Francusko-pruski rat

Francusko-pruski rat
Bitka kod Marletura
Vreme 19. jul 1870 — 10. maj 1871. Mesto Francuska, Nemačka Ishod Pobeda nemačke koalicije
Sukobljene strane
Francuska	Pruska
Komandanti i vođe
Napoleon III	Oto fon Bizmark
Jačina
500.000	550.000
Žrtve i gubici
138.871 poginulih, 143.000 ranjenih, 474.414 zarobljenih, 350.000 poginulih i ranjenih civila	44.781 poginulih, 89.732 ranjenih, 200.000 poginulih i ranjenih civila

Francusko-pruski rat, ponekad poznat i kao Nemačko-francuski rat, je naziv za oružani sukob koji se između 19. jula 1870. i 10. maja 1871. godine vodio između Francuske i saveza nemačkih država na čelu s Pruskom.

Pozadina

Uzrok rata bilo je jačanje uticaja Pruske u Nemačkoj i Evropi nakon pobede u prusko-austrijskom ratu godine 1866, kao i stvaranje Severnonemačkog saveza koji je imao potencijal da postane, ako bude ujedinjen s južnim delom Nemačke, veća sila od, do tada, dominantne Francuske.

Neposredan povod za rat bio je bezuspešni pokušaj pruske dinastije Hoencolern da jednog svog člana postavi na španski presto. Hoencolerni su odustali nakon francuskog ultimatuma, ali je premijer Oto fon Bizmark celu aferu objavio javno u novinama u tzv. Emskom telegramu ("Emska depeša"), čiji je uvredljivi ton naterao francusku vladu da pod pritiskom šovinističke javnosti objavi rat Prusima.

Francuska je u rat ušla uverena u brzu pobedu zbog postojanja profesionalne vojske koja se proslavila u krimskom ratu, ratu s Austrijom godine 1859. kao i u brojnim kolonijalnim pohodima. Francuzi su bili naoružani puškom Šaspo koja je u to vreme bila najmodernije standardno streljačko oružje na svetu, a njihove snage su raspolagale i sa primitivnim mitraljezima. Sa druge strane Prusi su imali nadmoć u artiljeriji, ali je glavna prednost bila u postojanju glavnog štaba na čelu sa Moltkeom – institucije koja je godinama pre pravila detaljne ratne planove i detaljno koordinisala pokrete vojske, u potpunosti koristeći novostvorenu železničku mrežu.

Rat

Ta prednost se pokazala već na samom početku rata kada su se dve vojske sudarile na granici. Francuske snage nisu bile dovoljno koncentrisane, pa su Prusi i njihovi nemački saveznici u svim većim bitkama uspevali da postignu lokalnu nadmoć i da ih nateraju na povlačenje u tvrđave. Nova francuska armija na čelu s carem Napoleonom III, stvorena sa ciljem oslobađanja tih snaga, je umesto toga 1. septembra 1870. godine opkoljena, teško poražena u bici kod Sedana i prisiljena na predaju.

Vest o katastrofi dovela je do pada carske vlade i proglašenja francuske Treće republike, koja će trajati sve do nemačke okupacije Francuske 1940. godine. Nova republikanska vlada smatrala je kako je vojni poraz rezultat nesposobnosti starog režima, pa da će, kao i 1793. godine, za vreme francuske revolucije revolucionarni elan i stvaranje masovne vojske regruta uspeti da preokrene stanje na bojištu. U toku dok su se vodili pregovori s Bizmarkom, ministar unutrašnjih poslova privremene francuske vlade, Leon Gambeta preleteo je balonom preko nemačkih linija, pobegavši u unutrašnjnost, kako bi okupio dobrovoljce. Uspeo je da formira armiju na Loari i s njom da osvoji Orlean, dok je general Federb zaustavio Nemce na severu. No, Nemci su se učvrstili oko Pariza, ne popuštajući blokadu i ne srljajući u frontalne sukobe s Francuzima. Uskoro je u Parizu zavladalo užasno stanje, tako da su građani Pariza počeli da jedu pacove i životinje iz zoološkog vrta. Na kraju je Bizmark naredio i bombardovanje iscrpljenog grada, pri čemu je stradalo mnoštvo civila. Republikanski ministar spoljnih poslova, Žil Favr, otpočeo je pregovore s Nemcima 23. januara 1871, žaleći se na nehumani postupak Prusa prema francuskom narodu.

18. januara 1871. godine, u toku pregovora, proglašeno je Nemačko carstvo (Drugi Rajh) u „Sali ogledala“ u Versajskom dvorcu, što je bilo veliko poniženje za Francuze. Pred zvaničnicima Bizmark je naglasio da titula „nemačkog cara“ označava obnovu Svetog rimskog carstva, koga se 1806. odrekao Franja II (Franc II). Ponižena Francuska predala se 28. januara 1871. godine (potpisano je primirje).

