajade u Damask, u kulturnom pogledu udaljen od strogog Arabijskog poluostrva, mnogi su se usprotivili sekularizaciji, ako ne i dekadenciji, vladara koji bi trebalo da budu Božji upravitelji na zemlji. U to vreme, postojali su pobožni muslimani, koji su se odricali svakog poseda, željeli su živeti jednostavnim životom, i koji su uobičajeno zvani fakir i derviš, što znači „siromašan“. U znak asketizma odevali su se u grube vunene haljetke (suf). Redovništvo se u islamu javlja u drugoj polovini 8. veka u istočnom, šiitskom islamu na granicama Mesopotamije.

U 9. veku se mistički pokret sukobljuje u Basri i Bagdadu s racionalističkom teologijom (kalam) sunitskog smera. Sufije su često nailazili su na žestok otpor službenog islama, izazivajući optužbe zbog panteizma, libertinizma i zapuštanja ritualnih dužnosti. Smatra se da su na sufizam, između ostalog, uticali asketizam hrišćanskih monaha i neke neoplatonističke ideje.

U 10. veku naziv sufi (kod nas: sufija) za islamske mistike i askete poznat je u celom muslimanskom svetu. Mnogi su se odvojili od prijatelja, presekli porodične veze i odbacili hranu i zaklon. Odnos između učitelja i učenika predstavljao je samu srž sufijske prakse. Učitelj je trebalo da bude pažljivo izabran a nad novajlijom je trebalo da mu bude data potpuna moć. Veliki učitelj je mogao da bude smatran i svecem (vali alah, „prijatelj Boga") u kom slučaju bi nastavio da pruža blagodatnu moć čak i posle smrti, a njegov grob bi postao mesto hodočašća. Grupe đaka su počele da se okupljaju oko velikih učitelja, a zajednička staništa su se razvila u manastire već pred kraj 8. veka. U prvo vreme slučajne i prolazne, u dvanaestom veku postale su vrlo često darivane i razvijene organizacije sa političkom moći, hijerarhijskom lestvicom, monaškim pravilima i institucionalizovanim lancima inicijacije.

12. vek svedoči o usponu sufijskih redova ili bratstava. Učenici bi se okupili oko svetog čoveka kući bratstva sufija. Ovi su učenici, zvani salikun (putnici), sledili tariku (stazu). Množina turuk ili tarikat (staze) je kasnije počela da se primenjuje kao odrednica samih redova. U 12. i 13. veku, formirani su redovi (turuk) i svaki je dobio ime po čuvenom učitelju. Svaki je naglašavao sopstveno viđenje, molitve, litanije, i najvažnije, svoj dikr, doslovno „sećanje“ na boga.

Ugledni među redovima bili su bektašije (sredina 14. veka), suravadije (od otprilike 1200; postali su uticajni u Indiji), rifaije, ili zavijajući derviši (sredina 12. veka, poznati po neverovatnim egzibicijama), egipatske šazilije, kadirije i nakšbendije. Sufijske bratovštine uključivale su derviške redove i fakirski pokret, a mnogi od njih postoje i danas, najviše na sjeveru Afrike.

Učenje i praksa

Vrteći ples derviša mevlevija

Sufije priželjkuju neposredno iskustvo božjeg prisustva. Sufije se služe različitim medotama da bi dosegli stanje bliskosti sa bogom i oslobodili se ometanja iz spoljnjeg sveta. Jedan od izvora sufizma u Kuranu nalazi se u preporuci da se praktikuje zikr, koji znači pamćenje, kontemplaciju, pominjanje Boga (na primer, 13:28, 33:14). U sufijskoj praksi, to može biti praćeno molitvenim brojanicama, kontrolom disanja, muzikom ili plesom okretanja po kojem znamo derviše mevlevije.

Kroz molitvu i meditaciju sufije žele ponirati sve dublje u Božju ljubav. Molitva sufijske učiteljice iz osmog stoleća Rabije el Adavije bila je: "O Bože, ako te obožavam iz straha od pakla, tada daj neka u paklu izgorim, ako te obožavam radi nade u raj, onda mi ga ne daj. No ako te obožavam zarad tebe samoga, ne ustegni od mene svoju vječnu krasotu!" Ideje sufičkog misticizma bliske su stavovima indijske religiozne filozofije. Ta se srodnost zasniva i na izvornim neposrednim kontaktima.

Mistična poezija, kao što su matnave „Mesnevije“ Mevlane Dželaludina Rumija i Faridudina Atara „Sastanak ptica“, unosi u široke krugove više lepote sufizma nego bilo koji sufijski priručnici.

