Uvo

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Ухо)
Idi na: navigaciju, pretragu
Uvo (uho)
Ear BNC.jpg
Ušna školjka je spoljašnji deo uha
Uvo.jpg
Struktura uha
Pokazatelji
Grejova anatomija p.1029
TA A01.1.00.005
A15.3.00.001
FMA 52780
Anatomska terminologija

Uvo ili uho je periferni organ čula sluha i ravnoteže. Čulo sluha ne igra samo ulogu u komunikaciji već služi i kao sistem za upozorenje i orijentaciju. U unutrašnjem uvu smešten je Kortijev organ, kao najvažniji deo organa čula sluha, jer pretvara zvučne talase koji iz spoljašnje sredine preko spoljašnjeg ušnog hodnika dospevaju do bubne opne i unutrašnjeg do ovog organa koji ih pretvara u nervne impulsa koji se dalje prenose kroz kohlearni nerv.[1] U unutrašnjem uvu smešten je i organ čula ravnoteže, koji informacije o promeni položaja glave i tela u prostoru takođe pretvara u nervne impulse, koje šalje vestibularnim nervom u centralne strukture. Vestibularni i kohlearni živac se ujedinjuju u vestibulokohlearni živac. Vestibulokohlearni nerv je 8. moždani nerv.

Mnoge životinje imaju uši. Građa i položaj ušiju su različiti od vrste do vrste. Kod insekata uši su u vidu senzora, a neki gušteri (salamander) čuju uz pomoć grudnog koša i pluća. Zmije ne poseduju spoljašnje uvo, ali je srednje i unutrašnje uvo dobro razvijeno.

Uši registruju zvučne (mehaničke) talase i pretvaraju ih u električne signale, koji se šalju u centralne strukture gde se ti signali „dešifruju“ i nastaje osećaj sluha.

Ljudsko uvo može registrovati zvučne talase frekvencije od 16[2] do 20.000 herca.[3] U starosti je ovaj raspon manji zbog brojnih degenerativnih promena. Neke životinje kao npr. slon mogu da registruju dublje frekvencije, odnosno frekvencije u infrazvuku. Druge kao npr. slepi miš, delfin mogu registrovati znatno veće frekvencije nego čovek, odnosno frekvencije u ultrazvuku.

Uloga uva kao organa čula sluha nije samo da registruje zvučne talase, već i da ih lokalizuje (uloga u orijentaciji). Uvo može registrovati lokaciju odakle zvuk dolazi. Uvo koje je okrenuto izvoru zvuka registruje zvuk ranije od onog na suprotnoj strani, odnosno čuje ga glasnije. Ove razlike u čujnosti se prerađuju u mozgu i dobijaju se informacije o lokaciji sa koje dolazi zvuk. Međutim za određivanje tačne lokacije zvuka čoveku nije dovoljno samo čulo sluha, već i čulo vida.

Kod drugih životinja, npr. slepih miševa i delfina, dovoljno je samo čulo sluha da bi tačno registrovali izvor zvuka. Oni zapravo vide zvukom. Ove životinje emituju ultrazvučne signale, koji se odbijaju od okolnih objekata. Odbijene signale registruju vrlo osetljivim čulom sluha. Na slušnom principu rade sonari i radari.

Centralni i periferni delovi sistema sluha i ravnoteže[uredi]

Glavni članak: Čulo sluha
Glavni članak: Čulo ravnoteže

Organi čula sluha i ravnoteže predstavljaju dosta složen sistem koji ima svoje periferne i centralne delove.

Periferni delovi slušnog sistema služe za prijem mehaničkih talasa i njihovo pretvaranje u nervne impulse. Periferni delovi vestibularnog sistema registruju promenu položaje tela u prostoru i ove opažaje takođe pretvaraju u nervne impulse koje šalju u centralni nervni sistem.

Centralni delovi slušnog sistema su smešteni u mozgu.[4] Oni prerađuju primljene informacije sa periferije na osnovu kojih se u mozgu stvara doživljaj sluha i položaja tela u prostoru. Centralni delovi vestibularnog sistema povezuju informacije iz perifernog vestibularnog sistema sa drugim sistemima kao npr. sa vizuelnim sistemom (okom), malim mozgom i kičmenom moždinom.

Uvo kao periferni organ čula sluha[uredi]

Periferni organ čula sluha je uvo koje se anatomski sastoji od spoljašnjeg, srednjeg i unutrašnjeg uva.[5]

Perifernom delu čula sluha pripada i vestibulokohlearni živac (videti kranijalni živci).