Posledice

Dok su trajali pregovori, radikalno raspoloženi elementi Nacionalne garde, levo orijentisani političari i gradska sirotinja u Parizu odbili su da se pomire s porazom, pa su podigli pobunu koja će postati poznata kao Pariska komuna. Međutim, ovaj pokret nije stekao simpatije izvan područja opkoljenog Pariza pa je ugušen uz pomoć Prusa koje su vladine snage propustile kroz svoje redove.

Mirovnim ugovorom potpisanim 10. maja 1871, Francuska se obavezala da plati veliku ratnu odštetu i da Nemačkoj preda pokrajine Alzas i Lorenu u kojima je postojala nemačka nacionalna manjina.

Mnogo važniji rezultat je bila pojava ujedinjene Nemačke kao najjače vojne sile u Evropi, a delimično zahvaljujući uglju iz novih pokrajina nova država je postala i velika industrijska sila koja će vremenom, poput SAD-a u isto vreme, početi da ugrožava primat Britanske imperije kao jedine globalne supersile.

Međutim, ujedinjena Nemačka je isto tako na sebe navukla sumnjičavost i neprijateljstvo evropskih sila, pogotovo Francuske u kojoj se razvio revanšizam. Bizmark je stoga veliki deo svoje energije uložio da tekovine rata očuva diplomatijom i stvaranjem složene mreže vojnih saveza. Kada je militantni car Viljem II napustio tu politiku stvoreni su preduslovi da francusko-pruski rat dobije svoj svojevrsni nastavak u obliku Prvog svetskog rata.

Početak industrijskog ratovanja

Rat između Francuske i Prusije je verovatno najbolji primer i veoma reprezentativno prikazuje prirodu rata u drugoj polovini XIX veka – početak tzv. „industrijskog ratovanja“. Pored toga ilustruje i neke od glavnih tema istorije ratovanja uopšte – samu ideju rata, uticaj tehnoloških inovacija na rat, prirodu armija i način kako običan vojnik doživljava rat.

Na prvi pogled bi se olako moglo pomisliti, kao što su tadašnji posmatrači zapazili, da je ishod ovog rata bio jasan već unapred i da je pobeda Francuza zagarantovana, laka i brza. Jer, nedugo pre toga francuska armija je pobedila i Austriju i Rusiju; vodio ju je još jedan čovek sa imenom Napoleon i smatralo se da samo ona i nijedna druga vojska, ima sposobnost napoleonovskog „prvog utiska“. Za tu imperijalnu francusku armiju govorilo se da „francuska furija“ (fr. furia francese). A prusku armiju Francuzi su ismevali kao vojsku „advokata i očnih lekara“. Međutim, kada je izbio rat veoma brzo se pokazalo da bolja mobilizacija, vođenje rata i artiljerija dominiraju u novom stilu ratovanja.

Pruski generalštab se sastojao od tačno 11 oficira – ni jedan više, ni jedan manje. Taj generalštab je 1870.g. procenio da za tri sedmice može da preveze 484.000 vojnika preko raspoloživih šest železničkih pruga u Rajnsku oblast. A u realnosti, za samo 18 dana čak 1.183.000 pruskih vojnika iz redovnog i rezervnog sastava prošlo je kroz vojne barake, a 462-000 se našlo na granici sa Francuskom. Železnički transport je bio decentralizovan na nivo korpusa, i svaka jedinica je precizno znala kog dana i ukoliko sati mora krenuti iz garnizona, ka svojoj zoni koncentracije. Jedan francuski istoričar je kasnije napomenuo da „još od dana legendarnog imperatora Kserksa od Persije tako ogroman broj ljudi nije bio izveden na front“.

Već se u prvim bitkama uspostavio obrazac koji se kasnije samo ponavljao. Presudna je bila brojčana nadmoć, a širina fronta je vodila ka taktici opkoljavanja i uništavanja protivničke jedinice; puščana paljba je izvanredno efikasno zaustavljala skoro svaki pokušaj frontalnog juriša, ali ju je artiljerija lako nadvladavala.

Naime, u Nemačkoj je krajem četrdesetih godina XIX veka, Nikolaus fon Drajze (nem. Nikolaus von Dreyse) razvio pušku ostragušu, mnogo pogodniju da se njome puca i iz klečećeg ili ležećeg stava. Vojnik nije više morao da stoji uspravno, kao musketar. Već 1866.g. tokom austrijsko-pruskog rata, pruska armija je u celosti bila naoružana puškama sa opaljivanjem pomoću udarne igle – tzv. igličarkama, zahvaljujući čemu je pruski vojnik mogao da ispali šest metaka dok austrijski vojnik stigne da ispali jedan. u Francuskoj, iste te godine, Antoan Alfons Šaspo (fr. Chasssepot) je konstruisao naprednu verziju toga: zatvarač (pokretni deo na zadnjem delu cevi) je zaptio jednim gumenim prstenom, tako da je iz puške „šaspoovke“ daleko manje barutnih gasova izlazilo kroz zatvarač. I odjednom je puška dobacivala 1600 metara, a ne samo 600 metara kao Drajzeov „cindnadelgever“ (nem. Zündnaadelgewer) što bi u doslovnom prevodu značilo „puška sa udarnom iglom“.

