Ел Газали

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ел Газали
Al Ghazzali illustration.gif
Пуно име Ел Газали
Датум рођења 1058.
Место рођења Тус
Селџучко царство[1]:292
Датум смрти децембар 1111
Место смрти Тус
Епоха Златни век ислама[2][3]
Регија Персијска филозофија
Школа филозофије исламска филозофија, суфизам[4][5]
Интересовања теологија, калам, исламско право
Газалијева аутобиографија, задња страница

Абу Хамид Мухамед ибн Мухамед ел Газали (10581111), познат као Алгазел у средњовековној Европи,[6] је био исламски филозоф, теолог, правник, психолог и мистик персијског порекла.[7][8][9] Такође се сматра једним од највећих суфи учитеља.[10][11]

Абу Хамид ел Газали је био један од познатих писаца који је допринео угледу суфизма, који је напустио учења престижне Низамијске високе школе у Багдаду да би потражио „ослобођење од сумње“ у редовима суфија.[12] Његово најважније дело „Обнова верских наука“ сачињено је у периоду од неколико година пре 1105. и даје увид у духовност ислама.[12]

Исламска традиција сматра Газалија муџадидом, обновитељом вере који се према пророчном хадису, јавља једном у веку да поврати веру у уму („исламску заједницу”).[13][14][15] Његови радови су били тако високо цењени међу његовим савременицима да је Ел Газали награђен почасним звањем „доказитељ ислама” (Hujjat al-Islam).[16]

Ел Газали је веровао да је исламска духовна традиција на самрти и да су духовне науке које је предавала прва генерација муслимана биле заборављене.[17] То је резултирало његовим писањем његовог магнум опуса с насловом Ihya 'ulum al-din („Препород верских наука”).[18] Међу његовим другим радовима, Tahāfut al-Falāsifa („Недоследност филозофа”) је значајан орјентир у историји филозофије, јер ојачава критику аристотелске науке развијенз касније у Европи 14. века.[19]

Биографија[уреди]

Ел Газали је рођен у Тусу, у персијској провинцији Хорасан (у данашњем Ирану) 1058. године.[20] Након смрти свог славног учитеља Џувејнија, 1085. године, Ел Газали, који је већ стекао велику славу у научним круговима,[21] упознао се једном приликом у Нишапуру са Низамул-мулком, министром селџучке владе. Неколико година касније, Низамул-мулк га је позвао да се у својству професора укључи у рад чувеног багдадског универзитета Низамија, што је Ел Газали прихватио.[22] Предавао је у Багдаду, као учитељ права, дијалектичке теологије (калам) и филозофије. 1095. године, након нервног слома, напустио је академски рад и постао суфија, посветивши се контемплацији.[23] Газали је касније штитио мистичко суфи учење од прогона својим ауторитетом у исламским ученим круговима[24] .

Учење[уреди]

Ел Газали је увид задобијен мистичким поимањем постављао изнад увида постигнутог путем логике.[23] Такође је заступао превласт откривења над резоновањем.[25] Ал-Газали напада опсег знања на који филозофи полажу право, нарочито кроз критику знања о каузалности, и насупрот томе стаје у одбрану оказионализма.[23] Његово радикално одбацивање узрочности и тврдња о непостојању нужне везе између узрока и последице је претеча каснијим скептичким и оказионалистичким системима (Малбранш и др.).[24]

У филозофији, повезивао је спознајнотеоријски скептицизам и новоплатонске елементе с исламским теолошким учењем, на основу којег критикује целокупну филозофију.[24] Његова дела заговарају правоверност ислама и неопходност мистицизма.

Утицај[уреди]

Током свог живота он је напиао преко 60 књига о науци, исламском размишљању и суфизму.[26] Ел Газали је дистрибуирао своју књигу Недоследност филозофа, која се издваја као дефинишући моменат у исламској епистемологији. Искуство које је он имао са сумњом навело је Ел Газалија да обликује уверење да сви догађаји и везе нису резултат материјалних исхода, већ да су садашња и непосредна воља Бога.

Још једно од Ел Газалијевих најпрестижнијих радова је Ihya' Ulum al-Din („Препород верских наука”). Тај рад покрива сва поља исламске науке и укључује исламски статут, филозофију и суфизам. Оно је имало бројне позитивне реакције, и Ел Газали је у тој тачци створио кондензовану форму у персијском под називом Kimiya-yi sa'adat („Еликсир блаженства”).