Građa uva[uredi]

Uvo se deli na:[6]

  1. spoljašnje/vanjsko uvo (auris externa)
  2. srednje uvo (auris media)
  3. unutrašnje uvo (auris interna)

Spoljašnje uvo[uredi]

Spoljašnje uvo čoveka[7]

Spoljašnje uvo, kao i srednje, služe samo za prijem i sprovođenje zvučnih talasa do unutrašnjeg uva. Spoljašnje uvo se sastoji iz ušne školjke i spoljašnjeg ušnog kanala.[8] Na dnu ovog kanala se nalazi bubna opna, koja predstavlja granicu između spoljašnjeg i srednjeg uva, a opisuje se najčešće spoljašnjim uvom.[9][10]

Ušna školjka[uredi]

Ušna školjka je naboran kožno-hrskavični organ, koji ima oblik levka, sa širim donjim delom. Donji, znatno uži deo školjke, koji je mekan, jer ne sadrži hrskavicu, nazvan je režnjić ušne školjke (lobulus auriculae). Ušna školjka je postavljena na bočnoj strani lobanje, između donjoivičnog zgloba i mastoidnog nastavka.

Na ušnoj školjci se razlikuju dve strane, spoljašnja i unutrašnja. Spoljašnja strana ušne školjke u celosti je konkavna i pokazuje mnogobrojna ispupčenja i udubljenja. U svom središnjem delu ona je izdubljena u prostranu i duboku jamu, koja se zove školjka ušne školjke (concha auriculae), koja vodi u spoljašnji kanal. Ispred concha auriculae i otvora spoljašnjeg ušnog kanala nalazi se trouglasto ispupčenje nazvano tragus (tragus). Ono je svojom bazom priraslo za kožu lica, dok mu je vrh okrenut unazad i pokriva manje ili više ulazni otvor u spoljašnji ušni kanal. Ispod concha auriculae nalazi se spoljašnja strana ranije pomenutog lobulus auriculae.

Unutrašnja strana ušne školjke je u celini ispupčena, a okrenuta je medijalno i unazad. Na ovoj strani, kao i na spoljašnjoj, nalaze se razna udubljenja i ispupčenja, koja nemaju nekog većeg značaja. U sastav ušne školjke spadaju: koža, hrskavica ušne školjke i delimično veze i mišići. Koža ušne školjke oblaže njenu hrskavicu, uz koju je naročito prirasla na spoljšnjoj strani. Koža nosi sitne i retke dlačice, osim na unutrašnjoj strani tragusa, gde se nalaze čvrste i duge dlake, nazvane ušne dlake ili tragi (tragi). Hrskavica ušne školjke (cartilago auriculae) čini čvrstu podlogu čitave ušne školjke, osim u predelu lobulusa auriculae, koji ne sadrži hrskavicu. Na svome prednjem delu hrskavica ušne školjke se nastavlja hrskavicom spoljašnjeg ušnog kanala (cartolago meatus acustici), sa kojom gradi celinu. Hrskavica ušne školjke je elastična. Ona uglavnom ima ista udubljenja i ispupčenja kao i ušna školjka, samo su ona jače izražena.[8]

Spoljašnji ušni kanal[uredi]

Spoljašnji ušni kanal je hrskavičasto-koštani kanal, koji se pruža od ušne školjke do srednjeg uva, od koga je odvojen bubnom opnom. On se sastoji iz dva dela: 1) hrskavično-koštanog, koji se nalazi spolja, i 2) koštanog, koji se nalazi unutra, u produžetku hrskavično-opnastog dela.

Spoljašnji ušni kanal ima različit pravac. Posmatran u celosti, on je kos ka unapred i unutra, ali njegova dva dela nemaju isti pravac. Hrskavično-opnasti deo se pruža naviše, unazad i unutra, a koštani deo naniže, napred i unutra, tako da oba dela kanala zaklapaju međusobno tup ugao otvoren naniže i unapred. Stoga pri stavljanju ušnog levka radi pregleda bubne opne ušnu školjku treba povući unazad i naviše, čime se osovine oba kanala postavljaju u istu ravan. Spoljašnji deo ušnog kanala je dug oko 25 mm. Spoljašnju trećinu od toga predstavlja heskavično-opnasti deo, u unutrašnje dve trećine koštani deo.

Spoljašnji ušni kanal, kao što je rečeno, se sastoji iz dva dela. Oba dela su iznutra obložena kožom.

  1. Hrskavično-opnasti deo, ili hrskavični spoljašnji ušni kanal (meatus acusticus externus cartilagineus), predstavlja spoljnu trećinu kanala. Prednji i donji zid ovog kanala obrazuje hrskavica ušnog kanala (cartilago meatus acustici), a zadnji i gornji zid - fibrozna opna. Hrskavično-opnasti deo obrazuju dva olučića, prednje-donji hrskavičav i zadnje-gornji opnast, koji su srasli duž svojih ivica.
  2. Koštani deo spoljašnjeg ušnog kanala predstavlja unutrašnje 2/3 kanala. Njegov prednji i donji zid gradi pars tympanica, a zadnji i gornji - pars squamosa slepoočne kosti. Spoljašnji kraj ovog dela meatusa predstavlja spoljašnji ušni otvor (porus acusticus externus), dok se na unutrašnjem kraju pričvrščuje bubna opna (membrana tympani). Zadnji zid koštanog dela kanala je u odnosu na šupljinama u mastoidnom nastavku, a prednji i donji sa donjoviličnom zglobom.
  3. Koža spoljašnjeg ušnog kanala sadrži lojne žlezde, naročito oko dlačica, i posebne krupne znojne žlezde, nazvane cerumiozne žlezde (glandulae cerzminosae). Sekret ovih žlezda, koji je mrke boje, pomešan sa sekretom lojnih žlezda i deskvarmiranim ćelijama obrazuje tzv. ušnu mast, ili cerumen.