Verovatno je najveća revolucija bila u puščanom metku. Umesto nekadašnje olovne kugle, prvo je bio uveden izduženi metak sa kuglom napred – tzv. Minijev metak (eng. Minie), a zatim još izduženiji sa konusnim kupastim) vrhom. Umesto da se u zatvarač ubacuje prstima jedan pa ispali, pa drugi, pa ispali itd. bila je uvedena puška repetirka, koja, ako je bila napunjena sa npr. pet metaka, mogla brzo da se repetira da bi ispalila sve njih, jedan po jedan, za kratko vreme.

Francuska vojska je otišla čak i korak dalje razvivši jednu mašinsku pušku nameljenu da se gura na točkovima kao da je top. Ona je dobila naziv „mitraljez“ (fr. mitrailleuse). Kao i današnji američki getling-top (koji obično ima šest paralelnih jednakih cevi koje rotiraju i smenjuju jedna drugu na poziciji za paljbu) ovaj francuski mitraljez je imao čak 25 cevi, a da bi se one vrtele i pucale, strelac je samo imao da obrće jednu ručku. Takav mitraljez je dobacivao 2.000 metara i ispaljivao 150 metaka u minuti. Francuska vojska ga je držala u strogoj tajnosti, pa je trupama tek 1870.g. bilo dozvoljeno da se uvežbavaju s njim.

Artiljerija je postala presudno oružje rata. Dok su se Britanci „zaglavili“ sa livenim gvožđem, a Austrijanci i Francuzi sa tradicionalnim bronzanim topovima koji su se punili od napred, Prusija je još jednom krenula ispred svih; a i morala je nešto radiklano da učini, pošto ih je mnogo oštetila austrijska artiljerija tokom rata 1866.g. U Eseneu (nem. Essen) je Alfred Krup (nem. Alfred Krupp) već eksperimentisao sa čeličnim topovima, koji su imali više prednosti: bili su lakši, pokretljiviji, dobri za olučavanje (sa usecima koji su išli paralelno napred, ka ustima cevi ali sa jednim spiralnim usekom) ali i za punjenje odstraga čime su davali veću izlaznu brzinu granate i imali su mogućnost za veće kalibre. Trzaj topa prihvatale su, tj. amortizovale, na kontrolisan način opruge – dok su na inženjerskim stolovima već postojali prvi nacrti za novi, hidraulični sistem amortizera. Glatkocevna poljska artiljerija mogla je da tuče do 1000 metara daljine i da ispaljuje dve do tri granate po minuti, a Krupovi čelični topovi su tukli i do 5000 metara, sa po deset granata u minuti. Granate izduženog oblika valjka su eksplodirale pri udaru u cilj jer su u sebi imale eksplozivni naboj i znatno poboljšan upaljač. Ovakve granate, sa metalnom čaurom olakšale su punjenje, ispaljivanje i izbacivanje prazne čaure. Alfred Nobel (1833 – 1896. g.) je, na osnovu nitroglicerina, pronašao dinamit, koji je omogućio da se uvede bezdimni barut. Nakon toga bojna polja više neće biti prekrivena i zamračena gustim oblacima barutnog dima, pa je artiljerija mogla mnogo preciznije i strašnije da raspali po protivniku.

U Prusiji je bila otvorena i jedna specijalna artiljerijska škola samo za upoznavanje artiljeraca sa tim novim oružjem.

Bilo je čak eksperimenata sa bestrzajnim topovima – u Nemačkoj Vile (nem. Wille) a u Francuskoj Langloa (fr. Langlois) – čija je očigledna prednost bila ta da su mogli da pucaju bez prekida jer ne bi moralo posle svake ispaljene granate da se čeka da se top otkotrlja unazad pa dokotrlja opet natrag. A kada se pešadija uvukla u rovove da bi izbegla horizntalnu artiljerijsku vatru, artiljerija je odgovorila haubicama – topovima čije granate su se penjale u vis a potom se strmo obrušavale u rov, među pešadiju.

Za nemačku taktiku tokom tog rata nastala je nova reč – „auftragstaktik“, što bi moglo da se prevede kao „taktika ispunjavanja naloga“. Bila je jednostavna ali veoma efektna. Komandanti frontovskih jedinica imali su, u okviru opšte strateške zamisli, slobodno da marširaju u pravcu topovske grmljavine, jer se moglo očekivati da je presudni pritisak tamo gde topovi gruvaju. Strateška genijalnost generala Helmuta fon Moltkea (nem. Helmuth Karl Bernhard Graf von Moltke) – (1800—1891. g.) sastojala se u tome što je bio sposoban da se prilagodi okolnostima onim tempom kako su okolnosti iskrsavale, a nije prisiljavao svoje armije da se uklope kao kockice u neki unapred nacrtan plan – ukratko, fon Moltke je, za svoje vreme, bio brilijantni oportunista.

