Пређи на садржај

Фудбалска репрезентација Сједињених Америчких Држава

С Википедије, слободне енциклопедије
Сједињене Америчке Државе
Лого репрезентације
НадимакUSMNT
The Stars and Stripes (Звезде и пруге)[1]
The Yanks (Јенкси)[2]
СавезУССФ
КонфедерацијаКОНКАКАФ (Северна Америка)
СелекторАргентина Маурисио Почетино
Највише наступаКоби Џоунс (164)
Најбољи стрелацКлинт Демпси
Лендон Донован (57)
Фифин кодUSA
Основна опрема
Резервна опрема
Пласман на Фифиној ранг-листи
Тренутни 14 Раст 2 (19. 11. 2025)[3]
Највиши4. (април 2006[4])
Најнижи36. (јул 2012[5])
Прва међународна утакмица
 Шведска 2 : 3 САД 
(Стокхолм, Шведска; 20. август 1916)[6]
Највећа победа
 САД 8 : 0  Барбадос
(Мишон Вијехо, САД; 14. новембар 1993)
Највећи пораз
 Норвешка 11 : 0 САД 
(Осло, Норвешка; 11. август 1948)
Светско првенство
Наступи12 (први пут 1930.)
Најбољи резултатПолуфинале (1930)
Конкакафов златни куп
Наступи20 (први пут 1991.)
Најбољи резултат1. место (1991, 2002,
2005, 2007, 2013, 2017, 2021)
Куп Конфедерација
Наступи4 (први пут 1992.)
Најбољи резултат2. место (2009)

Фудбалска репрезентација Сједињених Америчких Држава је фудбалски тим који представља Сједињене Америчке Државе на међународним такмичењима. Према ФИФА светском рангирању, рангирана је као 25. у свету и као прва у Конкакаф-у, и учествовала је на десет Светских првенстава.

Сједињене Америчке Државе су се квалификовале на Светско првенство дванаест пута и једна су од четири репрезентације из КОНКАКАФ зоне које су успеле да се пласирају у нокаут фазу. Највећи успех оствариле су заузимањем трећег места на Светском првенству 1930. године, док су до четвртфинала стигле 2002. године, а у још четири наврата су заустављане у осмини финала. Њихово треће место у Уругвају 1930. године представља најбољи резултат неке репрезентације из КОНКАКАФ-а у овом такмичењу, а САД су уједно и једина селекција ван Европе и Јужне Америке која је успела да дође до победничког постоља на Мундијалима. На завршне турнире вратиле су се 1934. и 1950. године, када су у историјском мечу савладале Енглеску резултатом 1:0, али након тога нису успевале да се квалификују све до 1990. године. Као домаћин Светског првенства 1994., репрезентација САД је имала обезбеђен директан пласман, а такмичење је завршила поразом од Бразила у осмини финала. Након тога су изборили пласман на наредних пет Светских првенстава, што је подвиг којим се може похвалити још само седам других нација.[7] Сједињене Америчке Државе ће 2026. године по други пут у својој историји бити домаћин Светског првенства. У оквиру Купа конфедерација наступали су четири пута, а највећи успех остварили су 2009. године када су заузели друго место — након што су у полуфиналу приредили изненађење и савладали тадашњег европског првака Шпанију са 2:0, у финалном мечу су претрпели пораз од Бразила. Поред тога, још два пута су такмичење завршавали на трећем месту.

На континенталном нивоу, Сједињене Америчке Државе су забележиле двадесет учешћа на главном шампионату КОНКАКАФ-а и друга су најуспешнија репрезентација у својој конфедерацији са укупно 10 освојених титула (седам трофеја у КОНКАКАФ златном купу и три у КОНКАКАФ Лиги нација). Такође су пет пута наступали као гости на Копа Америци, где су у два наврата заузели четврто место (1995. и 2016. године).

У оквиру регионалних такмичења у Северној Америци, репрезентација САД је заузела друго место на НАФК шампионату 1949. године, а исти резултат (друго место) остварила је и на Купу северноамеричких нација 1991. године, када је била домаћин турнира.

Историја

[уреди | уреди извор]

Ране године

[уреди | уреди извор]

Први национални фудбалски тим Сједињених Америчких Држава формиран је 28. новембра 1885. године, када је одиграо утакмицу против Канаде, што је био први међународни меч одигран ван граница Уједињеног Краљевства. Канада је тада славила са 1:0 на терену Кларк филд у предграђу Ист Њуарк у Кирнију. Други сусрет између ове две селекције, одигран на истом месту следеће године, завршен је победом САД резултатом 1:0, мада ниједна од ове две утакмице није званично призната. Сједињене Америчке Државе су успеле да освоје и сребрну и бронзану медаљу на мушком олимпијском турниру 1904. године у Сент Луису, преко средњошколских екипа Кристијан брадерс колеџ (енгл. Christian Brothers College) и Сент Роуз париш (енгл. St. Rose Parish). Ипак, овај турнир се сматра званичним искључиво од стране Међународног олимпијског комитета (МОК), док ФИФА не признаје олимпијске турнире који су одржани пре 1908. године.

