Feliks Jusupov

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Feliks Jusupov
Polmuški
Datum rođenja(1887-03-23)23. mart 1887.
Mesto rođenjaPalata na Mojki, Sankt Peterburg, Ruska Imperija
Datum smrti27. septembar 1967.(1967-09-27) (80 god.)
Mesto smrtiPariz, Francuska
SupružnikIrina Aleksandrovna Romanova
DecaIrina Feliksovna Jusupov

Knez Feliks Feliksovič Jusupov, grof Sumarokov-Elston (rus. Князь Феликс Феликсович Юсупов, Граф Сумароков-Эльстон; Sankt Peterburg, 23. mart 1887 — Pariz, 27. septembar 1967) bio je ruski plemić i memoarista, najpoznatiji po učešću u ubistvu Grigorija Raspućina.

Potomak ugledne i bogate porodice tatarskog porekla, proveo je mladost raskalašno i u skladu sa idealima esteticizma, zbog čega je prozvan ruskim Dorijanom Grejom.[1] Nakon što mu je rođeni brat Nikolaj Feliksovič ubijen u dvoboju zbog afere sa udatom ženom 1908. godine, postao je jedini naslednik velikog porodičnog bogatstva. Studirao je šumarstvo i engleski jezik na Oksfordu u periodu od 1909. do 1913. Vrativši se u Sankt Peterburg, oženio se Irinom Aleksandrovnom, jedinom sestričinom cara Nikolaja II, sa kojom je dobio ćerku Irinu Feliksovnu 1915. godine.

Zajedno sa Dmitrijem Pavlovičem i Vladimirom Puriškevičem izvršio je ubistvo nad Grigorijem Raspućinom u noći između 29. i 30. decembra 1916. godine.[2] Netrepeljivost prema Raspućinu je bila prouzrokovana velikim uticajem ovog mistika na carsku porodicu zbog njegove navodne sposobnosti da leči carevića Alekseja, koji je bolovao od hemofilije. Deo ruskog plemstva, među kojima je bio i Juspov, sumnjičila je da Raspućin postavlja i smenjuje ministre, usmerava spoljnu i unutrašnju politiku, zastupa pronemačke interese, a krajem 1916. godine smatralo se da je on kriv za sve neuspešne kadrovske odluke koje su dovodile do poraza Rusije u ratu.

Nakon Februarske revolucije Jusupov je sa porodicom izbegao prvo na Krim, potom na Maltu, pa u Italiju, da bi se od 1920. trajno nastanio u Parizu. U Parizu je postao poznat po velikodušnoj pomoći ruskim izbeglicama, ali su vremenom bili prisiljeni da žive skromnije.[3] Tužio je 1933. američki studio Metro-Goldvin-Mejer zbog načina na koji je njegova supruga predstavljena u filmu Raspućin i carica. Na račun odštete dobio je tadašnjih 25 000 funti (današnjih 1 250 000 funti).[4][5] Napisao je memoare Minuli sjaj.

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Feliks Jusupov je rođen u Palati na Mojki u Sankt Peterburgu, tadašnjoj prestonici Ruskog carstva. Njegov otac, knez Feliks Feliksovič Samarokov-Elston bio je sin grofa Feliksa Nikolajeviča Sumarokov-Elstona, dok je njegova majka, kneginja Zinaida Jusupova, bila poslednji potomak Jusupova, bogate porodice tatarskog porekla. Ruski car, ne bi li sprečio da ime porodice Jusupov izumre, dozvolio je da muž preuzme prezime i titulu svoje supruge. Par se venčao 4. aprila 1882. godine u Sankt Peterburgu.

Porodica Jusupov, bogatija od carske porodice Romanov, sticala je bogatstvo vekovima. Posedovali su četiri palate u Sankt Peterburgu, tri palate u Moskvi, 37 imanja u različitim delovima Rusije (Kurska, Voronješka, Poltavska oblast), rudnike uglja i gvožđa, plantaže i fabrike, mlinove i naftna nalazišta na Kaspijskom moru.[6] Nakon što mu je stariji brat Nikolaj Feliksovič ubijen u dvoboju zbog afere sa udatom ženom 1908. godine, Feliks Jusupov je postao jedini naslednik velikog bogatstva.