Pešadija je veoma brzo naučila da je samoubistvo hodati postrojen, paradno, u susret puščanim cevima, sada kada su se puške bile sa repetiranjem i punjenjem odstarga. Jer sada su puške sekle sve živo, razarujći i stroj i četu. Na Špiherenu (nem. Spicheren), 8. avgusta 1870.g., oko 12% od 42000 postrojenih Prusa je bilo poginulo ili ranjeno u roku od 12 sati – uglavnom od puščane i artiljerijske paljbe iz blizine. Kasnije će pruski generalštab analizirati bitku kod Špiherena i sastaviti matematičke tablice o broju poginulih i ranjenih. Deset dana kasnije, 18. avgusta, kod mesta Gravelot Sen Priva (fr. Gravelotte St. Privat), princ Avgust od Virtenberga naredio je jednom gardijskom puku da juriša u zbijenoj formaciji, bez podrške artiljerije, uzbrdo, ali zato sa zvucima svojih truba i bubnjeva, na ukopanu francusku pešadiju naoružanu puškama šaspoovkama. Rezultat je bio potpuni masakr: za 20-ak minuta poginulo je 8000 vijnika i oficira – 68% ukupnog sastava te jedinice. Niko od Prusa nije uspeo da se primakne Francuzima bliže od 550 metara. Ovaj događaj je bio samo nagoveštaj onog najgoreg što će se dešavati 40 godina kasnije.

Međutim, pruska armija je izvukla pouke iz događaja na Gravelotu. Kao prvo, u bici kod Sedana 1. septembra pruska pešadija je malo pričekala, prepuštajući da artiljerija obavi glavni deo posla. Ishod: u toj velikoj bici poginulo je samo 850 pruskih vojnika više no u relativno maloj bici kod Gravelota.

Drugo, Prusi su 30. oktobra u blizini Pariza iznašli novu taktiku. Protivnapad pruske garde nije bio u jasno postrojenim formacijama, nego su od jednog do drugog vojnika bila velika rastojanja i svaki se zaklanjao i skrivao iza raznih neravnina na ternu i time nigde nisu bili „velika meta“, u juriš je polazila čas jedna čas druga grupa ali uvek uz žestoku vatrenu podršku ostalih – koji su baš tada najviše gađali Francuze. Tek 1917.g. nemačka armija vratiće se ovoj taktici, upotrebom tzv. „jurišnih odreda“.

Konjica se još uvek smatrala elitnim rodom vojske. ali, ovaj rat će razotkriti činjenicu da je sada konjica imala samo dve mogućnosti – da izvrši samoubistvo juršajući li da ne radi ništa. 5. avgusta 1870.g., frnacuski general A. E. Mišel (fr. Michelle) je posalo svoju brigadu kirasira da galopom, niz jednu padinu, na prusku pešadiju, kod mesta Mosbron (fr. Morsbronn-les-Bains). Bilo je uništeno svih devet odreda kirasira, a koliko je do danas poznato, nije poginuo ni jedan pruski vojnik. 14. avgusta, francuski konjanici, takođe kirasiri, pripadnici jednog puka francuske Carske garde, žrtvovani su kod Rezonvila (fr. Rezonville), u sličnom samoubilačkom jurišu na prusku pešadiju. A kod Sedana je 1. septembra 1870.g. francuska konjica kojom je komandovao general Žan. A. Margerit jurišala više puta uzastopno na nemačku pešadiju. Bilo je to herojski, pa je čak i pruski kralj Vilheml I od Hoencolerna (nem. Wilhelm Friedrich Ludwig von Hohenzollern) - (1797—1888. g.; pruski kralj od 1861. a nemački car od 1871.g.), sa divljenjem na francuskom jeziku „Ah! Les braves gens!“, ali zapravo, i oni su počinili samoubistvo. Onih poslednjih nekoliko preživelih francuskih konjanika vratili su se bez ikakve borbe, u tišini, lagano, ka francuskim položajima – niko ih nije dirao; Prusi su se razmakli i propustili ih, salutirajući u stavu mirno u znak poštovanja.

Ali, i više no očiglednu lekciju iz ovoga niko nije hteo da nauči. Komandanti su u budućim ratovima naprosto ignorisali masakre kod Mosbrona, Rezonvila i Sedana. Radije su ukazivali na jedini svetao primer: u bici kod Vionvila (fr. Vionville), 16. avgusta, šest eskadrona pruske konjice u jurišu je pregazilo francusku topovsku liniju, i na taj način spasilo nemačku pešadiju koja je do tog trenutka bila u kritičnoj situaciji, pod nepodnošljivom paljbom. Konjicom koja se tog dana tako dobro pakazala komandovao je general Adalbert fon Bredov (nem. Adalbert von Bredow), a taj juriš je ostao upamćen kao „jahanje u smrt“. Bio je to verovatno poslednji masovni zbojeni juriš konjice, čizma-do čizme, u istoriji evropskih ratova. Pa ipak, ta jedna jedina pobeda održala je ugled konjice kao roda vojske, sve do sledećeg rata. U ostalim situacijama tokom francusko-pruskog rata, konjica je bila od koristi samo za izviđanje i za iznenadne bnapade na protivničke linije snabdevanja.