Први лого који су користили репрезентација и савез.
Први званични састав САД из 1916. године, Олимпијски стадиону у Стокхолму, Шведска

Свој први званични међународни меч под окриљем матичног фудбалског савеза (енгл. U.S. Soccer), селекција САД је одиграла 20. августа 1916. године на Олимпијском стадиону у Стокхолму, када је савладала Шведску са 3:2. Американци су потом наступали на Светском првенству 1930. у Уругвају, које је било премијерно издање овог такмичења. На почетку групне фазе савладали су Белгију са 3:0, а истим резултатом (3:0) су у наредном колу победили и Парагвај. ФИФА је првобитно приписала два поготка Берту Патеноду, али је у новембру 2006. године званично потврдила доказе да је управо Патенод био стрелац сва три гола против Парагваја, чиме је ушао у историју као први фудбалер који је постигао хет-трик на једном Светском првенству. У полуфиналу су Сједињене Америчке Државе елиминисане након убедљивог пораза од Аргентине резултатом 6:1. Меч за треће место тада није игран, али је приликом накнадног рангирања турнира 1986. године ФИФА званично доделила Американцима трећу позицију на основу укупног учинка, испред другог полуфиналисте, репрезентације Југославије. Ово је до данас остао најбољи резултат фудбалске репрезентације САД на Светским првенствима, што је уједно и највиши пласман било које селекције изван Јужне Америке и Европе.

Репрезентација САД је обезбедила пласман на Светско првенство 1934. године тако што је у Италији, свега неколико дана пре отварања самог турнира, савладала Мексико резултатом 4:2. С обзиром на то да се такмичење одвијало по класичном куп систему (на испадање), тим је у свом првом и једином мечу на турниру одмерио снаге са домаћином Италијом и претрпео тежак пораз од 7:1, чиме је завршио учешће. На Олимпијским играма 1936. године у Берлину, селекција САД је већ у првом колу изгубила од Италије са 1:0 и била елиминисана. Италијани су на крају успели да освоје оба ова такмичења.

Лого који је репрезентација користила на Светском првенству 1950.

Наредно појављивање Сједињених Америчких Држава на највећој смотри уследило је на Светском првенству 1950. у Бразилу. Претходно Мундијал 1938. године Американци су пропустили због повлачења са такмичења, а турнир потом није одржаван све до 1950. због Другог светског рата. Након почетног пораза од Шпаније резултатом 3:1, репрезентација САД је на стадиону Индепенденсија у Бело Оризонтеу направила огромно изненађење и савладала Енглеску са 1:0. Једини погодак на мечу постигао је нападач Џо Гетијенс, а ова утакмица је у спортској историји остала упамћена под називом „Чудо на трави” (енгл. The Miracle on Grass) и сматра се једном од највећих сензација у историји Светских првенстава. Репрезентација САД је завршила своје учешће на овом турниру у трећем колу групне фазе, након пораза од Чилеа резултатом 5:2.

1960 — 1990.

[уреди | уреди извор]

Национални тим је провео средину и другу половину 20. века у готово потпуној анонимности, како у међународним оквирима, тако и на домаћој спортској сцени. Конфедерација КОНКАКАФ је имала само једно загарантовано место на Светским првенствима све до 1982. године.[8][9] Одигравши само две утакмице у периоду од 1981. до 1983. године, фудбалски савез САД је усмерио све напоре ка Летњим олимпијским играма 1984. у Лос Анђелесу и Светском првенству 1986. како би поново изградио национални тим и проширио базу навијача. Међународни олимпијски комитет је тада донео одлуку да репрезентације ван Европе и Јужне Америке могу да наступе у својим најјачим, А саставима. Селекција САД је такмичење у групној фази олимпијског турнира завршила са учинком од једне победе, једног ремија и једног пораза (1–1–1), што није било довољно за пласман у други круг пошто су елиминисани од Египта услед лошијег међусобног скора или гол-разлике.[10]

Како би се обезбедио стабилнији програм националног тима и обновило интересовање за Северноамеричку фудбалску лигу (NASL), фудбалски савез САД је уврстио репрезентацију у лигашки распоред NASL-а за сезону 1983. под називом Тим Америка. Овом тиму је недостајао континуитет и редовност тренинга какве уживају класични клубови, а многи играчи нису били вољни да наступају за национални тим уместо за своје матичне клубове када би дошло до поклапања термина.[9] Тим Америка је завршио сезону на самом дну табеле, након чега је савез прекинуо овај експеримент и повукао репрезентацију из NASL-а после само једне сезоне. До краја 1984. године, Северноамеричка фудбалска лига се потпуно угасила, остављајући Сједињене Америчке Државе без иједне професионалне фудбалске лиге на отвореном.[11]

Домаћин Светског првенства 1986. био је Мексико, након што се Колумбија повукла из организације због економских проблема, док су Сједињене Америчке Државе изгубиле у накнадној трци за добијање домаћинства. У последњој утакмици КОНКАКАФ квалификација за Мундијал 1986. године, селекцији САД је био довољан и реми против Костарике како би се пласирала у финалну рунду квалификација против Хондураса и Канаде. Фудбалски савез САД је одредио да се овај меч игра у граду Торанс у Калифорнији, на подручју са бројном костариканском емиграцијом, а улазнице и маркетинг за утакмицу били су усмерени готово искључиво ка костариканској заједници.[12] Костарика је победила на том мечу резултатом 1:0 и тако спречила Сједињене Америчке Државе да се пласирају на своје четврто Светско првенство.[9][13]

