Fudbalska utakmica Urugvaj—Brazil (1950)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Urugvaj—Brazil
Stadion Marakana, gde je održana utakmica
DogađajSvetsko prvenstvo u fudbalu 1950.
Urugvaj Brazil
2 1
Datum16. jul 1950. (1950-07-16)
StadionStadion Marakana, Rio de Žaneiro
SudijaDžordž Rider (Engleska)
Posećenost173.850 (zvanično)[1]
← 1938.
1954. →

Utakmica između Urugvaja i domaćina Brazila bila je odlučujuća utakmica završne faze Svetskog prvenstva u fudbalu 1950. godine. Utakmica je odigrana na stadionu Marakana u tadašnjoj prestonici Brazila, Rio de Žaneiru, 16. jula 1950. godine.

Za razliku od drugih izdanja turnira, koja se završavaju finalnom utakmicom, pobednik iz 1950. godine je određen finalnom grupnom fazom, gde su četiri tima igrala Bergerovim sistemom. Budući da je Brazil bio na čelu grupe, sa jednim bodom ispred Urugvaja, Urugvaju je bila potrebna pobeda dok je Brazilu trebalo samo da izbegne poraz kako bi postao svetski šampion; nijedan od druga dva tima, Španija i Švedska, nije mogao da završi na prvom mestu. Utakmica se često smatra de fakto finalom Svetskog prvenstva 1950. godine.

Urugvaj je pobedio sa 2–1; Brazil je poveo ubrzo posle poluvremena golom Frijase, ali je Huan Skijafino izjednačio sredinom drugog poluvremena, a Alsides Giđa je doveo do preokreta jedanaest minuta pre kraja. Pošto je Urugvaj kao autsajder odneo pobedu nad veoma favorizovanom stranom, rezultat se smatra jednim od najneočekivanijih u istoriji fudbala.[2] Izraz Maracanaço (na portugalskom) ili Maracanazo (na španskom), grubo preveden kao „Razbijanje Marakane”, postao je sinonim za meč.

Na tribinama je zvanično bilo 173.850 ljudi, a verovatno i preko 200.000, po čemu ova utakmica ostaje najposećenija fudbalska utakmica ikada odigrana.

Sticajem okolnosti je Alsides Giđa, koji je dao odlučujući gol za Urugvaj, bio poslednji živi igrač ove utakmice, a preminuo je na 65. godišnjicu ovog meča.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Tabela pre finalne utakmice
Tim Od. D N I DG PG Bod.
 Brazil 2 2 0 0 13 2 4
 Urugvaj 2 1 1 0 5 4 3
 Španija 2 0 1 1 3 8 1
 Švedska 2 0 0 2 3 10 0

Put do titule na Svetskom prvenstvu 1950. bio je jedinstven; umesto nokaut faze, preliminarnu grupnu fazu pratila je još jedna grupa. Od 16 reprezentacija predviđenih za takmičenje, stiglo je samo 13.[3] Poslednja četiri tima bili su Brazil (domaćin i najuspešnija ekipa po broju golova iz grupne faze, pobedom nad Meksikom i Jugoslavijom i remijem protiv Švajcarske), Urugvaj (koji je morao da odigra samo jedan meč u svojoj grupi, gde je ostvario pobedu od 8−0 nad Bolivijom), Španija (koja je pobedila u sve tri utakmice u grupi, protiv Engleske, Čilea i Sjedinjenih Država) i Švedska (koja se plasirala ispred Paragvaja i branioca titule, Italije).

Brazil je bio ubedljiv u svoja prva dva meča, pobedivši Švedsku sa 7–1 i Španiju sa 6–1 i zauzeo prvo mesto u grupi sa četiri boda pred finalni meč. Sa tri boda, Urugvaj je bio blizu na drugom mestu, pošto je remizirao sa Španijom 2−2 i pobedio Švedsku sa 3−2, gde je pobedonosni gol postigao samo pet minuta pre kraja utakmice. Utakmica između Brazila i Urugvaja, s druge strane, odlučila bi o tituli; pobeda ili remi bi doneli Brazilu titulu, dok je Urugvaj morao da pobedi kako bi osvojio prvenstvo. Brazil je postigao 23 gola u pet utakmica pre meča sa Urugvajom, a pobedio je i Španiju i Švedsku sa većom razlikom od Urugvajaca. Kao rezultat toga, Brazil je bio izuzetno siguran u pobedu u odlučujućoj utakmici, a novine i političari su proglasili pobedu pre nego što je meč i počeo.[3]

Svetsko prvenstvo u fudbalu 1950. bilo je jedina verzija turnira koja je igrana sa finalnom grupnom fazom, i kao takva je jedino Svetsko prvenstvo do danas koje nije imalo odlučujuće finale. Kako je to bila poslednja utakmica na turniru, a rezultat meča je direktno odredio pobednika, meč se obično naziva finalom, a i sama FIFA ga tako vodi.[3][4]

Ovo je bila druga (i do danas poslednja) finalna utakmica Svetskog prvenstva sa dva južnoamerička tima, posle finala 1930. godine, gde je Urugvaj pobedio Argentinu.