Artiljerija je svakako bitno uticala na konačan ishod rata. Krupovi čelični topovi koji su se punili od nazad, sa granatama koje su eksplodirale u trenutku udara u metu, i sa visokom preciznišću, uveli su čovečanstvo u novu eru primenjene tehnologije. Bitka kod Sedana je pokazala nadmoć artiljerije. Npr. na mestu zvanom Boa de La Garen, deset nemačkih baterija je izmasakriralo Francuze koji su bili u jednoj šumi. Svaka baterija je gađala drugi sektor šume, a u svakoj bateriji svaki top je gađao sa drugačijom elevacijom i samim tim sa drugačijim dometom, tako da je je cela šuma ponovo i ponovo bila pročešljavana granatama. Francuzi su pokušavali da se povuku, ali izlazeći na otvoren prostor stradali su još gore, tako da su bili prinuđenu da se vrate u šume gde su ih neprekidno Prusi granatirali. Na kraju su celi francuski bataljoni pobacali oružje i predali se. Posle bitke, Prusi su, razgledajući rezultate svoje artiljerije i sami bili impresionirani: „ ... Gomile krša i loma a branioci ... leže posvuda, jezivo pokidani granatama; ovde trup, a 30 ili 40 metara dalje, ruka; na kamenitim i peskovitim delovima terena, na mnogo mesta barice krvi. Svuda unaokolo puške i mačevi, rančevi i municija, raznesena zaprežna kola od kojih je ponegde ostal samo ruda, tamo i amo kolski točkovi; i veliki broj konja, jezivo razderanih i iskasapljenih ... “.

Bitka kod Sedana je takođe demonstrirala i hladnokrvnost nemačkih lidera. Kancelar Oto fon Bizmark (nem. Otto Eduard Leopold von Bismarck) – (1815—1898. g.) je diplomatskim putem pripremio pobedu, tako što je informisao vladu Belgije da ako trupe francuskog maršala Patrisa Mak Maona (fr. Marie Edmé Patrice Maurice, comte de MacMahon) – (1808—1893. g.), tzv. „šalonske trupe“ pređu u Belgiju, a belgijska vlada ih ne razoruža, onda Prusija zadržava sebi pravo da ih goni kroz Belgiju. Na osnovu ovoga, general fon Moltke je bio siguran da sada ima francuske trupe u klopci. Nakon toga se, potpuno nonšalatno došetao do visova iznad mesta Frenoa, da zajedno sa Vilhelmom I i grupom nemačkih prinčeva, uz koje su išli i brojni inostrani vojni posmatrači – među njima i američki general Šeridan (eng. Philip Henry Sheridan) – (1831-1888. g.), jedan od glavnikomandujućih zapovednika Severa – gledaju kako mase francuskih vojnika uzalodno ginu. Bitka kod Sedana je učvrstila nemačku vojno-operativnu veštinu zvanu „keselšlaht“ (nem. Kesselschlacht), što bi se moglo prevesti kao bitka u okruženju, tj . bitka opkoljavanja i potpunog uništavanja protivnika. To se odvijalo tako što se opkole velike neprijateljske snage, a zatim se defanzivnom taktikom, nadmoćnom paljbom, dočekuje i uništava svaka jedinica koja bi pokušala da se probije iz okruženja.

Francuzi nikako nisu uspevali da pronađu svoje jedinice. Kuriri su im lutali, jer nisu znali da nađu put. Komandanti su, bez mapa, naređivali da vojska krene u pogrešnom smeru. Od mrtvih konja i zapaljenih kola nije moglo da se prođe kroz veoma bitna „uska grla“ na mnogim putevima. Trupe su marširale sve dok sve dok se ne bi sudarile sa drugim, takođe francuskim trupama, koje su išle u suprotnom pravcu a da nisu znale kuda idu. Ukratko, bio je to, slobodno se može reći, Marfijav zakon primenjen na ratovanje. Međutim bitka kod Sedana je i Pruse prisilila da shvate da je francuski narod odbio da prihvati poraz svoje imperijalne armije i zarobljavanje Napoleona III (fr. Charles Louis Napoleon Bonaparte) – (1808—1873. g.; vladao od 1852—1870. g.). Na čelu pokreta koji je zahtevao „rat do kraja“ (fr. la guerre a outrance) našli su se Leon Gambeta (fr. Léon Gambetta) – (1838—1882. g.) i Šarl de Frejsine (fr. Charles Louis de Saulces de Freycinet) – (1828—1923. g.). Ponovo su na površinu isplovile ideje iz 1793.g. – uvodi se cenzura štampe, prinudno čitanje patriotskih tekstova, rekviriranje namirnica i svega drugog što je potrebno frontu, regrutacija i lekara, arhitekata, inžinjera i naučnika, ukidanje ograničenja u pogledu čina do koga se može napredovati; a počeli su pozivi da se vrate masovne regrutacije i komiteti za javnu bezbednost – ukratko, da cela nacija uzme oružje u ruke. Zahvaljujući samo tome što je na moru bila jača od Prusije, Francuska je uspela da uveze iz Velika Britanija|Velike Britanije i SAD ogroman broj pušaka, doduše zbunjujuće raznovrsnih: vinčesterke, remingtonke, spenserke i šarpovke, šnajderke i enfildke.