1990-е

[уреди | уреди извор]

ФИФА је 4. јула 1988. године именовала Сједињене Америчке Државе за домаћина Светског првенства 1994., што је наишло на озбиљне критике у међународној јавности због перципиране слабости националног тима и непостојања професионалне фудбалске лиге на отвореном. Успех Олимпијских игара 1984. одиграо је значајну улогу у овој одлуци ФИФА. Селекција САД се квалификовала за Светско првенство 1990. године након што је у последњем мечу КОНКАКАФ шампионата 1989. остварила победу од 1:0 против Тринидада и Тобага. Претходно је Мексико био дисквалификован са КОНКАКАФ шампионата због шверцовања старијих играча на турниру омладинских репрезентација, што је отворило шансу Американцима да се пласирају на свој први Мундијал после 40 година чекања.[14]

Екипу је за предстојеће Светско првенство у Италији припремао селектор Боб Ганслер, тренер Висконсин-Милвокија и омладинске (У20) репрезентације. Двојица најискуснијих играча у тиму, Рик Дејвис и Уго Перез, нису били на располагању за турнир јер су се опорављали од повреда. Уместо да екипу попуни искусним професионалцима из америчких индор лига (лига у малом фудбалу), Ганслер и његов помоћник Стејем Марк одлучили су се за млађе играче који су били у бољој физичкој кондицији за велики фудбал, укључујући и неколико студената са колеџа, попут голмана Вирџиније Тонија Меоле. Репрезентација САД је ушла на турнир као потпуни аутсајдер и изгубила је све три утакмице у групи — од Чехословачке, Италије и Аустрије. Одбрамбени играчи Џими Бенкс и Десмонд Армстронг постали су први Афроамериканци који су заиграли на једном мечу Светског првенства за Сједињене Америчке Државе.[15]

Током Купа САД 1993. године, турнира који је осмишљен као припрема за предстојећи Мундијал, селекција САД је савладала Енглеску резултатом 2:0.[16] Након што су се аутоматски квалификовали као домаћини Светског првенства 1994. под вођством Боре Милутиновића, Американци су отворили такмичење ремијем 1:1 против Швајцарске на стадиону Понтијак силвердоум у предграђу Детроита, што је био први меч у историји Светских првенстава одигран у затвореном простору. У другој утакмици, САД су се састале са Колумбијом, тада четвртом репрезентацијом света, на стадиону Роуз боул у близини Лос Анђелеса. Помогнути аутоголом Андреса Ескобара, Американци су тријумфовали резултатом 2:1;[17] Ескобар је касније убијен у својој домовини, судећи по свему, у знак одмазде за ову грешку.[18] Упркос поразу од Румуније резултатом 1:0 у последњем колу групне фазе, селекција САД је прошла у наредну рунду први пут од 1930. године. У осмини финала, Американци су елиминисани након минималног пораза од 1:0 од каснијег шампиона Бразила.[19] Фудбалски савез САД је 1995. године уручио отказ Милутиновићу, наводно зато што није показивао интересовање за административне обавезе ван самог тренирања екипе.[20]

Сједињене Америчке Државе су добиле позив да наступе на Копа Америка 1995., где су заузеле прво место у својој групи након победе над Чилеом и сензационалног тријумфа над Аргентином.[21] У четвртфиналу су Американци елиминисали Мексико након бољег извођења пенала, да би у полуфиналу претрпели минималан пораз од Бразила резултатом 1:0. САД су такмичење завршиле на четвртом месту, пошто су у мечу за бронзану медаљу изгубиле од Колумбије.[22]

На Светском првенству 1998. године у Француској, репрезентација је претрпела сва три пораза у групи — од Немачке (2:0), Ирана (2:1) и Југославије (1:0), заузевши последње, 32. место на турниру. Наступ на овом шампионату остао је у сенци бројних сукоба између играча и селектора Стива Сампсона, који је поднео оставку одмах по завршетку такмичења.[23]

2000-е

[уреди | уреди извор]
Клаудио Рејна на тренингу

Под вођством бившег тренера Ди-Си јунајтеда Бруса Арене, селекција САД се квалификовала за Светско првенство 2002. године и стигла до четвртфинала, што је био њихов најбољи пласман на Мундијалима још од 1930. године. Тим је освојио четири бода у групној фази, почевши од победе над Португалијом резултатом 3:2, након чега је уследио реми 1:1 са суорганизатором и каснијим полуфиналистом Јужном Корејом. Трећи и последњи меч у групи био је пораз од Пољске са 3:1, али је тим ипак заузео друго место и прошао у осмину финала захваљујући победи Јужне Кореје над Португалијом. САД су се у осмини финала по први пут у историји Светских првенстава састале са континенталним ривалом Мексиком и славиле са 2:0, головима Брајана Мекбрајда и Ландона Донована. У четвртфиналу су се Американци суочили са Немачком и изгубили са 1:0, након што им је контроверзном одлуком ускраћен једанаестерац када је Торстен Фрингс играо руком на гол-линији и тако спречио погодак који је упутио Грег Берхалтер.[24] Донован је на крају шампионата проглашен за најбољег младог играча турнира.[25]