Златно правило („чините другима као што бисте да они чине вама”) је постало важна фокална тачка у модерном међуверском дијалогу са муслиманима. Као етички коцепт, оно се може пренети мање или више нетакнуто између различитих религија и филозофија, са или без ауторитета светог писма. Међуверски напори код муслиманима започети су путем испитивања употребе златног правила у радовима Ел Газалија. Он је један од најутицајнијих и најпопуларнијих класичних учењака ислама, његов утицај и разумевање се осећа на истоку и на западу. Он примењује златно правило у различитим формулацијама као једну осу коју окружују велике теме религије: Бог, чистота срца, правда, саосећања, алтруистичка љубав, добра воља, људско братство и суседништво.

Ел Газали је утицао на муслиманске и хришћанске средњевековне учењаке.[27] Међу онима под његовим утицајем се издваја свети Тома Аквински. Ел Газали је исто тако имају значајан удео у ширењу суфизма и шеријата. Они је био први који је консолидовао идеје суфизма у шеријатске законе, и први који је дао формални опис суфизма у свом раду. Његови радови ојачавају позицију сунизма, у супротности са различитим школама мисли.

Афилијације школе[уреди]

Ел Газали је знатно допринео развоју систематског гледишта суфизма и његове интеграције и прихватања у главни ток ислама. Као учењак ортодоксног ислама, он је припадао шафијској школи исламске судске праксе и ашаритској школи теологије.[28] Ел Газалију су дати многи називи, као што су Sharaf-ul-Aʾimma (شرف الأئمة), Zayn-ud-dīn (زين الدين) и Ḥujjat-ul-Islām (حجة الإسلام).

Он се сматра кључним чланом утицајне ашаритске школе ране исламске филозофије[28] и најважнијим оповргивачем мутезилизма. Међутим, он је изабрао нешто другачију позицију у односу на ашарите. Његова веровања и мисли се разликују у неким аспектима од ортодоксне ашаритске школе.[28]

Дела[уреди]

Структура Харунија (هارونیه) у Тусу, Иран, названа по Харун ел Рашиду. Сматра се да је Ел Газали сахрањен на улазу овог монумента.

Укупно се око 60 радова приписује Ел Газалију.[29]

  • Несувислост филозофа (или Недоследност филозофа), које представља напад на аристотеловска учења Ал-Фарабија и Ибн Сине.
  • Препоруке верских наука (или Препород верских наука), дело које је извршило значајан утицај на сунитски ислам.
  • Еликсир блаженства

Недоследност филозофа[уреди]

Његова књига из 11. века са насловом Недоследност филозофа означава главни преокрет у исламској епистемологији. Упознавање скептицизма навело је Ел Газалија да прихвати један облик теолошког оказионализма, или уверење да сви узрочни догађаји и интеракције нису производ материјалних конјункција, већ непосредне и садашње Воље Божије.

У следећем веку, Ибн Рушд је произвео дугачко побијање Ел Газалијеве „Недоследности” под насловом Недоследност недоследности; међутим, епистемолошки ток исламске мисли је већ био постављен.[30] Ел Газали је дао као пример илузије независне од узрочних закона чињеницу да памук гори кад ступи у контакт с ватром. По њему, иако би се могло чинити да се ради о природном закону на делу, то се догађа сваког пута само зато што Бог жели да се то догоди - тај догађај је „директан производ божанске интервенције, као и свако чудо које привлачи пажњу”. Ибн Рушд је у контрасту с тим инсистирао да мада је Бог креирао природне законе, за људе је „корисније да кажу ватра узрокује сагоревање памука - зато што је креација имала образац који они могу докучити”.[31][32][33]

Недоследност исто тако представља прекретну тачку у исламској филозофији у смислу њених жестоких одбијања Аристотела и Платона. Књига је била усмерена на falasifa, слободно дефинисану групу исламских филозофа од 8. до 11. века (најзапаженији међу којима су били Ибн Рушд и Ел Фараби) који су се интелектуално ослањали на античке Грке.

Овај дуготрајни аргумент је био критикован. Џорџ Салиба је 2007. године је тврдио да је опадање науке у 11. веку било прецењено, указујући на континуиране напретке, нарочито у астрономији, све до 14. века.[34] С друге стране, Хасан Хасан је 2012. године напомињао да иако је заиста научна мисао у исламу била угушена у 11. веку, особа која се највише одговорна није Ел Газали, већ Низам ел Мулк.[35]

Референце[уреди]