I, nadasve, imitirajući način kako su se Španci svojevremeno odupirali Napoleonu I, Francuzi su pribegli gerilskom raovanju. Bile su stvorene specijalne jedinice zvane frank-tireri (fr. franc-tireur) da blokiraju drumove, napadaju pruske kolone za snabdevanje, miniraju mostove, tunele i pruge. Iz Italije je stigao čak i ostareli italijanski revolucionar Đuzepe Garibaldi (ital. Giuseppe Garibaldi) – (1807—1882. g.), da potpomogne u sprovođenju taktike „spržene zemlje“. Linija između vojnika i civila veoma brzo se raspadala.

Reakcija Prusa na ovu francusku partizansku akciju bila je izneneađujuće uzdržana. Gerilcima se uglavnom nije priznavao status vojske, a kada su se Francuzi zbog toga žalili fon Bizmarku, on im je hladno odgovorio: „Na našem drveću se još poznaju tragovi konopaca, gde su vaši generali vešali naše ljude“ – misleći na francusku okupaciju Prusije između 1806. i 1814.g. Ali, nije bilo masovnih egzekucija francuskih civila, niti rušenja celih sela. Ovako blaga reakcija očigledno je veoma iznenadila američkog generala Šeridana. Sigurno imajući na umu svoje sopstvene reče iz kampanje u dolini Šenandoa (eng. Shenandoah) 1864.g., general Šeridan je saopštio pruskom generalštabu da bi „ispravna strategija“ bila da se „stanovništvu nanese toliko patnje, da oni počnu da mole za mir, i da prisile svoju vladu da zatraži mir“. Šeridan je rekao Prusima kako se ratovalo u SAD: „Narodu ne sme da ostane ništa, samo oči za plakanje zbog rata“.

Francusku masovno mobilisanu armiju (fr. sortte en masse) smrvile su pruske regularne trupe kod Orleana (fr. Orléans) i kod Le Mana (fr. Le Mans). Francuske trupe su se pretvorile u horede umornih i gladnih, spreminih na pobunu. Francuska je morala da zatraži mir. General fon Moltke je, međutim, bio savršeno spreman da svojim trupama goni ostatke francuske vojske niz dolinu Loare (fr. Loire) sve do španske granice. On je uvideo da se primiče trenutk jedne fundamentalen odluke – „Pitanje glasi, šta je bolje, uvežbana armija, ili građanska milicija ... Ako Francuzi uspeju da nas izbace iz Francuske, sve sile će uvesti sistem milicije, ali, ako mi pobedimao, svaka država će nas imitirati, uspostaviće stajaće armije kroz koje će putem vojnog roka morati da prođe svako.“

Najzad se težište odluke (nem. Schwerpunkt) premestilo u opkoljeni Pariz – grad koji je smatran i kraljicom Evrope i modernim Vavilonom. Na francuskoj strani, Gambeta je bio mobilisao nove armije građana, ne toliko da bi potukao Pruse, no više da bi olakšao položaj samih Parižana. Prusi su pak, odlučili da opsedaju i osvoje grad kao da je jedina od tvrđava Sebastjena de Vobana (fr. Sébastien Le Prestre de Vauban) - (1633—1707. g.), iz XVII veka.

Strategija, ipak nije toliko stvar geometrije, koliko politike, a politika je stvar tradicije i intersa. Sada se jedan tako veliki grad našao pod granatiranjem topova kalibra 150 mm i minobacača kalibra 210 mm. Dnevno je na grad padalo 200 do 300 granata. Parižani su na razne načine pokušavali da održe kontankt sa spoljnim svetom. Postavili su telegrafski kabl po dnu reke Sene (fr. Seine), ali su ga Prusi prvo prisluškivali a onda, kada nisu mogli da dešifruju poruke, bagerom su ga izvadili sa blatnjavog dna i pokidali. Pokušaj da se poruke puštaju da plutaju niz Senu u šupljim kuglama od cinka propao je na sličan način. Poruke napisane vrlo, vrlo sitno, pa obavijene oko nožice goluba pismoniše često su propadale jer su golubovi odletali kojekuda a ne gde je trebalo. Najviše uspeha je bilo postignuto sa balonima, kojima je uzgon bio obezbeđivan pomoću novog „ugljeničnog gasa“. Bilo je oko 65 balona, a oni su do kraja rata uspeli da prenesu oko 11 tona pošte iz grada. Samo nekoliko balona je vetar odneo u more, ili Prusima u ruke.