Porodično imanje Arhangelsko u blizini Moskve

U mladosti je vodio raskalašan život; kretao se u boemskim krugovima, trošio pare na umetničke predmete, prerušavao se u devojku, nosio egzotičnu odeću i upuštao se u ljubavne odnose sa ženama i muškarcima. Od 1909. do 1913. godine studirao je šumarstvo, a potom engleski jezik, na Oksfordu,[7] gde je bio član elitnog Kluba Bulington[8] i osnovao Rusko društvo Univerziteta Oksford.[9] Živeo je rasipnički u Ulici kralja Edvarda 14, zajedno sa ruskim kuvarom, francuskim vozačem, engleskim poslužiteljem i spremačicom. Posedovao je tri konja, aru i buldoga, koga je nazvao Panč. Pušio je hašiš,[8] igrao polo i sprijateljio se sa Luiđijem Frančetijem, pijanistom, i Žakom de Bistegijem, umetničkim kolekcionarem - obojica su jedno vreme živeli sa njim.[10] U to vreme, upoznao se i sa Albertom Stopfordom i Osvaldom Rajnerom. Iznajmio je stan u Ulici Karzon br 4 u Mejferu, gde je nekoliko puta ugostio balerinu Anu Pavlovnu, koja je u to vreme živela u Hempstedu.

Portret Feliksa Jusupova dok je bio dečak (1903). Naslikao Valentin Serov

Brak[uredi | uredi izvor]

Nakon što se vratio u Sankt Peterburg, oženio se kneginjom Irinom Aleksandrovnom, jedinom sestričinom ruskog cara Nikolaja II. Venčanje je održano u kapeli Palate aničkov 22. februara 1914. godine. Mlada je nosila veo koji je pripadao Mariji Antoaneti.[11] Par je proveo medeni mesec u Kairu, Jerusalimu, Londonu, Parizu i Badu Kisingenu, gde su odseli njegovi roditelji.

Prvi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Porodica Jusupov 1901. Feliks, njegov brat Nikolaj, knez Feliks Feliksovič Sumarkov Elston i Kneginja Zinaida Jusupova.

Porodica Jusupov se nalazila u Nemačkoj kada je izbio Prvi svetski rat, te su bili u opasnosti da postanu ratni zarobljenici. Irina se obratila svojoj rođaki vojvotkinji Ceciliji Meklenburg-Šverin sa molbom da se založi kod cara Vilhelma II. Car je odbio molbu da se dopusti povratak u Rusiju i naložio im je da potpišu dokument sa kojim bi se obavezali da će ostati u Nemačkoj na jednom od tri ponuđena prebivališta, dok traje rat, uz jemstvo da će se sa njima postupati obazrivo. Feliksov otac se obratio za pomoć španskom ambasadoru, te su uz njegovu pomoć uspeli da dođu do ambasadorskog voza s kojim su se tajno odvezli do neutralne Danske, odakle su isplovili za Finsku i stigli u Rusiju.[12]

Jusupovi su dobili ćerku Irinu Feliksovnu Jusupovu, prozvanu Bebe, 1915. godine. Krsni kum je bio car Nikolaj II, a kuma carica majka Marija Fjodorovna. Irina je bila njihov jedini potomak. Brigu o njoj, sve do devete godine, preuzeli su Feliksovi roditelji. Kako se kasnije Feliks žalio, baba i deda su razmazili dete. Kasnije, Bebe je obožavala oca, ali je bila suzdržana prema majci.[13]

Feliks je izbegao mobilizaciju pošto je tadašnji zakon oslobađao sinove jedince od obaveze vojne službe u ratu. Irinina rođaka, velika kneginja Olga Nikolajevna, sa kojom je bila veoma bliska u detinjstvu, prezirala je Irininiog muža zato što nije bio u vojsci. U pismu upućenom ocu Nikolaju 5. marta 1915. napisala je: „Feliks je prizmeni civil, obučen sav u odeću braon boje, hoda i krstari po sobi, traži časopise po policama i bukvalno ne radi ništa”.[14] U februaru 1916. godine Feliks je krenuo na obuku za oficire u elitnoj vojnoj akademiji Paževski korpus.[15] Ne bi li zbrinuo ranjenike sa istočnog fronta, prilagodio je krilo svoje palate u Livničkoj ulici u bolnicu za ranjene vojnike.