На Светском првенству 2006. године, након што је заузела прво место у КОНКАКАФ квалификацијама, селекција САД је жребом сврстана у групу Е заједно са Чешком, Италијом и Ганом. Сједињене Америчке Државе су отвориле турнир поразом од Чешке резултатом 3:0. Тим је потом одиграо нерешено 1:1 против каснијег шампиона Италије,[26] а из даљег такмичења је елиминисан након што је у последњем колу групне фазе изгубио од Гане са 2:1. Клинт Демпси је постигао једини гол за САД на овом турниру (погодак против Италије заправо је био аутогол италијанског одбрамбеног играча Кристијана Закарда).[27] По завршетку Мундијала, уговор са Ареном није обновљен. Његов помоћник, бивши шеф стручног штаба Чикаго фајера и Метростарса Боб Бредли, именован је за привременог селектора у децембру 2006, да би у мају 2007. године званично добио сталан ангажман на овој функцији.[28][29]

Након освајања Златног купа 2007. године победом над Мексиком, тим САД је обезбедио пласман на Куп конфедерација 2009.[30] Тамо су Американци шокирали фудбалски свет савладавши у полуфиналу првопласирану репрезентацију на ФИФА ранг-листи, селекцију Шпаније, која је пре тога имала низ од 35 утакмица без пораза, резултатом 2:0.[31] Овом победом Сједињене Америчке Државе су се пласирале у своје прво финале неког мушког турнира под окриљем ФИФА. У финалном мечу су изгубили од Бразила са 3:2, иако су на полувремену водили са 2:0.[32] Исте године, као домаћини Златног купа 2009., доживели су тежак пораз од Мексика у финалу резултатом 5:0; овај неуспех је прекинуо серију тима САД од 58 утакмица без пораза на домаћем терену против ривала из КОНКАКАФ-а, а уједно је био и први пораз од Мексика код куће од 1999. године, као и први домаћи пораз у неком такмичарском мечу још од 1998. године.[33]

У четвртој рунди квалификација за Светско првенство 2010. године, Џози Алтидор је тријумфом над Тринидадом и Тобагом од 3:0 постао најмлађи фудбалер у историји америчке репрезентације који је постигао хет-трик.[34] Сједињене Америчке Државе су 10. октобра 2009. године званично обезбедиле пласман на Мундијал 2010. победивши Хондурас са 3:2. Четири дана касније, тим је заузео прво место у финалној рунди квалификација након што је одиграо нерешено 2:2 против Костарике.[35]

2010-е

[уреди | уреди извор]
Ландон Донован на Светском првенству 2010.

На Светском првенству 2010. године, репрезентација САД је жребом смештена у групу Ц са Енглеском, Словенијом и Алжиром. Након ремија са Енглеском (1:1) и Словенијом (2:2), Американци су савладали Алжир са 1:0 голом Ландона Донована у судијској надокнади, чиме су заузели прво место у групи на Светском првенству први пут од 1930. године. У осмини финала их је елиминисала Гана резултатом 2:1 након продужетака.[36]

После пораза од Мексика резултатом 4:2 у финалу Златног купа 2011. године, Боб Бредли је смењен са дужности, а на место шефа стручног штаба постављен је бивши селектор Немачке Јирген Клинсман.[37] Под његовим вођством, САД су 29. фебруара 2012. године оствариле победу од 1:0 над Италијом у Ђенови, што је био први тријумф Американаца над овом селекцијом у историји.[38] У јулу 2013. Сједињене Америчке Државе су по пети пут постале шампиони Северне Америке, пошто су у финалу Златног купа савладале Панаму са 1:0, док је Ландон Донован проглашен за најбољег играча турнира.[39] Победа од 4:3 над Босном и Херцеговином у пријатељском мечу одиграном у Сарајеву била је 12. узастопни тријумф америчке репрезентације, што је у том тренутку био најдужи активни победнички низ на свету.[40][41] Ова серија је прекинута 6. септембра, када су САД изгубиле од Костарике са 3:1 у Сан Хосеу у финалној рунди квалификација,[42] али су Американци на крају ипак успешно обезбедили пласман на Светско првенство 2014..[43]

На Мундијалу у Бразилу, Сједињене Америчке Државе су смештене у групу Г, заједно са Ганом, Немачком и Португалијом.[44] У новом окршају са Ганом, САД су славиле са 2:1,[45] а потом су одиграле нерешено 2:2 против Португалије. Иако су у последњем колу групне фазе изгубили од Немачке са 1:0, Американци су се пласирали у нокаут фазу захваљујући бољој гол-разлици.[46] Ово је био први пут у историји америчког фудбала да је репрезентација везала два узастопна пласмана у елиминациону рунду Светских првенстава.[47] У осмини финала су поражени од Белгије са 2:1 након продужетака, упркос томе што је голман Тим Хауард забележио рекордних 15 одбрана на једном мундијалском мечу.[48][49]

