Treći carigradski sabor

Šesti Vaseljenski Sabor

Treći carigradski sabor, ili šesti vaseljenski sabor (stgrč. Γ΄ Σύνοδος της Κωνσταντινούπολης), je svecrkveni sabor održan u periodu od novembra 680. do septembra 681. godine u Konstantinopolju, Istočno rimsko carstvo (današnji Istanbul, Turska) po nalogu istočnorimskog cara Konstantina IV. To je treći vaseljenski sabor održan u prestonici Vizantije.

Održan je u carskom dvoru, u svečanoj sali sa svodovima pa je poznat i kao Trulski sabor. Bilo je prisutno 174 episkopa, a rimski Episkop Agaton bio je predstavljen sa svoja tri izaslanika. Sazvan je da bi formulisao pravu veru protiv monotelitske jeresi. Jeres se pojavila u vreme cara Iraklija (610—641), u obliku ispovedanja vere poznatim pod nazivom Ektesis, objavljenom 638. godine, a koje je sastavio Patrijarh Sergije i prihvatio papa Honorije (625—638). Po tom učenju, Isus Hristos ima dve prirode, ali posle Ovaploćenja ima samo jednu volju (monotelitstvo) ili jedno delanje (monoenergizam). Ovakvo učenje je moglo je da privuče umerene monofizite nazad u Crkvu, ali je protivrečilo Halkidonskom saboru.

Monotelitska kriza u Crkvi trajala je više od 50 godina. Samih monotelita na Saboru nije bilo mnogo. Antiohijski Patrijarh Makarije ostao je uporan u jeresi do kraja, kao i njegov učenik monah Stefan. Među monotelitima na saboru, spominju se još Petar Nikomidijski, Solomon iz Gaze, kao i monah Polihronije. Ocima Crkve nije bilo teško da pokažu neopravdanost i besmislicu monotelitskog učenja. U tu svrhu, čitana su pažljivo dokumenta i odluke Trećeg, Četvrtog i Petog vaseljenskog sabora. Na ovim saborima su svojevremeno osuđen Nestorije, a posebno monofiziti od kojih je monotelitstvo i poteklo. Odato je priznanje borcima za Pravoslavnu veru, kakvi su bili ispovednici Maksim, papa Martin, patrijarh Sofronije Jerusalimski i mnogi drugi. Osuđeni su jeretici monoteliti i monoenergiti: Sergije, Pavle, Pir i Petar, Patrijarsi carigradski, papa Honorije, zatim Konstantin Apamejski iz Sirije, Makarije, antiohijski Patrijarh i dr.

Oci su u duhu Halkidonskog ispovedanja formulisali veru Crkve ο dve volje ili htenja (diotelitizam) i dve energije ili dejstva (dioenergizam) u Bogočoveku Gospodu Hristu: „I dve prirodne volje ili htenja u Njemu i dva prirodna dejstva nerazdeljivo, neizmenljivo, neodvojivo, nesliveno isto tako ispovedamo prema učenju Svetih Otaca. I dve prirodne volje nesuprotstavljene, kako su govorili bezbožni jeretici, nego Njegova čovečanska volja sleduje, ne protivi se ili suprotstavlja se, već štaviše sleduje ili bolje reći potčinjava se Njegovoj božanskoj i svemogućoj volji…”

Vidi još

• Diofizitizam
• Dioenergizam
• Diotelitizam

Literatura

• Batrelos, Dimitrios (2008). Vizantijski Hristos: Ličnost, priroda i volja u hristologiji svetog Maksima Ispovednika. Kragujevac: Kalenić. 
• Lurje, Vadim (2010). Istorija vizantijske filosofije: Formativni period. Sremski Karlovci-Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. 
• Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press. 
• Majendorf, Džon (1997). Imperijalno jedinstvo i hrišćanske deobe: Crkva od 450. do 680. godine. Kragujevac: Kalenić. 
• Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta. 
• Ostrogorski, Georgije (1970). O verovanjima i shvatanjima Vizantinaca. Beograd: Prosveta. 
• Popović, Radomir V. (2011). Vaseljenski sabori: Peti, Šesti i Sedmi: Odabrana dokumenta. Knj. 2. Beograd: Akademija Srpske pravoslavne crkve za umetnosti i konservaciju.