Bubna opna[uredi]

Bubna opna je uložena u plitki koštani žleb na dnu spoljašnjeg ušnog kanala i predstavlja granicu između spoljašnjeg i srednjeg uva. Bubna opna je postavljena koso (pod uglom od 45º) prema prednjem i donjem zidu spoljašnjeg kanala, zbog čega su ova dva zida kanala nešto duža od ostala dva, tj. od zadnjed i gornjeg. S obzirom na sastav i zategnutost, bubna opna se deli na sledeća dva dela:

  1. labavi deo (pars flaccida), nazvan još i Šapnelova opna, koja predstavlja gornji, odnosno manji i tanji deo opne, i
  2. zategnuti deo (pars tensa) koji čini njen donji, veći i deblji deo.

Bubna opna je kožno-fibrozno-sluzokožna membrana, u vidu elipse, na kojij se razlikuju dve strane, spoljašnja i unutrašnja. Spoljašnja strana bubne opne, koja je pokrivena kožom i tankim slojem cerumena, udubljena je u vidu plitkog levka. Njen najdublji deo, koji se nalazi malo ispred i ispod središta bubne opne, nazvan je pupak bubne opne (umbo membranae tympani). Od njega prema gore se pruža beličasta čekićasta pruga (stria mallearis), koja je prouzrokovana čitavom drškom čekića. Na gornjem kraju strie mallearis se nalazi kupasto beličasto čekićasto ispupčenje (prominentia mallearis), koje izaziva vrh spoljašnjeg nastavka (processus lateralis) čekića.

Spoljašnja strana bubne opne je podeljena na četiri kvadranta bubne opne: prednje-gornji, zadnje-gornji, prednje-donji, i zadnje-donji. Iza oba gornja kvadranta smeštene su u bubnoj duplji slušne koščice i chorda tympani. Unutrašnja strana bubne opne je obložena sluzokožom i u celosti je ispupčena prema bubnoj duplji. Na granici između pars flaccida i pars tensa na unutrašnjoj strani nalazi se sluzokožni nabor bubne vrpce (plica chordae tympani), ispod koga prolazi bubna opna (chordae tympani).

Idući od spoljašnjeg ušnog kanala ka bubnoj duplji, membrana tympani se sastoji iz sledeća tri sloja: 1) kožnog sloja, 2) sopstvenog sloja bubne opne i 3) sluzokožnog sloja.

  1. Kožni sloj (stratum cutaneum), koji oblaže spoljašnju stranu bubne opne, čini veoma tanka koža spoljašnjeg ušnog kanala. Podkožica (epidermis) se odlikuje vrlo izraženom regenerativnom spobobnošću, zbog čega povrede bubne opne brzo zarastaju.
  2. Sopstveni sloj bubne opne (lamina propria membranae tympani) jeste srednji, fibrozni i jedini sloj koji isključivo pripada bubnoj opni. On postoji samo u zategnutom delu. U fibrounom sloju utkana je fibroznim vlaknima drška čekića (manburim mallei), kao i njegov spoljašnji nastavak (processus lateralis).
  3. Sluzokožni sloj (tunica mucosa), koji oblaže unutrašnju stranu bubne opne, deo je sluzokože bubne opne i pokriva dršku čekića i bubnu vrpcu (chorda tympani).

Srednje uvo[uredi]

Srednje uvo; desno, odozdo prema gore: Eustahijeva truba, bubnjište (cavitas tympani), stremen, labirint, mišić uzengije, nakovanj; levo, odozgo prema dole: mišić zatezač bubne opne, čekić, slušni kanal, bubna opna

Srednje uvo je veoma složen sistem šupljina i kanala, smeštenih uglavnom u slepoočnoj kosti. Središnji deo srednjeg uva predstavlja bubna duplja (cavitas tympanica). Ispred bubne duplje se nalazi Eustahijeva slušna truba (tuba auditiva), koja se pruža ka donjem delu ždrela. Pozadi bubne duplje se nalaze šupljine mastoidnom nastavku slepoočne kosti. U predelu ždrelnog otvora slušne tube (ostium pharyngeum tubae) sluzokoža se uvlači u trubu, a zatim i u šupljine u mastoidnom nastavku.[11]

Bubna duplja[uredi]

Bubna duplja je koštano-opnasta šupljina, koja predstavlja središnji deo srednjg uva. Od spoljašnjeg ušnog kanala je odvojena već opisanom bubnom opnom. Ima oblik bikonkavnog sočiva, ali se opisuje kao prizma sa šest strana. Pored ovih zidova, bubnoj duplji se opisuju i slušne koščice, koje su smeštene u njenoj šupljini.