Duhovna staza sufija

Jedno od ključnih sufijskih učenja je učenje o eneagram, u pomoću kojeg se pomagalo ljudima na putu prema Bogu. Duhovna staza je bila raznoliko shematizovana od strane raznih pisaca sufijskih priručnika. Stanice (makamaš) do kojih su askete stizale na putu, i bogomdano stanje (ahval) javljaju se u različitom broju. Abu Nasr el Saraj (umro 988), navodi ovih sedam stanica:

1. pokajanje
2. apstinencija
3. asketizam
4. siromaštvo
5. strpljenje
6. uzdanje u Boga
7. zadovoljština

Stanja su mnogo više personalizovana i neuhvatljivija nego stanice. Saraj navodi njih deset:

1. stalna pažnja
2. približnost
3. ljubav
4. strah
5. nada
6. želja
7. porodičnost
8. smirenost
9. kontemplacija
10. izvesnost

Odnos islama i sufizma po sufizmu

Osim što se reč „sufizam“, kojima se danas najčešće imenuje shvatanje, tumačenje i praktikovanje islama od strane muslimana koji se nazivaju sufije ili derviši, vezuju za značenje „čistoća“, one se, takođe, vezuju i za značenje „obući na sebe vunenu odeću“. Ovo, drugo značenje asocira na asketizam, a nastalo je zbog toga što su prve sufije nosili grubu vunenu odeću. Međutim sufizam se ne može izjednačiti sa asketizmom, jer se neki elementi asketizma javljaju u sufiskom učenju samo kao sredstva i metode da bi se postigli određeni ciljevi. Dakle sufizam je mnogo širi pojam od asketizma.

Isto tako se niti pojam misticizam ne može izjednačavati sa sufizmom, iako se to redovito čini. Pojam misticizam označava nešto što je nepoznato, tajnovito, izvanosećajno, odnosno preciznije rečeno taj termin označava ljude, pravce, pokrete, tehnike i metode koji nastoje da dosegnu nevidljivi svet, da uspostave kontakt sa njim i da otkriju njegove tajne. Istina je da sufizam ima to svojstvo da želi da uroni u dubinska značenja i shvatanja Alahovih Ajeta i u Kuranu i u univerzumu. Istina je i to da sufije nastoje da pređu barijeru koja odvaja nevidljivi svet (gajb) od vidljivog sveta. Ali i u ovom slučaju kao i u prethodnom reč je o sredstvu, a nikako ne o cilju. Prave sufije ne žele da ostanu na stepenici saznanja o stvorenjima koja egzistiraju u nevidljim svetovima, oni žele da za sobom ostave sve svetove stvorenja da ih oni ne bi „ometali“ u približavanju Stvoritelju. Svi svetovi, sva stvorenja i sva bogastva i riznice na njima - sve to za pravog sufiju ne znači ništa bitno i značajno, njega interesuje jedino Gospodar, odnosno Stvoritelj svega toga. Čak i sve posebne sposobnosti (kerameti) za pravog sufiju samo su sredstva, a nikako ne ciljevi na njegovom putu. Njegov cilj samo je jedan - Alahovo zadovoljstvo. Jasno je dakle da se sufizam ne može objašnjavati niti sa jednim od pojmova „asketizam“ i „misticizam“ niti sa njima izjednačavati. On je po sufizmu viši od njih. Najbliže objašnjenje pojma sufizam po sufizmu bi bilo da je to islamski ezoterizam - unutrašnje shvatanje islama.

Da bismo pokušali objasniti šta je to što se obično imenuje imenima „sufizam“, najbolje je da se koristi jedan drugi pojam, koji je isto tako mnogo u opticaju, a to je „tarikat“. Ova reč potiče od arapske reči tariq koja znači put, prolaz od nečega ka nečemu i upravo njome se na najbolji način može definisati ono što je predmet našeg sadašnjeg razmišljanja.

Pojmovi „tesavuf“, „sufizam“, „tarikat“ ne označavaju ništa drugo do jedan sistem shvatanja, radnji i postupaka kojima se Alahov rob želi približiti svome gospodaru, te zadobiti i uvećati njegovu ljubav i njegovo zadovoljstvo. Znači „tarikat“ je „putovanje ka Alahu“, a i sama reč „derviš“ ima značenje „putnik“.

Odavde se vidi da se u stvari pojmovi islama (potpune predanosti Bogu), kao prirodne vere čovekove i „tarikata“ (putovanja u Božiju blizinu) nikako ne mogu razdvojiti.