Ubistvo Raspućina[uredi | uredi izvor]

Feliks Jusupov je široj javnosti najpoznatiji kao ubica Grigorija Raspućina. Netrepeljivost prema Raspućinu je bila prouzrokovana velikim uticajem ovog mistika na carsku porodicu zbog njegove navodne sposobnosti da leči carevića Alekseja, koji je bolovao od hemofilije. Deo ruskog plemstva je sumnjičila da Raspućin postavlja i smenjuje ministre, usmerava spoljnu i unutrašnju politiku, a krajem 1916. godine smatralo se da je on kriv za sve neuspešne kadrovske odluke koje su dovodile do poraza Rusije u ratu. Takođe, u javnosti se govorilo da Raspućin nagovara cara da potpiše primirje sa Nemačkom.

Prema razrađenom planu, Jusupov se prvo približio Raspućinu, tvrdeći da želi da ga mistik izleči od zdravstvenih problema. Paralelno, tražio je saučesnike među drugim velikodostojnicima. Prvo se obratio Vasiliju Maklakovu, jer je znao za njegove negativne stavove prema Raspućinu izgovorene u Dumi. Maklakov je prihvatio da ga savetuje ali je odbio da učestvuje direktno u ubistvu.[16] Potom se obratio Vladimiru Puriškeviču, koji je prema rečima Feliksa Juspova, sa žarom i oduševljenjem obećao pomoć. Zaverenicima se priključio i Dmitrije Pavlovič, carev bliski rođak i jedan od najboljih Feliksovih prijatelja.

Palata na Mojki u Sankt Peterburgu gde je Raspućin ubijen
Raspućinovo telo sa prostrelnom ranom na čelu

Ubistvo se odigralo u noći između 29. i 30. decembra 1916. u podrumu Palate na Mojki, a ubistvo su izvršili Jusupov, Pavlovič i Puriškevič uz pomoć Stanilosa Lazoverta i Sergeja Suhotina. Kasnija obdukcija je potvrdila tri prostrelne rane na Raspućinovom telu. Prvi metak je prošao kroz levu stranu grudnog koša prodirevši u stomak u predelu jetre, a drugi je prošao kroz levu stranu leđa prodrevši u bubreg. Iako ga ova dva hica nisu ubila na mestu, rane su bile ozbiljne i pretpostavlja se da bi ga usmrtile u roku od 10-20 minuta. Teško ranjen Raspućin je uspeo da se domogne dvorišta gde je pao u snegom prekriven travnjak. Treći metak je ispaljen u čelo. Nije sigurno da li ga je Jusupov pre toga udarao palicom, niti se zna da li je treći metak opalio Jusupov ili Puriškevič. Zaverenici su leš bacili sa Mosta Boljšoj Petrovski pod led zamrznute Male Neve.

Telo je vrlo brzo pronađeno i krivci su lako otkriveni. Carica je zahtevala smrtnu kaznu, ali su je nagovorili da odustane od optužbi. Car je bez suđenja poslao Dmitrija na front u Persiju; Puriškevič je već otišao na front u Rumuniju, dok je Feliks proteran na imanje Rakitnoje.[17][18]

Jusupov je objavio nekoliko izveštaja o ubistvu Raspućina uključujući i detaljnu rekonstrukciju u svojim memoarima „Minuli sjaj”.

Teorije o uključenosti Britanske službe u ubistvo[uredi | uredi izvor]

U poslednjih nekoliko godina pojavilo se nekoliko publicista koji su doveli u pitanju zvaniču verziju o indentitetu ubice razvijajući teoriju da su ubistvo organizovali pripadnici Britanske tajne službe. Prema ovoj teoriji britanski agenti su bili zabrinuti zbog glasina da Raspućin nagovara cara da potpiše sporazumni mir sa Nemačkom, jer bi u slučaju zatvaranja istočnog fronta, sva nemačka sila bila usmerena na zapadni front. Postoji nekoliko verzija ove teorije, ali sve insitiraju da su ubistvo organizovali agenti Semjuel Hoare i Osvald Rejner, koji je bio prijatelj Jusupova na Oksfordu, a pojedini insistiraju da je Rejner sam upucao Raspućina.