Zidovi bubne duplje ograničavaju njenu šupljinu. Oni su:

  • spoljašnji ili opnasti zid (paries membranacues)
  • unutrašnji ili labirintni zid (paries labyrinthicus)
  • prednji ili karotidni zid (paries carotius)
  • zadnji ili mastoidni zid (paries mastoideus)
  • gornji ili pokrovni zid (paries tagmentalis)
  • donji ili jugularni zid (pries jugularis)

Bubna duplja je u topografskom i kliničkom pogledu podeljena na tri „sprata“: gornji, srednji i donji. Ova podela učinjena ja na osnovu odnosa bubne duplje sa bubnom opnom. Gornji sprat, ili epitimpanični špag (recessus epitympanicus) nalazi se iznad bubne opne, a pruža se naviše do bubnog krova (tegmen tympani). Pozadi, epitimpanični špag je u vezi sa šupljinama u mastoidnom nastavku preko ulaza u mastoidnu pećinu (aditus ad antrum). U epitimpaničnom špagu koji predstavlja najveći deo šupljine bubne duplje, smešteni su glava čekića (caput mallei) i telo nakovnja (corpus incudis). Sluzokoža bubne duplje, prekrivajući spomenute delove slušnih koščica i uvlačeći se izmedju njih, obrazuje u epitimpaničnom špagu pliče ili dublje sluzokožne špagove (recesuse), koji predstavljaju podesna mesta za skupljanje gnoja u slučajevima gnojnih oboljenja u bubnoj duplji.

Srednji sprat, ili mezotimpanum (mesotympanum), nalazi se u nivou bubne opne, ispod epitimpaničnog špaga. U srednjem spratu, osim glave čekića i tela nakovnja, smešteni su svi ostali delovi ove dve slušne koščice, kao i cela uzengija.

Donji sprat, ili hipotimpanični špag (recessus hypotympanicus), leži ispod bubne opne i predstavlja najniži deo bubne duplje u kome se skuplja gnoj pri gnojenju u bubnoj duplji. Donji sprat je odozdo zatvoren tankim jugularnim zidom bubne duplje, preko koga je u odnosu s unutrašnjom jugularnom venom.

Slušne koščice[uredi]

Slušne koščice leže u bubnoj duplji i prenose zvučne talase od bubne opne u unutrašnje uvo. Ima ih tri, i to, idući od spolja ka unutra: čekić (malleus), nakovanj (incus), i uzengija (stapes). Slušne koščice su zglobljene međusobno i to: čekić s nakovanjem pomoću nepokretnog zgloba, a nakovanj sa uzengijom pokretnim zglobom.

Slušne koščice pružaju se od spoljašnjeg, membranoznog do unutrašnjeg, labirintnog zida bubne duplje. Čekić, koji je najlaterarnija koščica, utkan je u fibrozni sloj membrane tympani, i to svojom drškom čekića (manubrium mallei) i spoljašnjim nastavkom (processus lateralis). Uzengija, koja je najmedijalnija koščica, uglavljena je svojom bazom uzengije (basis stapedis) u tremni prozor (fenestra vestibuli), na labirintnom zidu bubne duplje.

Čekić je najveća od tri slušne koščice. Njegovi sastavni delovi su: 1) glava čekića (caput mallei), koja predstavlja gornji prošireni deo koščice, zglobljen sa telom nakovanja; 2) vrat čekića (collum mallei), koji leži ispod glave; 3) drška čekića (manubrium mallei), koja se pruža naniže, a utkana je u fibrozni sloj membrane tympani; 4) spoljašnji nastavak (procesus lateralis), koji je takođe utkan u fibrozni sloj bubne opne, na čijoj spoljašnjoj strani prouzrokuje čekićno ispupčenje (prominentia mallearis), 5) prednji nastavak (processus anterior), koji je znatno duži od prethodnog, a uglavljen je u petrotimpaničnu pukotinu (fissura petrotympanica).

Nakovanj se nalazi unutra i iza čekića, a sastoji se iz: 1) tela nakovnja (corpus incudis), na kome se nalazi sedlasta zglobna površina za zglobljavanje sa glavom čekića; 2) dugog kraka (crus longum), koji se pruža upravno naniže, paralelno sa drškom čekića, a na donjem kraju nosi zglobnu površinu za zglobljavanje sa glavom uzengije; 3) kratkog kraka (crus breve), koji je upravljen unazad.

Uzengija je najmanja i najmedijalnija slušna koščica. Njeni sastavni delovi su: 1) glava uzengije (caput stapedis), koja se zglobljava sa dugim krakom nakovnja, pomoću pravog pokretnog zgloba; 2) prednji krak (crus anterius), koji je ravan; 3) zadnji krak (crus posterius), koji je savijen i duži od prednjeg kraka; 4) baza uzengije (basis stapedis), koja je uglavljena u tremni prozor (fenestra vestibuli). Prednji i zadnji krak uzengije spajaju njenu glavu sa krajevima baze uzengije, ograničavajući otvor uzengije.

