Диофизитизам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Свети Атанасије Александријски и свети Кирило Александријски (представа из Василијевог минологиона)

Диофизитизам или диофизитство (грчки: δυοφυσιτισμός, од δυο (dyo), што значи "два" и φύσις (physis), што значи "природа") је христолошки појам који означава учење о постојању две природе у Христу, од којих је једна божанска, а друга људска, односно човечанска. Диофизитску христологију, која је у свом правоверном облику озваничена и утврђена на васељенским саборима, заступају: Православна црква, Римокатоличка црква, Англиканска црква, Старокатоличка црква, као и неке друге хришћанске заједнице. Насупрот томе, диофизитизам је био оштро нападан и осуђиван од стране монофизита (и миафизита), тако да га не прихавају ни данашње миафизитске оријенталне цркве.[1]

Основни облици овог појма (диофизитизам,[2] или диофизитство), који су грчког порекла, по правилу се употребљавају интернационално, али се понекад и преводе, те су тако на разним језицима настали одговарајући појмови који су сковани према изворном грчком облику. По том основу, монофизитство се у српском богословљу означава и као "двоприродност" што представља дослован српски превод изворног грчког појма.[3] Такође, у ређој употреби су и варијнтни облици "дифизитизам" и "бифизитизам" који имају истоветно значење.[4]

Историја[уреди]

Питање о односу између божанске и човечанске природе Исуса Христа рано је заокупило пажњу црквених отаца и хришћанских теолога. Услед различитих погледа на поменуто питање, међу хришћанима је долазило до повремених расправа и подела, а потом и до отвореног сукоба. Поред правоверног диофизитизма, појавила су се и нека друга, спорна учења о односу између Христових природа и његове ипостаси, односно личности (гр. πρόσωπον). Насупрот правоверним диофизитима, који су учили да две природе у Христу постоје под окриљем једне ипостаси, односно једне личности, поједини радикални диофизити су отишли корак даље, тврдећи да Христос има не само две природе, већ и две ипостаси, односно две личности.[5]

Такве ставове заступали су поједини представници антиохијске богословске традиције, а највећу смутњу изазвала су спорна учења цариградског патријарха Несторија, који је 431. године био свргнут.[6] Спорна учења о две ипостаси (диоипостатизам) и две личности (диопросопизам) одбачена су и осуђена на васељенским саборима 431. и 451. године, а диофизитско учење о постојању двају природа у оквиру једне Христове ипостаси, односно личности прецизно је формулисано и озваничено.

Правоверно диофизитско учење, које је озваничено на васељенским саборима, није било прихваћено од свих страна, како од појединих радикалних представника антиохијске богословске традиције који су нашли уточиште међу источним хришћанима у тадашњој Персији (в. несторијанство), тако и од заступника сасвим супротног, монофизитског учења, што је након Четвртог васељенског сабора у Халкидону (451) довело до иступања монофизита (и миафизита) из црквене заједнице и стварања њихових посебних, од васељеснког Православља одељених цркава.[6]

Велике заслуге за решавање питања о односу између Христових природа стекао је свети Кирило Александријски.[7] Међутим, неке од Кирилових христолошких формулација различито су тумачене од стране његових следбеника, који су се недуго по његовој смрти поделили на диофизите и монофизите. Иако је монофизитска струја однела привидну превагу на сабору у Ефезу (449), диофизитизам је ипак извојевао кључну победу на Четвртом васељенском сабору у Халкидону (451).[6] Тада је усвојен и чувени "Халкидонски Орос" односно исповедање вере, засновано на диофизтском поимању Христових природа.[6] Халкидонски диофизитизам је касније послужио као основа за додатно формулисање диоенергизма (учење о два дејства) и диотелитизма (учење о две воље), насупрот моноенергизму и монотелитизму.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]