Клинт Демпси у дресу репрезентације 2011. године

На Златном купу 2015. године, САД су елиминисане у полуфиналу од Јамајке резултатом 2:1, а потом су изгубиле и меч за треће место од Панаме након извођења једанаестераца. Ово је био први пут од 2003. године да екипа није успела да се пласира у велико финале овог такмичења.[50][51] У октобру исте године, у баражу за КОНКАКАФ куп који је одређивао путника на Куп конфедерација 2017., Американци су на Роуз боулу поражени од Мексика са 3:2.[52] Овакви резултати покренули су талас критика на рачун Клинсмановог стила вођења тима, пре свега због одсуства јасног тактичког идентитета екипе.[53]

У јуну 2016. године, Сједињене Америчке Државе су биле домаћин Копа Америке Сентенарио, специјалног издања шампионата Јужне Америке којим је обележена стогодишњица такмичења и које је по први пут организовано ван јужноамеричког континента.[54] На свом трећем наступу на Копа Америци,[54] САД су заузеле прво место у групи А испред Колумбије због боље гол-разлике (упркос поразу од њих у међусобном дуелу), а затим су у четвртфиналу савладале Еквадор резултатом 2:1.[55][56] У полуфиналу су претрпеле убедљив пораз од Аргентине са 4:0, а потом су поново изгубиле од Колумбије (1:0) у мечу за треће место. Американци су турнир завршили као четврти, чиме су изједначили свој најбољи резултат из 1995. године.[57]

Након везаних пораза од Мексика и Костарике на старту финалне рунде квалификација за Светско првенство 2018., Клинсман је смењен са места селектора и техничког директора, а на његову позицију се вратио Брус Арена. Квалификације су настављене 24. марта 2017. године, када је Аренин тим остварио рекордну победу над Хондурасом од 6:0.[58] Селекција САД је потом изборила тек трећи реми у историји гостовања Мексику у оквиру мундијалских квалификација одигравши 1:1 на стадиону Астека. У јулу 2017. године, Американци су освојили свој шести трофеј у Златном купу победом над Јамајком у финалу (2:1). Међутим, након шокантног пораз од Тринидада и Тобага резултатом 2:1, 10. октобра 2017. године, САД нису успеле да се пласирају на Светско првенство у Русији, пропустивши завршни турнир први пут од 1986. године.[59] Бројни фудбалски аналитичари и стручњаци окарактерисали су овај исход као највећи неуспех и најгору представу у историји националног тима.[60]

Џози Алтидор у дресу репрезентације 2019. године

После оставке Бруса Арене 13. октобра 2017. године, помоћни тренер Дејв Сарачан је именован за привременог селектора током процеса потраге за трајним решењем.[61] Избор сталног селектора је одложен због председничких избора у фудбалском савезу (USSF) у фебруару 2018. године, као и због именовања Ернија Стјуарта на позицију генералног менаџера у јуну исте године.[62][63] За новог шефа стручног штаба је 2. децембра 2018. године званично именован Грег Берхалтер, дотадашњи стратег Коламбус круа и бивши одбрамбени фудбалер репрезентације.[64][65]

Под Берхалтеровим вођством, национални тим је претрпео минималан пораз од Мексика (1:0) у финалу Златног купа 2019. године, чиме је остао без прилике да одбрани претходно освојену титулу континенталног шампиона.[66]

2020-е

[уреди | уреди извор]
Кристијан Пулишић на Светском првенству 2022.

Прилив нових младих талената који наступају за водеће европске клубове, у јавности широко описан као америчка златна генерација,[67][68][69] прикључио се националном тиму крајем 2010-их и почетком 2020-их година; међу њима су се издвојили Кристијан Пулишић, Вестон Мекени, Тајлер Адамс, Тимоти Веа, Серхињо Дест и Ђо Рејна. Ова нова група играча освојила је премијерно издање КОНКАКАФ Лиге нација 2021. године, савладавши у финалном мечу Мексико резултатом 3:2. Другачији састав је касније истог лета освојио и Златни куп, поново победом над Мексиком, што је допринело обарању рекорда по броју остварених победа у једној календарској години — са укупно 17 победа, три ремија и два пораза током 2021. године.[70]

Сједињене Америчке Државе су се квалификовале за Светско првенство 2022. године заузимањем трећег места у финалној рунди квалификација. Смештена у групу Б са Енглеском, Ираном и Велсом, селекција САД је са пет бодова и без пораза прошла у нокаут фазу као другопласирана у групи. Тамо се суочила са Холандијом, која ју је савладала резултатом 3:1. Везни фудбалер Келин Акоста постао је први азијско-амерички играч који је наступио за САД на Светском првенству.[71]

Након што је Берхалтеру истекао уговор у децембру 2022. године, савез је покренуо потрагу за новим селектором. Под вођством привременог стратега Б. Џ. Калахана, Сједињене Америчке Државе су у јуну 2023. успешно одбраниле трофеј Лиге нација освојивши Лигу нација 2022/23. Тим није примио ниједан гол на завршном турниру, пошто је у полуфиналу победио Мексико са 3:0, а у финалном мечу Канаду са 2:0.[72] Калахан је остао на клупи репрезентације и током Златног купа 2023. следећег месеца, на којем је САД наступила у измењеном саставу. Американци су елиминисани у полуфиналу од Панаме након слабијег извођења пенала.[73]