Mišići slušnih koščica jesu sledeća dva poprečnoprugasta mišića, koji svojim reflektornim i sinergičnim dejstvom regulišu prenos zvučnih talasa sa bubne opne, preko slušnih koščica, na unutrašnje uvo i štite ga od prejakih nadražaja.

  • Mišić zatezač bubne opne (m. tensor tympani) veoma je tanak, izdužen mišić, čija se vlakna pričvršćuju na zidovima istoimenog koštanog polukanala (semicanalis m. tensoris tympani) i na hrskavičnom delu slušne trube. Mišić se pruža unazad i prelazi u tanku tetivu, koja se pripaja na vratu čekića (collum mallei). Zatezač bubne opne je inervisan istoimenim živcem (n. tensoris tympani), granom mandibularnog živca. Mišić deluje na čekić, koga povlači ka unutra te tako zateže bubnu opnu. Ovim dejstvom mišić uvlači bazu uzengije u tremni prozor.
  • Mišić uzengije (m. stapedius) jeste najmanji poprečno-prugasti mišić kod čoveka. Mišić je smešten u šupljinu piramidnog ispupčenja (eminentia pyramidalis), na mastoidnom zidu bubne duplje. Veoma tanka tetiva izlazi iz piramidnog ispupčenja na njegovom vrhu i, pružena unapred, pričvršćuje se na glavi uzengije. Mišić uzengije je inervisan istoimenim živcem (n. stapedius), bočnom granom n. facialisa. Svojim dejstvom mišić povlači glavu uzengije napolje i nazad, a time izvlači bazu uzengije iz tremnog prozora. Na taj način on smanjuje pritisak u unutrašnjem uvu. Mišići slušnih koščica i njihova složena funkcija u potpunosti razjašnjeni.

Eustahijeva slušna truba[uredi]

Slušna truba je koštano-opnasto-hrskavičava cev, koja spaja bubnu duplju i nosni deo ždrela. Slušna truba sprovodi vazduv iz ždrela u cavitas tympanica i služi za izjednačavanje pritiska na spoljašnjoj i unutrašnjoj strani bubne opne. Pri patološkim promenama koje izazivaju začepljenje slušne trube pritisak na spoljašnjoj strani bubne opne veći je od pritiska na njenoj unutrašnjoj strani, zbog čega nastaju smetnje u uvu. U stvari, zidovi hrskavično-opnastog dela slušne trube priljubljeni su jedan uz drugi, tako da je truba uglavnom zatvorena. Ona se otvara i postaje prolazna za vazduh pod dejstvom svojih mišića, koji će biti opisani na kraju ovog poglavlja.

Slušna truba, koja je duga oko 36 mm, pruža se od prednjeg zida bubne duplje do bočnog zida nazofariksa, i to koso unapred, unutra i naniže. Ona se, slično kao i spoljašnji ušni kanal, sastoji iz dva dela, koštanog i hrskavišavog, tako da se, idući od bubne duplje prema ždrelu na slušnoj trubi razlikuju sledeći sastavni delovi: 1) bubni otvor; 2) koštani deo; 3) hrskavičavi deo i 4) ždrelni otvor.

  1. Bubni otvor slušne trube (ostium tympanicum tubae auditivae) jeste njen zadnje-spoljašnji ovalni koštani otvor koji se nalazi na prednjem, ili karotidnom zidu bubne duplje.
  2. Koštani deo slušne trube (pars ossea tubae auditivae), koji čini manju zadnje spoljašnju trećinu trube, pruža se od bubnog otvora unapred i ka unutra. Ovaj deo trube obrazuju polukanal slušne trube (semicanalis tubae auditivae), izdubljen na pars petrosa slepoočne kosti, i unutrašnji kraj pars tympanica-ove kosti. Pars tympanica je prislonjen uz spomenuti polukanal, tako da ga pretvara u potpuni koštani kanal.
  3. Hrskavičavi deo slušne trube (pars cartilaginea tubae auditivae), koji predstavlja njene dve prednje-unutrašnje trećine, nastavlja pravac koštanog dela, pružajući se prema nazofarinksu. Ovaj deo trube, koji se levkasto proširuje idući ka unapred, sastoji se iz: 1) hrskavice slušne trube (cartilago tubae auditivae), koja je u vidu olučića konkavnog naniže, tako da obrazuje čitav unutrašnji i gornji zid trube, kao i gornji deo njenog spoljašnjeg zida, i 2) opnaste pločice (lamina membranacea), takođe olučaste, ali sa konkavitetom naviše, a koja čini najveći deo spoljašnjeg i ceo donji zid trube. Prema tome, oba dela su olučasta, a spajanjem svojih ivica obrazuju potpuni hrskavično-opnasti kanal. Hrskavičavi deo slušne trube pričvršćen je vezivnim tkivom uz donju stranu lobanjske baze počevši od bodlje klinaste kosti (spina ossis shenoidalis) do unutrašnjeg lista pterigoidnog nastavka (lamina medialis processus pterygoideli). Spoljašnji, uglavnom opnasti zid trube, priljubljen je uz hrskavicu slušne trube, pa je truba normalno zatvorena. Na spoljašnjem zidu pripajaju se vlakna mišića zatezača mekog nepca (m. tensor veli palatini; v. dalje). Ovaj zid trube u odnosu je sa stablom n. mandibularisa, kao i sa optičkim ganglionom, koji leži u uskom prostoru između ovog živca i trube.
  4. Ždrelni otvor slušne trube (ostium pharyngeum tubae auditivae), koji ima oblik trougla ili levka, predstavlja prednje-unutrašnji otvor trube. Ovaj prostor kao što nam je poznato, leži na bočnom zidu nazofariksa, sa kojim je detaljnije opisan. Zidovi slušne trube, koji ograničavaju njenu šupljinu, obloženi su iznutra sluzokožom. Ona predstavlja produžetak sluzokože ždrela, a nastavlja se unazad sa sluzokožom bubne duplje.