Opsada je bila organizovana mnogo više sa namerom da se slomi moral civila, no da se unište branioci. najgore su prošli žene i deca, naročito oni iz niže srednje klase usled nestašice mleka i svežeg povrća i voća. Pljačkanje i krađe su se povećavale dramatično. „Mesari“ specijalizovani za klanje i tranžiranje pasa i mačaka imali su nagli porast biznisa, naročito u onim malo opakijim ulicama Pariza. Pričale su se legende o menijima u restoranima u blizini zoološkog vrta, da se tamo moglo naručiti šnicle od bizona, kamile, slona, vapitija, jaka i zebre, ali to su ipak, još uvek, nedevoljno potkrepljena nagađanja. U svakom slučaju, ova opsada je tek nagoveštavala kako će rat izgledati, u budućnosti, stanovnicima velikih gradova.

Ovaj rat je razotkrio i neka trvenja koje su bila neminovna kod tako ogromnih poduhvata. Dok se fon Bizmark ogorčeno žalio da generali namerno prikrivaju činjenice od njega; fon Moltke se žalio da mu se fon Bizmark stalno trpa u čisto vojna posla. Ove prepirke je ukazivala na jednu suštinsku odliku modernog ratovanja. Za fon Bizmarka, rat je je, shodno shvtanjima Karla fon Klauzevica (nem. Karl von Clausewitz) – (1780—1831. g.), bio samo „produženje spoljne politike jedne zemlje drugim sredstvima“, pa su, po njegovom mišljenju, politička razmatranja ostala najvažnija. Za fon Moltkea, čak i „toatalni rat“ protiv kompletne francuske nacije bio je „čisto vojno pitanje“. Čak ni kada je bio proglašen za Cara, 18. januara 1871.g. Vilhelm I nije uspeo da presudi ko je od te dvojce u pravu – a taj neuspeh će zadavati velike probleme nemačkim planerima, civilima i vojnim, tokom sledećih pola veka.

Francusko-pruski rat je izazvao ogromnu oluju naconalizma i ksenofobije i u Francuskoj i u nemačkim zemljama. Pokazalo se da je najzloslutniji problem modernog rata među nacijama baš ta javan radikalizacija ratovanja – problem iz koga će proisteći velike katastrofe u novijoj nemačkoj istoriji, pa i dva velika poraza u prvoj polovini XX veka.

Posledice na prirodu ratovanja

Kao glavne posledice ovog rata, najviše se izdvajaju dve presudne stvari koje su izmenile ukupnu, dotle poznatu, prirodu ratovanja: pojava generalštaba i napredak vojne medicine.

Nervni centar kompletne armije, generalštab, bio je modernizovan tako da se sastojao od specijalno osposobljenih oficira koji će koordinirati funkcionisanje svega ostalog. I opet je Prusija prva krenula. Njen general Gerhard fon Šarnhorst (nem. Gerhard von Scharnhorst) uspostavio prvi takav generalštab na svetu još 1806.g., sposoban da ovlada strateškim, taktičkim i operativnim aspektima tehnološke revolucije u vojsci.

Ali, pruski generalštab u punom današnjem značenjeu te reči je ipak bio delo Helmuta fon Moltkea, koji je tamo bio načelnik od 1857. do 1888.g. On je imao na umu tri principa, kojima se rukovodio. Kao prvo, uzimao je samo najsposobnije oficire. Da bi ih našao, uveo je sistem ispita sposobnosti, koji su samo najuspešniji prolazili. Unapređivanje je bilo strogo i samo po zasluzi a ne po plemstvu ili godinama starosti; fizička obuka generalštabnih oficira je bila veoma rigorozna, sa trenažnim jahanjima i ratnim igrama. Od svakoga se zahtevala fleksibilnost, inicijativa i gvozdena disciplina. Drugo, fon Moltke je insistirao da novi komandni i kontrolni sistem bude u celosti zasnovan na samo jednoj doktrini bitke, koja će biti ista za celu armiju, i na samo jednom zbiru operativnih procedura. Ovo je postizao tako što je svake godine u Generalštab uzimao najbolje diplomce berlinske Ratne akademije (nem. Kriegsakademie), a onda, svake godine, vršio je rotaciju kadrova, šaljući pojedine oficire u obične borbene jedinice a uzimajući kao zamenu pojedine oficire iz tih borbenih jedinica. Ovim je ostvario dvojni san: ne samo da su njegove liče ideje dopirale doslovno do svih jedinica u celoj armiji, no je on kao šef generalšatab iamo u suštini, svoje liče predstavnike u komandnom kadru sveke velike jedinice – divizije ili čak korpusa. I treće, princip: apsolutno svestan da većina oficira nikad u životu neće imati iskustav sa baš svakom borbenom situacijom, posegao je ka mudrostima Karla fon Klauzevica – svi su morali da uče istoriju ratovanja, da bi se upoznali sa celim rasponom mogućnosti borbenih postupaka i okolnosti. Uz sve to, nikome nije bilo dato da ostane u generalšstabu zauvek, nego je svaki generalštabni oficir bio „na probi“ i ako bi podbacio u ispunjavanju fon Moltkeovih visokih standarda, bio bi vraćen u borbene jedinice. Tokom godina, fon Moltke je stvorio tri glavna odeljenja unutar svog generalštaba: jedno za pokrete vojske, drugo za železnicu – tj. transport trupa i snabdevanje i treće, operativno, koje je pripremalo vojne planove, nadgeldalo kako se oni sprovode, studiralo ranije kampanja i ispravljalo počinjene greške.