Očekivana proslava[uredi | uredi izvor]

Specijalizovana štampa i šira javnost bili su toliko uvereni u pobedu, na osnovu gotovo nesalomljive forme Brazila, da su već danima pre meča počeli da proglašavaju Brazil za novog svetskog šampiona. Novine kao što su Gazeta Esportiva u Sao Paulu i O Mundo u Rio de Žaneiru proglasile su pobedu dan pre utakmice.[3] Brazil je pobedio u poslednja dva meča (Španiju i Švedsku) sa veoma uspešnim stilom igre usmerenim na napad. Urugvaj je, međutim, naišao na poteškoće, uspevši samo da izjednači protiv Španije i tesno pobedi Švedsku. Činilo se da je poređenje tih rezultata pokazivalo da su Brazilci bili spremni da savladaju Urugvaj jednako lako kao što su pobedili Španiju i Švedsku.

Štaviše, na Kopa Americi, takođe održanom u Brazilu prethodne godine, domaćin je pobedio postigavši 46 golova u samo osam mečeva. Ekvador je poražen rezultatom 9–1, Bolivija 10–1, a drugoplasirani Paragvaj je poražen sa razlikom od 7–0. Dalje, Brazil je pobedio Urugvaj sa 5–1.

Napravljene su 22 zlatne medalje sa utisnutim imenom svakog igrača, a gradonačelnik Rija, Anđelo Mendes de Moraes, održao je govor na dan utakmice rečima: „Vas, igrače, koji ćete za nekoliko sati biti proglašeni šampionima od strane miliona vaših sunarodnika! Vas, koji nemate rivala na celoj hemisferi! Vas, koji ćete pobediti svakog drugog takmičara! Vas, već pozdravljam kao pobednike!”[3] Komponovana je i uvežbana pobednička pesma „Brasil Os Vencedores” („Brazil pobednik”), spremna za sviranje posle finala.

Međutim, Paulo Makado de Karvaljo, tada lider FK Sao Paulo, a kasnije šef brazilskog tima koji je osvojio svetska prvenstva 1958. i 1962. godine, usprotivio se takvim preuranjenim tvrdnjama o pobedi. Tokom posete treningu na stadionu Sao Žanuario uoči utakmice, Paulo je zatekao nekoliko političara kako drže strastvene govore igračima, kao i novinare, fotografe i druge koji su pristizali da se pridruže „budućim šampionima”. Kada je upozorio trenera Flavija Kostu na rizik da će poremetiti koncentraciju igrača, bio je ignorisan. Frustriran je svom sinu Tuti, koji je bio sa njim, rekao „izgubićemo”.[5]

Ujutro 16. jula 1950. godine, ulice Rio de Žaneira vrvele su od aktivnosti. Organizovan je improvizovani karneval sa hiljadama natpisa kojima je proslavljana svetska titula i skandiranjem „Brazil mora da pobedi!”. Ovaj duh se održao sve do poslednjih minuta utakmice, pošto je ispunio stadion Marakana sa zvaničnom publikom od 173.850 ljudi, a posećenosti ide i do 220.000 prema nekim procenama, uključujući hiljade onih koji su ilegalno ušli na stadion. Ovo je do danas ostao rekord u posećenosti za jednu fudbalsku utakmicu[1][6] za koji je malo verovatno da će biti oboren u eri kada se praktično sve bitnije utakmice održavaju na stadionima sa ograničenim brojem sedišta; do svog prvog velikog preuređenja 1999. godine, Marakana je uglavnom imala betonske tribine bez sedišta.