У фебруару 2023. године потврђено је да су се Сједињене Америчке Државе аутоматски квалификовале за Светско првенство 2026. као суорганизатор турнира, док су у новембру 2023. обезбедиле учешће и на Копа Америци 2024. (где су такође биле домаћини) тако што су у двомечу савладале Тринидад и Тобаго укупним резултатом 4:2.[74] Грег Берхалтер је 16. јуна 2023. године поново именован за селектора репрезентације.[75] У марту 2024. године, Сједињене Америчке Државе су освојиле своју трећу титулу у КОНКАКАФ Лиги нација савладавши у финалу Мексико са 2:0.[76] На Копа Америци, Сједињене Америчке Државе су елиминисане већ у групној фази; пресудио им је пораз од Уругваја резултатом 1:0 у последњем колу, на мечу који је обележило неколико контроверзних одлука главног судије Кевина Ортеге, укључујући признавање уругвајског гола из потенцијалног офсајда и дискутабилан критеријум при додели жутих картона.[77] Након испадања са турнира, Берхалтер је смењен са функције селектора 10. јула 2024. године.[78]

Фудбалски савез САД и Тод Боли су 10. септембра 2024. договорили услове исплате обештећења за прекид сарадње са бившим менаџером Челсија Маурисиом Почетином, који је убрзо потом званично представљен као нови шеф стручног штаба Сједињених Америчких Држава.[79] У марту 2025. године, Американци су претрпели минималан пораз од Панаме (0:1) примивши гол у судијској надокнади, што је означило први пут у историји да је ова репрезентација елиминисана пре саме завршнице борбе за трофеј у КОНКАКАФ Лиги нација.

Успеси

[уреди | уреди извор]

Светска првенства

[уреди | уреди извор]
Учинак на Светским првенствима Учинак у квалификацијама
Година Рунда Позиција ИГ П Н И ГД ГП ИГ П Н И ГД ГП
Уругвај 1930. Треће место[note 1] 3. 3 2 0 1 7 6 Квалификовала се по позиву
Италија 1934. Осмина финала 16. 1 0 0 1 1 7 1 1 0 0 4 2
Француска 1938. Повукла се Повукла се
Бразил 1950. Групна фаза 10. 3 1 0 2 4 8 4 1 1 2 8 15
Швајцарска 1954. Није се квалификовала 4 2 0 2 7 9
Шведска 1958. 4 0 0 4 5 21
Чиле 1962. 2 0 1 1 3 6
Енглеска 1966. 4 1 2 1 4 5
Мексико 1970. 6 3 0 3 11 9
Западна Немачка 1974. 4 0 1 3 6 10
Аргентина 1978. 5 1 2 2 3 7
Шпанија 1982. 4 1 1 2 4 8
Мексико 1986. 6 3 2 1 8 3
Италија 1990. Групна фаза 23. 3 0 0 3 2 8 10 5 4 1 11 4
Сједињене Америчке Државе 1994. Осмина финала 14. 4 1 1 2 3 4 Квалификовала се као домаћин
Француска 1998. Групна фаза 32. 3 0 0 3 1 5 16 8 6 2 27 14
Јужна Кореја Јапан 2002. Четвртфинале 8. 5 2 1 2 7 7 16 8 4 4 25 11
Њемачка 2006. Групна фаза 25. 3 0 1 2 2 6 18 12 4 2 35 11
Јужноафричка Република 2010. Осмина финала 12. 4 1 2 1 5 5 18 13 2 3 42 16
Бразил 2014. 15. 4 1 1 2 5 6 16 11 2 3 26 14
Русија 2018. Није се квалификовала 16 7 4 5 37 16
Катар 2022. Осмина финала 14. 4 1 2 1 3 4 14 7 4 3 21 10
Канада Мексико Сједињене Америчке Државе 2026. Осмина финала 12. 5 3 0 2 11 8 Квалификовла се као судомаћин
Мароко Португалија Шпанија 2030. Биће одређено Биће одређено
Саудијска Арабија 2034.
Укупно Полуфинале 12/23 42 12 8 22 51 74 168 84 40 44 287 191