Kao što je već rečeno, slušna truba je pri mirovanju normalno zatvorena. Pri pokretima gutanja slušna truba se otvara pod dejstvom sledeća tri mišića, koji su detaljnije opisani uz meko nepce i ždrelo. Mišić zatezač mekog nepca (m. tensor veli patatini), pored svojih koštanih pripoja, opisanih detaljno uz meko nepce, pripaja se i na spoljašnjem zidu hrskavičavog dela slušne trube. Mišić podizač mekog nepca (m. levator veli palatini), osim pripoja na donjoj strani piramide slepoočne kosti, pripaja se i na zadnjem kraju donjeg zida hrskavičavog dela slušne trube. Svojim dejstvom pri gutanju, zevanju ili govoru ovi mišići, a naročito m. tensor veli palatini, povlače spoljašnjli i donji zid hrskavičavog dela slušne trube i time otvaraju trubu. Stoga m. tensor veli palatini nazvan dilatatorom slušne trube.

Unutrašnje uvo[uredi]

Izgled unutrašnjeg uva; na desnoj strani, odozdo prema gore: puž, utrikulus, canalis semicircularis anterior; s leve strane, odozgo prema dole: canalis semicircularis posterior, canalis semicircularis lateralis, vestibulum, sakulus.

Koštani labirint je smešten u sunđerastom tkivu slepoočne piramide, unutra i nešto iza bubne duplje, od koje je odvojen njenim veoma tankim unutrašnjim, ili labirintnim zidom. Idući od spreda unazad i od unutra ka upolje koštani labirint se sastoji iz: 1) puža (cochea), 2) trema (vestibulum) i 3) koštanih polukružnih kanala (canales semicirculares ossei). Sva tri dela su ustvari koštane šupljine koje međusobno komuniciraju, a čiji su zidovi debeli 1-2 mm.<ref name="GRAYS40TH_36">

Puž[uredi]

Puž je prednji deo koštanog labirinta, koji ima oblik kućice baštenskog puža. Uži kraj, nazvan vrh puža (cupula cochleae), okrenut je napred i dole, prema karotidnom kanalu (canalis caroticus), dok baza puža (basis cochlea) odgovara prednjem delu dna unutrašnjeg ušnog kanala (fundus meatus acustici interni). Puž se sastoji iz tri dela: 1) stožera, 2) spiralnog kanala puža i 3) koštane spiralne polčice.<ref name="GRAYS40TH_36">

Trem[uredi]

Trem leži iza puža, a ispred polukružnih kanala. U šupljini trema smešteni su od opnastog unutrašnjeg uva: mešinica (urticulus), kesica (saculus) i tremni špag (caecum vestibulare) opnastog puža. Trem ima oblik šuplje prizme sa zaobljenim uglovima i ivicama, te mu se opisuju šest zidova: prednji, zadnji, gornji, donji, spoljašnji i unutrašnji.<ref name="GRAYS40TH_36">

Koštani polukružni kanali[uredi]

Koštani polukružni kanali, kojih ima tri, postavljeni su u tri prostora, pozadi i iznad trema, u čiju se šupljinu otvaraju. Nazvani su: prednji, zadnji i spoljašnji polukružni kanal. Svaki polukružni kanal ima oblik cilindrične cevi, savijene u obliku potkovice, te imaju po dva morfološki različita okrajka. Jedan okrajak je proširen i ima izgled ampute, dok je drugi jednostavan, tj. celom dužinom istog kalibra, te je u vidu kraka. Koštane ampule, kao i polukružni kanali kojima pripadaju, jesu prednja, zadnja i spoljašnja. Njihovi otvori se otvaraju svaki posebno na odgovarajućem zidu trema. Koštani kraci se ponašaju drugačije u pogledu otvaranja u šupljinu trema. Kraci prednjeg i zadnjeg polukružnog kanala spajaju se međusobno obrazujući tzv. zajednički koštani krak (crus ocseum commune), koji ima zajednički otvor u šupljini trema. Spoljašnji polukružni kanal, pored svoje ampule, ima i nespojen prost koštani krak (crus osseum simplex), koji se zasebno otvara u tremu. Zbog toga se na zidovima trema nalazi pet otvora poulkružnih kanala, od kojih tri pripadaju ampulama, a samo dva kracima. To su: prednji polukružni kanal (canalis semicirculares anterior), zadnji polukružni kanal (canalis semicirculares posterior), spoljašnji polukružni kanal (canalis semicirculares lateralis).