Pripreme Urugvaja[uredi | uredi izvor]

Brazilski list O Mundo štampao je rano izdanje na dan finala sa fotografijom Brazila sa natpisom „Ovo su prvaci sveta”. Zgrožen zbog toga, kapiten Urugvaja, Obdulio Varela, kupio je koliko je mogao primeraka, položio ih na pod toaleta i podstakao saigrače da pljuju i mokre po njima.[7]

U trenucima pre meča, trener Huan Lopez je obavestio svoj tim u svlačionici da će im najbolja šansa da prežive moćnu ofanzivnu liniju Brazila biti usvajanje defanzivne strategije. Nakon što je otišao, Varela je ustao i sam se obratio timu rekavši: „Mali Džon je dobar čovek, ali danas greši. Ako budemo igrali defanzivno protiv Brazila, naša sudbina neće biti drugačija od Španije ili Švedske”. Varela je potom održao emotivan govor o tome kako treba da idu protiv svih izgleda i da ih ne plaše navijači ili protivnički tim. Govor je, kako je kasnije potvrđeno, odigrao veliku ulogu u ishodu utakmice. Kao odgovor na status autsajdera svog tima, kapiten je izrekao nezaboravnu rečenicu: „Muchachos, los de afuera son de palo. Que comience la función.” („Momci, autsajderi su samo lutke. Započnimo šou”).

Utakmica[uredi | uredi izvor]

Rezime[uredi | uredi izvor]

Urugvajski napadač Alsides Giđa slavi nakon što je postigao drugi gol

Utakmica je počela kako je i predviđeno, a Brazil je veći deo prvog poluvremena napadao urugvajsku odbrambenu liniju. Za razliku od Španije i Švedske, međutim, Urugvajci su uspeli da održe odbranu i prvo poluvreme je završeno bez golova. Brazil je postigao prvi gol na meču samo dva minuta nakon prekida, a napadač Sao Paula, Frijasa, šutirao je nisko pored golmana Rokea Maspolija. Nakon gola, Varela je uzeo loptu i osporio pravosnažnost gola sudiji, tvrdeći da je Frijasa bio u ofsajdu. Varela je bio uporan i otišao je toliko daleko da je zahtevao da ga sudija sasluša preko prevodioca.[8] Pošto se razgovor završio, publika se smirila, a onda je Varela odneo loptu na centar terena, i povikao svom timu: „Sada je vreme za pobedu!”

Urugvaj je uspeo da preuzme kontrolu nad utakmicom. U susretu sa sposobnim napadom Urugvaja, Brazil je pokazao slabu odbranu, a Huan Skijafino je postigao gol za izjednačenje u 66. minutu. Kasnije je Alsides Giđa, trčeći po desnoj strani terena, postigao još jedan gol, niskim udarcem koji je prošao ispod golmana Barboze, samo 11 minuta pre kraja. Publika je bila gotovo nečujna nakon drugog gola Urugvaja sve dok engleski sudija Džordž Rider nije označio kraj meča u kojem je Urugvaj pobedio rezultatom 2−1.

Detalji[uredi | uredi izvor]

Urugvaj 2–1 Brazil
Huan Skijafino Gol 66’
Alsides Giđa Gol 79’		 Izveštaj Frijasa Gol 47’
Gledalaca: 173.850[1]
Urugvaj
Brazil
Pomoćne sudije:


Artur Edvard Elis (Engleska)
Džordž Mičel (Škotska)

Pravila
  • 90 minuta
  • Izmene nisu dozvoljene

Posledice[uredi | uredi izvor]

Konačan plasman
Team Od. D N I DG PG Bod.
 Urugvaj 3 2 1 0 7 5 5
 Brazil 3 2 0 1 14 4 4
 Švedska 3 1 0 2 6 11 2
 Španija 3 0 1 2 4 11 1

Kada se utakmica završila, ljudi su rekli da je stadion bio ispunjen, ali bez euforije i slavlja urugvajskih igrača i delegacije, uz „uznemirujuću i traumatičnu apsolutnu tišinu”.[9][10] Najmanje dva brazilska navijača izvršila su samoubistvo na stadionu i mnoga samoubistva su prijavljena širom zemlje u narednim danima.[11] U Brazilu su mnoge novine i navijači odbili da prihvate činjenicu da su poraženi, a poznati radio novinar Ari Barozo (nakratko) se povukao.

Brazil se kasnije oporavio i uzastopno osvojio svetska prvenstva 1958. i 1962. godine. Dva neiskorišćena reprezentativca iz 1950. godine, Nilton Santos i Karlos Žoze Kastiljo, bili su članovi i na ovim takmičenjima. Santos je igrao u oba finala, dok je Kastiljo igrao samo na Svetskom prvenstvu 1954, a 2007. je posthumno nagrađen medaljama iz 1958. i 1962. kao član tima, budući da je bio Gilmarova rezerva na oba turnira. Četiri člana tima, kapiten Augusto, Žuvenal, Bigode i Čiko nikada više nisu igrali za Brazil. Već napravljene 22 zlatne medalje su odbačene, a već komponovana pesma „Brasil Os Vencedores” nikada nije izvedena.