Tarikat, shvaćen u širem smislu reči kao univerzalni put približavanja Alahu nije ništa drugo do islam (zato što se svako ko iskreno i dosljedno živi u islamu de fakto približava Alahu). Tarikat shvaćen u užem smislu reči kao tradicija, učenje i praksa derviša (sufija), nije opet ništa drugo do samo jedna dimenzija islama i to ona duhovna. Ovo najbolje potvrđuje izreka: 'Šerijat može bez tarikata ali tarikat ne može bez Šerijata!

Moderni sufistički pokreti

• Nakšibendije - trenutačno je najpopularniji sufistički pokret u Bosni i Hercegovini
• Čišti - je prvi sufistički pokret koji je došao u zapadnu Evropu (1913. godine).
• Kadirija - je decentralizirani sufistički pokret.
• Kalandarija - je sufistički pokret koji je bio veoma popularan u srednjoj Aziji i Iranu.
• Suhravardija - je sufistički pokret koji je nastao u Iraku.
• Šadilija - je sufistički pokret koji je bio popularan pre svega u severnoj Africi iz koje se raširio po svetu.

Poznate sufije

Hasan el Basri (umro 728) bio je jedan od ranih muslimanskih asketa. On je kritikovao materijalističke ciljeve osvajača i sve stvari koje su bile od ovoga sveta. Njegovi nazori su prevazišli puku umerenost, zamenjenu potpunom potištenošću i plačem, poniranjem u izreku Proroka, „Kada bi znao ono što ja znam, malo bi se smejao, a mnogo plakao“.

Rabija el Adevija (umrla 801. godine) je podigla nasleđenu asketsku tradiciju do nove dimenzije kroz strastveni ljubavni misticizam. Kao u slučaju nekih drugih sufija, Rabijin uticaj je rastao kroz popularne i maštovite anegdote o njenom životu, koje su kružile i bile zapisivane. Njena ljubav prema Bogu bila je apsolutna i ekskluzivna u odnosu na sve drugo, ne dopuštajući prostor niti za strah od pakla niti za želju za rajem niti za mržnju prema Satani.

Pogubljenje Mansura el Haladža

Mansur el Haladž (857—922) je bio mučen i pogubljen u Bagdadu, kako zbog svog ekstremnog religijskog stava, tako i zbog svojih političkih veza. On je postao slavan zbog svog hvalospeva kuranskom Satani (Iblis) koji je odbio da se pokloni pred Adamom kada je Bog naredio svim svojim bićima da tako učine (2:28-34). Ovo odbijanje je interpretirano više kao monoteistička vernost nego kao zla nepokornost. Haladž je takođe bio poznat i po svojoj ekstatičnoj izjavi, „anal-Hak“ (Ja sam Istina). U sufijskom načinu izražavanja, ovo može biti shvaćeno i kao objava sjedinjenja sa Bogom, koga su oni nazivali Istinom, ali ortodoksnom uhu to je najviši oblik bogohuljenja. Haladževo indiskretno kazivanje može biti upoređeno sa objavljivanjem Abu Jazida al Bistamija (umro 874), „Neka je Slava moja! Kako je velika moja Uzvišenost!" ili „Video sam kako Ćaba šeta oko mene."

El Gazali (1058-1111) bio je učitelj sudstva, kalama (dijalektička teologija), i filozofije ali nesreća koja mu se desila na polovini života preobratila ga je u sufiju, i on se najviše pamti kao borac za prevlast iskustvenog znanja nad filozofskim znanjem i otkrivenja nad rezonovanjem. Pored njegove slavne „Nesuvislosti filozofa“, njegova biografija i njegovo „Oživljavanje religijskih nauka“ ubedljivo zagovaraju ortodoksiju, zakonitost, pa čak i neophodnost misticizma. Gazali je donekle zaštitio mističko učenje od progona svojim autoritetom u sholastičkim krugovima.