Fon Moltke je, nadmoćnom snagom svog intelekta i ličnosti, uzdigao ovaj generalštab na nivo neosporne dominantne sile unutar vojne organizacije. Niko, ili praktično niko, to nije ni pokušavao da ospori. Generalštab nije poslušno prihvato sve što bi palo na pamet nekome u Ministarstvu rata; stekao je pravo da direktno komunicira sa komandantima jedinica pa čak i privilegiju direktnog pristupa do kralja.

Brilijantne pruske pobede na Kenigracu (nem. Königgrätz) 1866. i Sedanu 1870.g. navele su mnoge druge zemlje da imitiraju ovaj pruski sistem vrhovnog štaba – Austro – Ugarska je to usvojila 1871, Francuska 1883, SAD 1903, Velika Britanija i Rusija 1906, a najveći deo Latinske Amerike do 1914.g.

U Prusiji je rat sa Austrijom razotkrio sve slabosti ne samo artiljerije no i vojne medicine. Na savet armisjkog hirurha G . F F. Leflera (nem. Löfler), kralj Vilhelm I od Hoencolerna je sazvao konferenciju vodećih hirurga, a kao rezultat ovoga bila je izvršene kompletna reorganizacija vojno-medicinske službe. Pored toga povećani su kontingenti dobrovoljnih odreda bolničara.

U Francusko-pruskom ratu tačno se znalo koji je hirurg bio nadležan da komanduje medicinskom jedinicom priključenom uz svaki bataljon, puk, diviziju i korpus. jedan glavni hirurg komandovao je vojno-medicinskim službama čitave armije. Ranjenici su bili evakuisani sa poprišta, veoma ekspeditivno; preko poljske ambulante, u stanici za previjanje, pa u poljsku bolnicu, a ozbiljniji slučajevi su dospevali u evakucionu bolnicu, i najzad u neku od bolnica pri nekom od garnizona ili baza. Upravo je taj rat, ušao u istoriju po tome što je po prvi put u nekom velikom ratu u kome je broj poginulih na bojištu bio veći no broj pomrlih od raznih bolesti – tifusa, dizenterije, variole vere ... Deo odgovora na ovo pitanje leži u činjenici da su pruski vojnici, za razliku od francuskih, pre rata dobili vakcinu protiv velikih boginja, tj. variole vere. Tako se od velikih boginja razbolelo samo 4835 pruskih vojnika, a francuskih 14178.

Vidi još

• Uzroci Prvog svetskog rata
• Pariska komuna

Literatura

• Kriston I. Arčer, Džon R. Feris, Holger H. Hervig i Timoti H. E. Travers, Svetska istorija ratovanja, Alexandria Press, Beograd, 2006. g.
• Vojna enciklopedija, Francusko-pruski rat
• Nolte, Frédérick (1884). L'Europe militaire et diplomatique au dix-neuvième siècle, 1815–1884. Tome II. Paris: E. Plon, Nourrit. 
• V. P. Potemkin (1945). Istorija diplomatije. I. Beograd: Državni izdavački zavod Jugoslavije. 
• Kersten, Kurt (1991). Bizmark i njegovo doba. Beograd: Novo Delo. 
• Herder, Hari (2003). Evropa u devetnaestom veku 1830—1880. Beograd: Clio. 
• Abbott, John Stevens Cabot (1871). Prussia and the Franco-Prussian War: Containing a Brief Narrative of the Origin of the Kingdom, Its Past History, and a Detailed Account of the Causes and Results of the Late War with Austria; with a Full and Authenic History of the Origin, Progress, and Result of the Great European Conflict of 1870-71 ; Including Biographies of King William, Napoleon III, and Count Bismarck. A.H. Hovey. 

Spoljašnje veze

• La guerre de 1870-71 en images, http://www.laguerrede1870enimages.fr/