Brazilske bele majice sa plavim kragnama koje su igrači nosili u poslednjoj utakmici bile su, posle poraza, predmet kritika od strane sportskog saveza zemlje da su „nepatriotske”, uz sve veći pritisak da se promene boje.[12] Godine 1953. i uz podršku Brazilske sportske konfederacije,[13] novine Correio da Manhã su održale konkurs za dizajn nove opreme,[14] sa pravilom da mora da sadrži boje nacionalne zastave. Na kraju, na konkursu je pobedio novinski ilustrator Aldir Garsija Šli,[15] koji je osmislio dizajn žute majice sa zelenim obrubom, plave šortseve sa belim obrubom i bele čarape.[14] Šli je u početku bio sputavan od upotrebe sve četiri boje, verujući da su žuta i bela previše slične Svetoj stolici.[13]

Novi komplet je prvi put korišćen u martu 1954. protiv Čilea i od tada je u upotrebi.[16] Dizajn koji je osvojio drugo mesto je bio zelena majica, beli šorts i žute čarape.[15] Kada je Brazil prvi put osvojio Svetsko prvenstvo 1958. godine, nosili su svoju drugu opremu pošto su se nove boje sukobile sa bojama domaćina Švedske.[13]

„Fantom '50-e”[uredi | uredi izvor]

Termin „Fantom '50-e” je kasnije korišćen za označavanje straha koji Brazilci i fudbalska reprezentacija Brazila osećaju prema fudbalskoj reprezentaciji Urugvaja zbog ovog poraza. Svaki put kada Brazil i Urugvaj igraju na stadionu Marakana, ova tema se ponovo pojavljuje.[17][18][19]

Godine 1993, nakon izgubljenih važnih utakmica, Brazil se borio da se kvalifikuje za Svetsko prvenstvo 1994. godine. Finalna utakmica kvalifikacione grupe Južne Amerike između Brazila i Urugvaja bila je napeta, okružena strahom, jer je Brazilu trebalo da pobedi da bi se kvalifikovao. Brazil je pobedio Urugvaj sa 2−0, uz dva gola Romarija, koji je ignorisan na ovom turniru i hitno je pozvan da spase Brazil.[20]

Tema se ponovo pojavila u brazilskoj štampi kada se Urugvaj kvalifikovao za Svetsko prvenstvo 2014. godine.[21] Urugvaj je često isticao ovu temu, dajući timu motivaciju i ohrabrenje u utakmicama protiv Brazila.[22] Kada je Brazil bio domaćin Svetskog prvenstva 2014. i ponovo doživeo težak poraz, ovog puta ponižavajućih 1−7 u polufinalu sa Nemačkom u Belo Orizonteu, utakmica je kasnije poznata kao „Mineirazo”, s obzirom da se odigrala u stadionu Mineirao i da je odjeknuo isti osećaj poraza kao 1950. godine.[23][24] Tereza ​​Borba, ćerka golmana Moasira Barboze, rekla je da je poraz iz 2014. bio dovoljan da iskupi nasleđe njenog oca, a većina brazilskih medija je iskoristila priliku da uporedi polufinale 2014. kao sramotu u poređenju sa tesnim porazom od Urugvaja.[25][26] Alsides Giđa je izjavio da, iako su obe utakmice bile traumatične, ne mogu da se porede jer je ona iz 1950. godine imala veći ulog.[27]