Ibn Arabi (1165-1240) se često smatra najvećim islamskim mistikom. Rođen je u Andaluziji (Španija), i bio je sistematičar, putnik, pesnik, šeik i plodan pisac čije su knjige bile veoma cenjene. Njegovi najčuveniji radovi su „Tumač želja“, koji sadrži ljubavnu poeziju, „Dragulji mudrosti“ i velelepna „Otkrivenja iz Meke“. Osnovna za Ibn Arabijev sistem bila je doktrina „jedinstva bića“ (vahdaš el vudžud). Sa stanovništa panteističkog jedinstva bića, propovedao je jednakost svih religija. Sve što uistinu postoji jeste Bog, potpuno neizreciv i transcendentalan. Njemu je njegova kreacija potrebna da bi spoznao sebe, da bi bila njegovo ogledalo; mi smo atributi Boga. Druga Ibn Arabijeva teorija bila je Savršeno Ljudsko Biće (el insan el kamil), vrhunac Božje kreacije. To biće ima mnogo dimenzija: ono može biti kosmološka hipostaza koja dela kao kamen-temeljac stvaranja; može biti duhovni stub ili kušb koji usmerava i podupire njegov vek; ono može biti srž Proroka - od Adama do Muhameda. Ljudsko biće je mikrokosmos univerzalnog makrokosmosa; ta veza može biti iskorišćena za konačni preobražaj mistika. Kao sam vrh stvaranja, ljudsko biće je sjaj na Božjem ogledalu, najoštrija slika Božanskog, koja probija veo iluzije što čini da stvaranje izgleda isto stvarno kao i njegov stvoritelj.

Literatura

• Hawting, G. R (2002). The First Dynasty of Islam: The Umayyad Caliphate AD 661-750. Taylor & Francis. ISBN 978-0-203-13700-0. 
• Kabbani, Muhammad Hisham (2004). Classical Islam and the Naqshbandi Sufi Tradition. Islamic Supreme Council of America. str. 557. ISBN 978-1-930409-23-1. 
• Bin Jamil Zeno, Muhammad (1996). The Pillars of Islam & Iman. Darussalam. str. 19. ISBN 978-9960-897-12-7. 
• Babou, Cheikh Anta (2007). „Sufism and Religious Brotherhoods in Senegal”. The International Journal of African Historical Studies. 40 (1): 184. 
• Chittick, William (2007). Sufism: A Beginner's Guide. Oneworld Publications. ISBN 978-1-78074-052-2. 
• Chodkiewicz, Michel (1995). The Spiritual Writings of Amir ʿAbd al-Kader. SUNY Press. ISBN 978-0-7914-2446-9. 
• Fitzpatrick, Coeli; Walker, Hani (2014). Muhammad in History, Theory, and Culture. ABC-Clio. ISBN 9781610691789. 
• Gamard, Ibrahim (2004). Rumi and Islam: Selections from His Stories, Poems, and Discourses, Annotated & Explained. SkyLight Paths Publishing. ISBN 978-1-59473-002-3. 
• Glassé, Cyril (2008). The New Encyclopedia of Islam. Rowman & Littlefield Publishers. ISBN 978-0-7425-6296-7. 
• Guénon, René (2001). Insights Into Islamic Esoterism and Taoism. Sophia Perennis. ISBN 978-0-900588-43-3. 
• Mbacké, Khadim; Hunwick, John O. (2005). Sufism and Religious Brotherhoods in Senegal. Markus Wiener Publishers. ISBN 978-1-55876-342-5. 
• Rahimi, Sadeq (2007). „Intimate Exteriority: Sufi Space as Sanctuary for Injured Subjectivities in Turkey”. Journal of Religion and Health. Springer. 46 (3): 409—421. JSTOR 27513026. S2CID 26296782. doi:10.1007/s10943-006-9073-2. 
• Schimmel, Annemarie (2013). Mystical Dimension of Islam. Noura Books. ISBN 978-979-433-797-4. 
• Schmidle, Nicholas (2008). „Pakistan's Sufis Preach Faith and Ecstasy”. Smithsonian magazine. Arhivirano iz originala 22. 01. 2009. g. Pristupljeno 7. 08. 2017. 
• Sells, Michael (1996). Early Islamic Mysticism: Sufi, Qurʼan, Miraj, Poetic and Theological Writings. Paulist Press. ISBN 978-0-8091-3619-3. 
• Zarrabi-Zadeh, Saeed (2016). Practical Mysticism in Islam and Christianity: A Comparative Study of Jalal al-Din Rumi and Meister Eckhart. Routledge (Routledge Sufi Series). ISBN 978-1-13-810012-1. 
• Chopra, Ravindra Mohan (2016). Sufism: Origin, Growth, Eclipse, Resurgence. New Delhi: Anuradha Prakashan. ISBN 978-93-85083-52-5. 

Spoljašnje veze

• Sufijske stranice
• Mali rečnik sufijskih izraza Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. novembar 2006)
• Tasawwuf - islamski misticizam (Nedim Filipović)
• Islam i duhovni život: sufizam (Roger Garaudy)
• Kratak pregled sufizma na Balkanu (Huseyin Abiva)
• Suhravadi i Ishaqi škola sufizma (Rešid Hafizović)
• Sedam pitanja o sufizmu (Rusmir Mahmutćehajić)
• Gnoza i sufizam (Seyyed Hossein Nasr)