Конкакафов златни куп

[уреди | уреди извор]
Учинак на Конкакафовом шампионату / Конкакафовом златном купу Учинак у квалификацијама
Година Рунда Позиција ИГ П Н И ГД ГП ИГ П Н И ГД ГП
Салвадор 1963. Није учествовала Није учествовала
Гватемала 1965.
Хондурас 1967.
Костарика 1969. Није се квалификовала 2 0 0 2 0 3
Тринидад и Тобаго 1971. Није учествовала Није учествовао
Хаити 1973. Није се квалификовала 4 0 1 3 6 10
Мексико 1977. 4 1 2 1 3 4
Хондурас 1981. 4 1 1 2 4 8
1985. Групна фаза 6. 4 2 1 1 4 3 2 1 1 0 4 0
1989. Финалиста 2. 8 4 3 1 6 3 2 1 1 0 5 1
Сједињене Америчке Државе 1991. Победник 1. 5 4 1 0 10 3 Квалификовала се аутоматски
Мексико Сједињене Америчке Државе 1993. Финалиста 2. 5 4 0 1 5 5
Сједињене Америчке Државе 1996. Треће место 3. 4 3 0 1 8 3
Сједињене Америчке Државе 1998. Финалиста 2. 4 3 0 1 6 2
Сједињене Америчке Државе 2000. Четвртфинале 5. 3 2 1 0 6 2
Сједињене Америчке Државе 2002. Победник 1. 5 4 1 0 9 1
Мексико Сједињене Америчке Државе 2003. Треће место 3. 5 4 0 1 13 4
Сједињене Америчке Државе 2005. Победник 1. 6 4 2 0 11 3
Сједињене Америчке Државе 2007. Победник 1. 6 6 0 0 13 3
Сједињене Америчке Државе 2009. Финалиста 2. 6 4 1 1 12 8
Сједињене Америчке Државе 2011. Финалиста 2. 6 4 0 2 9 6
Сједињене Америчке Државе 2013. Победник 1. 6 6 0 0 20 4
Канада Сједињене Америчке Државе 2015. Четврто место 4. 6 3 2 1 12 5
Сједињене Америчке Државе 2017. Победник 1. 6 5 1 0 13 4
Костарика Јамајка Сједињене Америчке Државе 2019. Финалиста 2. 6 5 0 1 15 2 Конкакафова четврта рунда
Сједињене Америчке Државе 2021. Победник 1. 6 6 0 0 11 1 Лига нација 2019/20.
Канада Сједињене Америчке Државе 2023. Полуфинале 4. 5 2 3 0 16 4 Лига нација 2022/23.
Канада Сједињене Америчке Државе 2025. Финалиста 2. 6 4 1 1 13 6 Лига нација 2024/25.
Укупно 7 титула 20/28 108 79 17 12 212 72 18 4 6 8 22 26