Poremećaji i bolesti uha[uredi]

Oko 10% stanovništva u industrijskim zemljama ima značajna oštećenja sluha. Oštećenje čula sluha mogu izazvati zvučni signali jake zvučne energije (jačine zvuka), ali čak i dugotrajno izlaganje zvučnim signalima srednje jačine (oko 70 decibela) može dovesti do oštećenja sluha.

  • Starenje uva. U starosti se javlja staračko oštećenje sluha poznato kao presbiakusija, kao posledica starošću izazvanih degenerativnih promena u ćelijama čula sluha u unutrašnjeg uva.
  • Spoljašnje uvo je podložno infekcijama. Izazivači zapaljenja spoljašnjeg uvaa eksterna su najčešće razne bakterije. Kod hroničnog zapaljenja može doći i do razaranja okolnih koštanih struktura, tada nastaje holesteatom. Ukoliko zapaljenje zahvati mastoidnu šupljinu radi se o mastoiditisu.
  • Takođe i u srednjem uvu može doći do zapaljenja (otitis medija). Zapaljenjski proces izaziva otok Eustahijevu tubu, koja ima ulogu u „provetravanju“ srednjeg uva što ima za posledicu poremećaj u izjednačavanju pritiska između srednjeg uva i spoljašnje sredine i pojavu ispupčenja bubne opne put spolja. Usled toga se zapaljenski produkti (tečnost) nagomilavaju u bubnoj duplji i pritisak u njoj raste. Ovakvo zapaljenje se zove katar Eustahijeve tube.
  • Barotrauma. Ako porast pritiska u srednjem uvu nadvlada elastičnost bubne opne on može dovesti do njene perforacije (rupture-pucanja), nakon čega se može javiti curenje sukrvičavog sekreta iz spoljašnjeg uva i smanjenje tegoba jer nakupljeni sekret otiče, a pacijent oseća olakšanje zbog pada pritiska u srednjem uvu. Zapaljenje srednjeg uva se često javlja kod dece zbog čestih infekcija gornjih disajnih puteva i prenosa infekcije kroz Eustahijevu tubu u srednje uvo.
  • Okoštavanje slušnih koščica. Ovo oboljenje se zove otoskleroza a nastaje usled raznih procesa u uvu koji mogu izazvati okoštavanja slušnih koščica ili cele bubne duplje i unutrašnjeg uva.
  • Povreda uva. Usled jakih fizičkih (akustičkih) trauma npr. eksplozija takođe može doći do oštećenja bubne one srednjeg i unutrašnjeg uva. Da bi se sprečila ruptura bubne opne u toku jake akustične traume primenjuje se metoda zevanja ili Valsalva manevar kako bi se u što kraćem vremenu izjednačio pritisak u srednjem uvu maksimalnim otvaranjem Eustahijeve tube.
  • Oštećenja unutrašnjeg uva mogu biti posledica neke infekcije (otitis interna), traume ili upotrebe nekih lekova. Kao posledica može se javiti oštećenje sluha, gubitak sluha i zujanje u ušima (tinitus). Pošto je i organ čula ravnoteže smešten u unutrašnjem uvu zapaljenjski proces može izazvati pojavu vrtoglavice.

Kongenitalne anomalije vanjskoga uva[uredi]

Kongenitalne anomalije vanjskoga uva mogu biti povezane s trisomijama pojedinih hromozoma, nasleđem te virusnim upalama i drugim štetnim delovanjima tokom trudnoće. Kongenitalne anomalije spoljašnjeg uva vidljive su već pri rođenju. One mogu upućivati na funkcionalne nedostatke kao što su nagluvost (hypoacusis) i gluvoća (anacusis). Te su anomalije češće jednostrane, desnostrane i u oko 60 posto slučajeva javljaju se češće kod dečaka. Kongenitalne anomalije vanjskoga uva su otapostaza ili odstojeća uška, anotija, mikrotija, makrotija, rascep ili fisura uške, apendiks uške, preaurikularna fistula.

Bolesti srednjeg uva[uredi]

Otogene komplikacije obično su posledica hroničnih, a ređe akutnih upala srednjeg uva. Mogu biti egzokranijalne (akutni mastoiditis, labirintitis, petrozitis, pareza ličnoga živca) i endokranijalne (tromboflebitis sigmoidnog sinusa, meningitis, ekstraduralni apsces, subduralni apsces, apsces velikoga mozga, apsces maloga mozga).

Eustahijeva tuba je kanal koji spaja šupljinu srednjeg uva sa ždrelom.

Fizičko opterećenje koje narušava i oštećuje strukture u zatvorenim telesnim šupljinama ispunjenima vazduhom za vreme nagle promene atmosferskog pritiska, nazivamo barotrauma.