Iako se ova teorija pojavila i u medijima i o njoj je snimljen i TV dokumentarac, zvanični istoričari je odbacuju. Prema rečima istoričara Daglasa Smita „ne postoji ubedljiv dokaz o umešanosti britanskih agenata u zločin”. Isto mišljenje ima i Kit Džefri, istoričar specijalizovan za istoriju britanske službe, koji tvrdi da ne postoji nijedan dokument u arhivi britanske tajne službe koji bi potkrepio ovakve teorije. Furman u svojoj biografiji Raspućina ističe da ne postoje sumnje da je Jusupov bio ubica, te da je samo ubistvo počinjeno nespretno, što svedoči da je krvni akt počinio amater a ne profesionalac.[19]

Izbeglištvo[uredi | uredi izvor]

Feliks i Irina 1915
Feliks i Irina u izgnanstvu

Nedelju dana nakon Februarske revolucije, car Nikolaj je abdicirao 2. marta. U skladu sa novonastalom situacijom, Jusupovi su otišli na Krim, a potom su se na kratko vratili u Palatu na Mojki kako bi pokupili nakit (uključujući plavi dijamant sultan od Maroka, dijamant polarna zvezda i par dijamantskih minđuša Marije Antoanete) i dve Rembrantove slike. Prodaja ovih dobara omogućila je život porodici u izgnanstvu. Rembrantove slike je kupio Džozef E. Videner 1921. godine i danas su izložene u nacionalnoj galeriji u Vašingtonu.

Porodica se na Krimu ukrcala na britanski ratni brod Marlborou koji ih je odvezao iz Jalte do Malte. Feliks se na brodu hvalio kako je ubio Raspućina. Jedan od britanskih oficira je zabeležio kako se Irina: „činila povučenom i stidljivom u prvi mah, ali da je uz malo pažnje posvećene njenoj lepoj devojčici postala otvorenija, te sam shvatio da je i ona šarmantna i da tečno govori engleski.”

Sa Malte su otputovali u Italiju a potom u Pariz. U Italiji su podmitili carinike dijamantima pošto nisu imali vizu. U Parizu su ostali nekoliko dana u Hotelu de Vendom, a potom su otputovali za London. U Parizu su se trajno nastanili od 1920.

Bračni par je u Parizu osnovao kratkotrajnu modnu kuću Irfe (Irfé), čije se ime sastojalo od dva početna slova njihovih imena. Irina je bila model za nekoliko iskrojenih haljina. Feliksova nesposobnost da vodi finansijske poslove i krah berze na Vol Stritu 1929. dovele su do zatvaranja preduzeća.

Jusupovi su bili poznati po darežljivosti prema drugim ruskim izbeglicama. Njihova filantropija, ali i rasipnički život i loše vođenje finasija dovele su do brzog nestanka spašenog dela porodičnog bogatstva.

Tužbe[uredi | uredi izvor]

Godine 1932. Feliks i Irina su tužili holuvudski studio Em-Dži-Em na engleskom sudu pod optužbom za klevetu i narušavanje privatnosti zbog načina na koji su predstavljeni u igranom filmu Raspućin i carica. Razlog za tužbu nije bio u tome što je Feliks predstavljen kao ubica, već to što je lik princeze Nataše, zasnovan na Irini, predstavljen kao Raspućinova ljubavnica.[20] Juspovi su dobili tužbu zbog ubedljivih argumenata njihovog advokata Patrika Hestingsa, te im je isplaćena odšteta u visini 25 000 funti (izraženo u današnjem kursu oko 1 250 000 funti). Holivudksi filmovi su zbog ove tužbe uveli praksu da se na špici svakog filma navodi obaveštenje da su svi likovi i događaji proizvod fikcije i da je svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima slučajna.[21]

Dvorac Keriole je u davnini pripadao porodici Jusupov. Feliks je dobio sudskim postupkom prava na dvorac 1956. Prodat je gradu Konkarnu 1971.

Feliks je na njujorškom sudu 1965. godine tužio televizijsku kuću Si-Bi-Es zbog drame zasnovane na ubistvu Raspućina. Tužilac je tvrdio da su neki događaji fikcionalizovani i da nije dobio naknadu za autorska prava.[22] Sud je presudio u korist televizije [23]

Nakon što je objavio memoare u kojima je opisao svoje ubistvo Raspućina, Marija Raspućin, ćerka Grigorija Raspućina, tužila je Jusupova i Dmitrija Pavlovliča na Pariskom sudu, tražeći odštetu od 800 000 dolara. Tražila je njihovo hapšenje zbog priznanja ubistva tvrdivši da bi svaka iole pristoja osoba bila zgađena načinom na koji je njen otac ubijen.[24] Sud je odbacio tužbu sa obrazloženjem da francuski sud nije nadležan za političa ubistva koja su se odigrala u Rusiji.[25]

Smrt[uredi | uredi izvor]

Irina i Feliks su živeli u skladnom i srećnom braku više od pedeset godina. Kada je Feliks umro 1967. godine, kneginja je bila skhrana te je i umrla tri godine kasnije.[26] Sahranjeni su na ruskom pravoslavnom groblju Sent Ženevjev de Bua, južnom predgrađu Pariza. Jusupovi lični papiri i određen broj porodičnih predmeta i slika nasledio je Viktor Kontreras, meksički vajar.[27]

Potomci[uredi | uredi izvor]

Vladimir Putin, mitropolit Kiril i Ksenija Nikolaevna Sfiris, Feliksova unuka.