  1. ^ Griffel, Frank (2006). Meri, Josef W., ур. Medieval Islamic civilization : an encyclopedia. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-96690-0. 
  2. ^ Brown, Jonathan A.C. (2009). Hadith: Muhammad's Legacy in the Medieval and Modern World (Foundations of Islam). Oneworld Publications. стр. 179. ISBN 978-1851686636. 
  3. ^ Leaman, Oliver (2006). The Qur'an: An Encyclopedia. Taylor & Francis. стр. 84. ISBN 978-0-415-32639-1. 
  4. ^ Meri, Josef W.; Bacharach, Jere L. (2006). Medieval Islamic Civilization: A-K. Taylor and Francis. стр. 293. ISBN 978-0-415-96691-7. 
  5. ^ Böwering, Gerhard; Crone, Patricia (2013). The Princeton Encyclopedia of Islamic Political Thought. Princeton University Press. стр. 191. ISBN 978-0-691-13484-0. »Ghazali (ca. 1058–1111) Abu Hamid Muhammad b. Muhammad al-Ghazali al-Tusi (the “Proof of Islam”) is the most renowned Sunni theologian of the Seljuq period (1038–1194).« 
  6. ^ "Ghazali". Collins English Dictionary.
  7. ^ The Spirit of Creativity: Basic Mechanisms of Creative Achievements "Persian polymath Al-Ghazali published several treatises...."
  8. ^ AL-GHAZALI « Al-Ghazali est né en 450 de l’Hégire, soit 1058 de l’ère chrétienne, dans la ville de Tus (Khorassan) ou dans un des villages avoisinants, au sein d’une famille persane de condition modeste... »
  9. ^ The Ethics of Suicide: Historical Sources "A native of Khorassan, of Persian origin, the Muslim theologian, sufi mystic, and philosopher Abu Hamid Muhammad al-Ghazali is one of the great figures of Islamic religious thought...."
  10. ^ „Ghazali, al-”. The Columbia Encyclopedia. Приступљено 17. 12. 2012. 
  11. ^ Adamec, Ludwig W. (2009). Historical Dictionary of Islam. Scarecrow Press. стр. 109. ISBN 978-0-8108-6161-9. 
  12. 12,0 12,1 Kembridžova ilustrovana istorija religije (pp. 285–286), Stylos, Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.
  13. ^ Jane I. Smith, Islam in America. ISBN 978-0-231-51999-1. стр. 36.
  14. ^ Dhahabi, Siyar, 4.566
  15. ^ Willard Gurdon Oxtoby, Oxford University Press. 1996. стр. 421.
  16. ^ Hunt Janin, The Pursuit of Learning in the Islamic World. ISBN 978-0-7864-1954-8. стр. 83.
  17. ^ Böwering, Gerhard; Crone, Patricia; Mirza, Mahan; Kadi, Wadad; Zaman, Muhammad Qasim; Stewart, Devin J. The Princeton Encyclopedia of Islamic Political Thought (на језику: енглески). Princeton University Press. стр. 191. ISBN 978-0-691-13484-0. 
  18. ^ Sonn, Tamara (2013). Interpreting Islam: Bandali Jawzi's Islamic Intellectual History (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 30. ISBN 9780195356564. 
  19. ^ Griffel, Frank (2016). Zalta, Edward N., ур. The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Winter 2016 изд.). Metaphysics Research Lab, Stanford University. 
  20. ^ Griffel, Frank (2009). Al-Ghazālī's Philosophical Theology. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780195331622. 
  21. ^ Rahman, Yucel (2016). „The Mujaddid of His Age”. 
  22. ^ Халиловић, Т., Халиловић, С. и Халиловић М. (2014), Кратка историја исламске филозофије, Београд, Центар за религијске науке „Ком”,
  23. 23,0 23,1 23,2 Ел Газали, Оксфордски филозофски речник, Сајмон Блекбурн, Светови, Нови Сад. 1999. ISBN 978-86-7047-303-4. стр. 70.
  24. 24,0 24,1 24,2 Алгазел, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.
  25. ^ Мирча Елијаде, Водич кроз светске религије, Народна књига, 1996.
  26. ^ Smith, Margaret (1936). „The Forerunner of al-Ghazali”. Journal of the Royal Asiatic Society: 65—78. 
  27. ^ Parrott, Justin (2017). „Al-Ghazali and the Golden Rule”: 10. 
  28. 28,0 28,1 28,2 R.M. Frank, Al-Ghazali and the Ashʿarite School, Duke University Press, London 1994
  29. ^ "about five dozen authentic works, in addition to which some 300 other titles of works of uncertain, doubtful, or spurious authorship, many of them duplicates owing to varying titles, are cited in Muslim bibliographical literature. [...] Already Ebn Ṭofayl (d. 581/1185, q.v.) observed that Ḡazālī wrote for different audiences, ordinary men and the elite (pp. 69–72), and Ḡazālī himself completed the rather moderate theological treatise, Eljām al-ʿawāmmʿan ʿelm al-kalām “The restraining of ordinary men from theology,” in the last month before his death" Encyclopedia Iranica.
  30. ^ Craig, William Lane (2001). The cosmological argument from Plato to Leibniz. Eugene, OR.: Wipf and Stock. стр. 89. ISBN 978-1579107871. 
  31. ^ Kadri, Sadakat (2012). Heaven on Earth: A Journey Through Shari'a Law from the Deserts of Ancient Arabia .. macmillan. стр. 118—9. ISBN 9780099523277. 
  32. ^ For al-Ghazali's argument see The Incoherence of the Philosophers. Translated by Michael E. Marmura. 2nd ed, Provo Utah. (2000). pp. 116-7.
  33. ^ For Ibn Rushd's response, see Khalid, Muhammad A. ed. Medieval Islamic Philosophical Writings, Cambridge UK (2005). pp. 162)
  34. ^ "Many orientalists argue that Ghazali's Tahafut is responsible for the age of decline in science in the Muslim World. This is their key thesis as they attempt to explain the scientific and intellectual history of the Islamic world. It seems to be the most widely accepted view on the matter not only in the Western world but in the Muslim world as well. George Saliba, a Professor of Arabic and Islamic Science at Columbia University who specializes in the development of astronomy within Islamic civilization, calls this view the "classical narrative" (Saliba, 2007)." Aydin, Nuh. „Did al-Ghazali kill the science in Islam?”. Архивирано из оригинала на датум 30. 04. 2015. Приступљено 23. 02. 2014. 
  35. ^ Hasan Hasan, How the decline of Muslim scientific thought still haunts, The National, 9 February 2012.