  • Pozitivna barotrauma - pritisak u zatvorenim šupljinama je povišen.
  • Negativna barotrauma - pritisak u zatvorenim šupljinama je snižen.

U telesnim šupljinama, kao i u srednjem uvu postoji određena količina nerastvorenog vazduha i ona reaguje na promene atmosferskog pritiska. Padanjem atmosferskog pritiska pri porastu visine zapremina vazduha u telesnoj šupljini se povećava.

Promene u Eustahijevoj tubi izazivaju smetnje u srednjem uvu. Barotraumatski poremećaj se ne javlja kada je pritisak u uvu jednak pritisku okoline. Ako se Eustahijeva tuba otvori pritisci se izjednače.

Pozitivna barotrauma razvija se zbog poremećenosti funkcije tube i ako se njeno ušće u ždrelu ne otvori. Tada se pojavljuje bol i nagluvost. Razlika u pritisku brzo se izjednačava gutanjem sline, zevanjem i produvavanjem tube. Ako je tuba oštećena i pritisak se ne izjednači, tj. ušće se ne otvara dolazi do negativne barotraume - šire se krvne žile, nastaju tačkasta krvarenja, odlepljenje sluznica, uvlačenje bubnjića uz bol i nagluvost.

Reference[uredi]

  1. „Ear”. Oxford Dictionary. Pristupljeno 25. 2. 2016. 
  2. Greinwald, John H. Jr MD; Hartnick, Christopher J. MD The Evaluation of Children With Sensorineural Hearing Loss. Archives of Otolaryngology – Head & Neck Surgery. 128(1):84-87, January 2002
  3. „Definition of "ultrasound" | Collins English Dictionary”. www.collinsdictionary.com. Pristupljeno 2016-03-20. 
  4. Purves, D. (2007). Neuroscience (4th izd.). New York: Sinauer. str. 332—336. ISBN 978-0878936977. 
  5. Hall (2005). str. 651–657.
  6. Standring, Susan (2008). Borley, Neil R., ur. Gray's Anatomy: The Anatomical Basis of Clinical Practice (40 izd.). Edinburgh: Churchill Livingstone/Elsevier. str. Chapter 36. "External and middle ear", 615—631. ISBN 978-0-443-06684-9. Arhivirano iz originala na datum 10. 3. 2014. 
  7. Moore KL, Dalley AF, Agur AM (2013). Clinically Oriented Anatomy, 7th ed. Lippincott Williams & Wilkins. str. 848—849. ISBN 978-1-4511-8447-1. 
  8. 8,0 8,1 Stenström, J. Sten: Deformities of the ear; In: Grabb, W., C., Smith, J.S. (Edited): “Plastic Surgery”, Little, Brown and Company, Boston, 1979, ISBN 978-0-316-32269-0 (C), ISBN 978-0-316-32268-3 (P)
  9. Drake, Richard L.; Vogl, Wayne; Tibbitts, Adam; W.M. Mitchell; Richardson, Paul (2005). Gray's anatomy for students. illustrations by Richard. Philadelphia: Elsevier/Churchill Livingstone. ISBN 978-0-8089-2306-0. 
  10. S, Batuev A.. (2010). „Glava 3. Fiziologiя sensornыh sistem. #4. Sluhovaя sensornaя sistema i rečь”. Fiziologiя vыsšeй nervnoй deяtelьnosti i sensornыh sistem. SPb.: Piter. str. 317. ISBN 9785911808426. . — S. 78—81.
  11. Mitchell, Richard L. Drake, Wayne Vogl, Adam W. M. (2005). Gray's anatomy for students. Philadelphia, Pa.: Elsevier. str. 858. ISBN 978-0-8089-2306-0. 

Literatura[uredi]

  • Guyton, Arthur C.; Hall, John E. (1999). Medicinska fiziologija. Beograd: savremena administracija. ISBN 978-86-387-0599-3. 
  • Probst, Rudolf; Grevers, Gerhard; Iro, Heinrich. Hals-Nasan-Ohren-Heilkunde. Thieme. ISBN 978-3-13-119032-1. 
  • Heldmeier, Gerhard; Neuweiler, Gerhard (2003). Vergleichende Tierphysiologie. Band 1: Neuro- und Sinnesphysiologie. Berlin, Heidelberg, New York: Springer-Verlag. ISBN 978-3-540-44283-7. 
  • Pierce, John R. (1999). Klang - Musik mit den Ohren der Physik. Berlin: Spektrum akademischer Verlag. ISBN 978-3-8274-0544-9. 
  • Gille, Uwe; Ohr, Auris (2008). Salomon, F.-V.; H. Geyer; U. Gille, ur. Anatomie für die Tiermedizin (2. izd.). Stuttgart: Enke Verlag. str. 612—621. ISBN 978-3-8304-1075-1. 
  • Müller, Werner; Frings, Stephan (2009). Tier- und Humanphysiologie. Eine Einführung. Heidelberg, Dordrecht, London, New York: Springer-Verlag. ISBN 978-3-642-00462-9. 

Spoljašnje veze[uredi]