Feliks i Irina imali su jednu ćerku:

  • Kneginja Irina Felskovsna Jusupova, (21. mart 1915, Sankt Peterburg, Rusija – 30. avgust 1983, Kormej an Parizi, Francuska), udala se za grofa Nikolaja Dmitrijeviča Šeremeteva; imala je jednog potomka:
    • Grofica Ksenija Nikolaevna Šermatova (rođena: 1. mart 1942, Rim, Italija), udata za Ilijasa Sfirisa; ima jednog potomka:
      • Tatjana Sfiris (rođena 28. avgusta 1968, Atina, Grčka), udala se za Aleksisa Đianakoupoulosa, od koga se razvela, a potom se udala za Antonija Vamvakidisa. Ima dvoje potomaka:
        • Marilija Vamvakidis (rođena: 7. jula 2004)
        • Žasmin Ksenija Vamvakidis (rođena 17 May 2006)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Hans von Eckardt (1932). Russia. A.A. Knopf. 
  2. ^ Spencer & Roberts 2006, str. 2382.
  3. ^ Spencer & Roberts 2006, str. 2381.
  4. ^ Inflation calculation between 2 dates for major countries and charts
  5. ^ NZ Davis "Any Resemblance to Persons Living or Dead": Film and the Challenge of Authenticity,The Yale Review, 86 (1986–87): 457–82.
  6. ^ „Yusupov Palace”. guide-guru.com. Arhivirano iz originala 04. 01. 2018. g. Pristupljeno 5. 8. 2015. 
  7. ^ Danzinger, Christopher (12. 12. 2016). „The Oxford alumnus who helped to assassinate Rasputin”. www.oxfordtoday.ox.ac.uk. University of Oxford. Oxford Today. Arhivirano iz originala 14. 03. 2019. g. Pristupljeno 4. 1. 2017. 
  8. ^ a b Prince Yusupoff Defended in Rasputin Case - Fellow-Collegian at Oxford Tells of Nobleman's Career There, and Says It Is Impossible to Associate Him with a Murder 14 January 1917 The New York Times
  9. ^ „About Us”. OURS. Pristupljeno 14. 1. 2016. 
  10. ^ Lost Splendor, chapter XV
  11. ^ J.T. Fuhrmann, p. 198.
  12. ^ King 1995, str. 114–115
  13. ^ King 1995, str. 257–258
  14. ^ Bokhanov, Alexander, Knodt, Dr. Manfred, Oustimenko, Vladimir, Peregudova, Zinaida, Tyutyunnik, Lyubov, editors, The Romanovs: Love, Power, and Tragedy, Leppi Publications, 1993, p. 240
  15. ^ Ronald C. Moe (2011) Prelude to the Revolution: The Murder of Rasputin, p. 494-495.
  16. ^ B. Pares (1939), p. 400.
  17. ^ B. Almasov, p. 214; B. Pares, p. 146.
  18. ^ „Rod Knяzeй Юsupovыh, Dvorcovый kompleks Юsupovыh v Rakitnom”. yusupov.org. Pristupljeno 5. 8. 2015. 
  19. ^ J.T. Fuhrmann, p. 221.
  20. ^ King 1995, str. 240–241
  21. ^ NZ Davis "Any Resemblance to Persons Living or Dead": Film and the Challenge of Authenticity, The Yale Review, 86 (1986–87): 457–82.
  22. ^ Youssoupoff v. Columbia Broadcasting System, Inc., 19 A.D.2d 865 (1963)
  23. ^ Thomas W. Ennis (6. 9. 1983). „CARLETON ELDRIDGE JR., LAWYER”. The New York Times. Pristupljeno 15. 9. 2017 — preko www.nytimes.com.  (obituary of Carleton G. Eldridge Jr.)
  24. ^ King 1995, str. 232
  25. ^ King 1995, str. 233
  26. ^ King 1995, str. 275
  27. ^ Secrets of an Exiled Prince, Moscow Times, 11–17 April 2008.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Feliks Jusupov na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Феликс_Јусупов&oldid=27356707”