Литература[уреди]

  • Adamec, Ludwig W. (2009). Historical Dictionary of Islam. Scarecrow Press. стр. 109. ISBN 978-0-8108-6161-9. 
  • Böwering, Gerhard; Crone, Patricia (2013). The Princeton Encyclopedia of Islamic Political Thought. Princeton University Press. стр. 191. ISBN 978-0-691-13484-0. »Ghazali (ca. 1058–1111) Abu Hamid Muhammad b. Muhammad al-Ghazali al-Tusi (the “Proof of Islam”) is the most renowned Sunni theologian of the Seljuq period (1038–1194).« 
  • Meri, Josef W.; Bacharach, Jere L. (2006). Medieval Islamic Civilization: A-K. Taylor and Francis. стр. 293. ISBN 978-0-415-96691-7. 
  • A.C. Brown, Jonathan (2009). Hadith: Muhammad's Legacy in the Medieval and Modern World (Foundations of Islam). Oneworld Publications. стр. 179. ISBN 978-1851686636. 
  • Griffel, Frank (2006). Meri, Josef W., ур. Medieval Islamic civilization : an encyclopedia. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-96690-0. 
  • Haque, Amber (2004), „Psychology from Islamic perspective: contributions of early Muslim scholars and challenges to contemporary Muslim psychologists”, Journal of Religion & Health, 43 (4): 357—377, doi:10.1007/s10943-004-4302-z 
  • Savage-Smith, Emilie (1995), „Attitudes toward dissection in medieval Islam”, Journal of the History of Medicine and Allied Sciences, 50 (1): 67—110, PMID 7876530, doi:10.1093/jhmas/50.1.67 
  • Macdonald, Duncan B. (1899) 'The life of al-Ghazzali', in Journal of the American Oriental Society. 20. pp. 122 sqq.
  • Laoust, H: La politique de Gazali, Paris 1970
  • Campanini, M.: Al-Ghazzali, in S.H. Nasr and O. Leaman, History of Islamic Philosophy 1996
  • Campanini, Massimo, Ghazali, in Muhammad in History, Thought, and Culture: An Encyclopedia of the Prophet of God (2 vols.), Edited by C. Fitzpatrick and A. Walker, Santa Barbara, ABC-CLIO. 2014. ISBN 978-1-61069-177-2.
  • Watt, W. M.: Muslim Intellectual: A Study of al-Ghazali, Edinburgh 1963
  • Zwemer, S. M. A Moslem Seeker after God, New York 1920
  • Nakamura, K. Al-Ghazali, Encyclopedia of Philosophy
  • Dougan, A. The Glimpse. A study of the inner teaching of the Mishkat al-Alwar (The Niche for Lights) by Abdullah Dougan. ISBN 978-0-9597566-6-1. 
  • A comparison between the philosophy of Ghazali and the Copenhagen Interpretation: Harding, Karen (1993). „’Causality Then and Now: al-Ghazali and Quantum Theory (PDF). American Journal of Islamic Social Sciences. 1 (2): 165—177. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 04. 07. 2010. 
  • "Al-Ghazali Contra Aristotle: An Unforeseen Overture to Science In Eleventh-Century Baghdad". Richard P. Aulie. PSCF 45. 03 (1994). pp. 26-46.

Спољашње везе[уреди]