Giđa je bio poslednji preživeli igrač iz ove utakmice; preminuo je 16. jula 2015. u 88. godini, tačno 65 godina nakon što je postigao odlučujući gol.[28] Šli je preminuo 17. novembra 2018. u 83. godini.[29][30]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Mike Janela (12. 6. 2018). „World Cup Rewind: Largest attendance at a match in the 1950 Brazil final”. Guinness World Records. Pristupljeno 16. 9. 2021. 
  2. ^ Football's 20 Greatest Upsets, Soccerphile
  3. ^ a b v g Alex Bellos (29. 3. 2004). „Fateful Final: 1950 World Cup in Rio de Janeiro's Maracanã”. Futebol: The Brazilian Way of Life. brazilmax.com. Arhivirano iz originala 18. 9. 2010. g. Pristupljeno 20. 5. 2010. 
  4. ^ „FIFA World Cup™ Finals since 1930” (PDF). FIFA. Arhivirano iz originala (PDF) 29. 11. 2007. g. Pristupljeno 31. 1. 2014. 
  5. ^ Cardoso, Tom; Rockmann, Roberto (2005). O Marechal da Vitória: Uma História de Rádio, TV e Futebol [The Marshall of Victory: A History of Radio, TV and Football] (na jeziku: portugalski). São Paulo: A Girafa. str. 144. ISBN 9788589876759. 
  6. ^ „Sambafoot.com: Maracanã, the largest stadium of the world”. sambafoot.com. 28. 11. 2005. Pristupljeno 20. 6. 2014. 
  7. ^ Wilson, Jonathan (4. 7. 2010). „Uruguay's 1950 World Cup triumph a testament to the spirit of garra”. CNN. Pristupljeno 27. 11. 2022. 
  8. ^ Hughes, Rob (12. 6. 2014). „In Brazil, It's Time For the World to Play”. The New York Times. Arhivirano iz originala 29. 11. 2014. g. Pristupljeno 20. 6. 2014. 
  9. ^ „Silêncio no Maracanã – Revista de História”. Arhivirano iz originala 04. 12. 2013. g. Pristupljeno 01. 12. 2022. 
  10. ^ Jogos Eternos – Brasil 1×2 Uruguai 1950 | Imortais do Futebol
  11. ^ A Look Back: When Uruguay Shocked Brazil in the 1950 World Cup, Surya Solanki, May 13, 2014.
  12. ^ Bellos, Alex (27. 6. 2014). „World Cup 2014: Meet the Uruguay fan who designed Brazil's iconic yellow kit”. The Independent. Pristupljeno 8. 7. 2018. 
  13. ^ a b v Michaud, Jon (2. 6. 2014). „The Writer Who Designed Brazil’s Soccer Uniform”. The New Yorker. Pristupljeno 27. 11. 2022. 
  14. ^ a b Garcia Schlee, Aldyr (14. 3. 2009). „14 March 1954: Brazil play in yellow for the first time”. The Guardian. Pristupljeno 27. 11. 2022. 
  15. ^ a b Bellos, Alex (18. 1. 2004). „The golden years”. The Guardian. Pristupljeno 27. 11. 2022. 
  16. ^ Smith, Ben (28. 6. 2014). „The story of Brazil's 'sacred' yellow and green jersey”. BBC News. Pristupljeno 28. 6. 2014. 
  17. ^ Após classificação do Uruguai, ‘fantasma de 50’ já está no Brasil – Jornal O Globo
  18. ^ O fantasma de 50 já está no Brasil – Desporto – DN
  19. ^ Capitão, Lugano critica "Fantasma de 50" e cita ligações do Brasil – Terra Brasil
  20. ^ „Romário: O jogo da minha vida. Brasil 2 x 0 Uruguai. Eliminatória da Copa – 1993 – Especiais – Estadao.com.br”. Arhivirano iz originala 04. 07. 2018. g. Pristupljeno 01. 12. 2022. 
  21. ^ Felipão ri de “fantasma de 50” e usa grupo jovem contra assombração | Gazeta Esportiva.Net
  22. ^ "Fantasma do Maracanazo" provoca brasileiros e posta foto de bumbuns – Terra Brasil
  23. ^ „The Mineirazo in numbers”. FIFA. 8. 7. 2014. Arhivirano iz originala 9. 7. 2014. g. Pristupljeno 8. 7. 2014. 
  24. ^ „Del Maracanazo al Mineirazo” [From Maracanazo to Mineirazo]. Página 12 (na jeziku: španski). 
  25. ^ Nolen, Stephanie (9. 7. 2014). „Brazil, losers on the field, now turn to the blame game”. The Globe and Mail. Pristupljeno 1. 9. 2014. 
  26. ^ Avelar, André (9. 7. 2014). „Jogadores de 50 enfim são perdoados após Mineirazo” (na jeziku: portugalski). R7 (Rede Record. Pristupljeno 5. 9. 2014. 
  27. ^ „"O Maracanazo é diferente porque foi uma final", afirma Ghiggia” (na jeziku: portugalski). Agência EFE. 9. 7. 2014. Pristupljeno 1. 9. 2014. 
  28. ^ „Carrasco em 1950, Ghiggia morre no aniversário do Maracanazo” (na jeziku: portugalski). Terra. 16. 7. 2015. Pristupljeno 17. 7. 2015. 
  29. ^ „Aldyr Schlee, designer of Brazil's famous yellow jersey, dies”. BBC News. 17. 11. 2018. Pristupljeno 27. 11. 2022. 
  30. ^ Garcia, Sandra (18. 11. 2018). „Aldyr Schlee, 83, Dies; Created Brazil Soccer Team’s Iconic Jersey”. The New York Times. Pristupljeno 27. 11. 2022. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Fudbalska utakmica Urugvaj—Brazil na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фудбалска_утакмица_Уругвај—Бразил_(1950)&oldid=27038744”