Селектори

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Сједињене Америчке Државе су заузеле 3. место испред пораженог из другог полуфинала, Југославије, због боље гол-разлике (+1 у односу на Југославијиних 0). Меч за треће место није игран.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Wilson, Paul (26. 6. 2010). „USA 1–2 Ghana”. The Guardian. London. 
  2. ^ „The Yanks Are Coming USA-HON Commercial”. U.S. Soccer. Архивирано из оригинала 22. 5. 2013. г. Приступљено 4. 2. 2019. 
  3. ^ „The FIFA/Coca-Cola Men's World Ranking”. FIFA. 19. 11. 2025. Приступљено 19. 11. 2025. 
  4. ^ „U.S. MEN MOVE TO BEST-EVER FOURTH PLACE IN FIFA WORLD RANKINGS”. US Soccer Federation. 19. 4. 2006. 
  5. ^ Baxter, Kevin (6. 7. 2017). „U.S. drops 12 spots to No. 35 in FIFA rankings”. Los Angeles Times. 
  6. ^ „USA - Details of International Matches 1885-1969”. RSSSF. Приступљено 4. 2. 2019. 
  7. ^ Arena, Bruce; Kettmann, Steve (12. 6. 2018). „What's Wrong with US?: A Coach's Blunt Take on the State of American Soccer After a Lifetime on the Touchline”. Harper. Архивирано из оригинала 25. 3. 2023. г. Приступљено 28. 6. 2018 — преко Amazon. 
  8. ^ Farnsworth, Ed (10. 4. 2014). „The World Cup drought: US Soccer, 1950–1990”. The Philly Soccer Page. Архивирано из оригинала 14. 10. 2017. г. Приступљено 13. 10. 2017. 
  9. ^ а б в Carlisle, Jeff (7. 6. 2010). „The bad old days”. ESPN Soccernet. Архивирано из оригинала 11. 6. 2010. г. Приступљено 11. 12. 2022. 
  10. ^ „'God is not an American': the debacle that was USA's 1986 World Cup campaign”. the Guardian (на језику: енглески). 31. 5. 2017. Архивирано из оригинала 2. 12. 2022. г. Приступљено 6. 12. 2022. 
  11. ^ Yannis, Alex (22. 4. 1985). „U.S. Soccer Team Hindered”. The New York Times. Архивирано из оригинала 4. 11. 2012. г. Приступљено 5. 5. 2010. 
  12. ^ Lewis, Michael (10. 11. 2000). „Learning from history”. Sports Illustrated. Архивирано из оригинала 17. 6. 2001. г. Приступљено 5. 5. 2010. 
  13. ^ „World Cup 1986 Qualifying”. Recreation Sport Soccer Statistics Foundation. Архивирано из оригинала 15. 7. 2022. г. Приступљено 20. 8. 2014. 
  14. ^ Zeigler, Mark (10. 10. 2017). „The game that changed everything for US soccer”Неопходна новчана претплата. San Diego Union-Tribune. Приступљено 16. 7. 2024. 
  15. ^ „World Cup Veteran Jimmy Banks Passes Away at Age 54” (на језику: енглески). U.S. Soccer Federation. Архивирано из оригинала 26. 4. 2019. г. Приступљено 17. 2. 2023. 
  16. ^ Lovejoy, Joe (10. 6. 1993). „Football: England's new low as U.S. pile on the misery: Dooley and Lalas add a further chapter to Taylor's tale of woe as the Americans go one better than their forebears in Belo Horizonte”. The Independent. London. Архивирано из оригинала 6. 6. 2010. г. Приступљено 22. 8. 2017. 
  17. ^ Lewis, Michael (1. 7. 2000). „Escobar's memory lives on”. Sports Illustrated. Архивирано из оригинала 30. 4. 2011. г. Приступљено 4. 7. 2009. 
  18. ^ „Colombians recall 1994 murder of soccer player”. Sports Illustrated. 2. 7. 2014. Архивирано из оригинала 21. 8. 2014. г. Приступљено 20. 8. 2014. 
  19. ^ Palmer, Kevin (9. 6. 2006). „Winning is the only option”. ESPN. Архивирано из оригинала 19. 10. 2012. г. Приступљено 5. 5. 2010. 
  20. ^ „World Cup-winning Coach Is Fired, Eyed By U.S. Team”. Philadelphia Inquirer. 3. 6. 1995. Архивирано из оригинала 7. 4. 2016. г. Приступљено 28. 6. 2014. 
  21. ^ Maurer, Pablo (22. 6. 2024). „'Where on earth are we?': The story of the USMNT at Copa America '95”Неопходна новчана претплата. The Athletic. Приступљено 16. 7. 2024. 
  22. ^ Copa América 1995 Архивирано фебруар 26, 2021 на сајту Wayback Machine by Martín Tabeira at the RSSSF
  23. ^ „U.S. Soccer coach resigns after frustrating World Cup”. Chicago Tribune. 29. 6. 1998. Приступљено 16. 7. 2024. 
  24. ^ Lewis, Michael (2. 6. 2022). „20 Years Later: USMNT Players Remember Run to 2002 World Cup Quarterfinals”. U.S. Soccer Federation. Приступљено 16. 7. 2024. 
  25. ^ Lynch, Kyle (8. 10. 2014). „A look back at Landon Donovan's World Cup career”. NBC Sports. Приступљено 16. 7. 2024. 
  26. ^ „Match Report: Italy – USA”. FIFA. 17. 6. 2006. Архивирано из оригинала 24. 9. 2015. г.. 
  27. ^ „Ghana 2–1 USA”. BBC Sport. 22. 6. 2006. Архивирано из оригинала 24. 6. 2006. г. Приступљено 12. 2. 2009. 
  28. ^ „New U.S. coach Bradley welcomes challenge”. Los Angeles Daily News. Associated Press. 4. 1. 2007. Приступљено 18. 7. 2024. 
  29. ^ Litsky, Frank (17. 5. 2007). „Bradley Takes Reins as Coach of U.S. Team”. The New York Times. Приступљено 18. 7. 2024. 
  30. ^ Dodd, Mike (25. 6. 2007). „U.S. continues dominance vs. Mexico in Gold Cup final”. USA Today. Архивирано из оригинала 21. 8. 2014. г. Приступљено 20. 8. 2014. 
  31. ^ Chowdhury, Saj (25. 6. 2009). „Spain 0–2 United States”. BBC Sport. Архивирано из оригинала 25. 6. 2009. г. Приступљено 30. 6. 2009. 
  32. ^ Dawkes, Phil (28. 6. 2007). „United States 2–3 Brazil”. BBC Sport. Архивирано из оригинала 8. 5. 2019. г. Приступљено 20. 8. 2014. 
  33. ^ Jones, Grahame L. (27. 7. 2009). „Mexico routs the U.S., 5-0”. Los Angeles Times. Приступљено 18. 7. 2024. 
  34. ^ Blum, Ronald (1. 4. 2009). „Altidore hat trick against Trinidad & Tobago”. USA Today. Associated Press. Архивирано из оригинала 28. 6. 2009. г. Приступљено 25. 6. 2009. 
  35. ^ „Emotional U.S. scores late to tie Costa Rica 2-2”. The Mercury News. 14. 10. 2009. Приступљено 18. 7. 2024. 
  36. ^ Goff, Steven (27. 6. 2010). „USA vs. Ghana: In World Cup 2010, Americans eliminated by Ghana”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 22. 8. 2014. г. Приступљено 20. 8. 2014. 
  37. ^ Longman, Jeré (29. 7. 2011). „A Fresh Face for U.S. Soccer”. The New York Times. Приступљено 18. 7. 2024. 
  38. ^ Parker, Graham (1. 3. 2012). „USA's five greatest soccer results”. The Guardian. Приступљено 18. 7. 2024. 
  39. ^ Strauss, Ben (28. 7. 2013). „One Goal, but Plenty for U.S. to Celebrate in Gold Cup Final”. The New York Times. Приступљено 18. 7. 2024. 
  40. ^ „Bosnia-Herzegovina vs US match”. ESPN FC. 14. 8. 2013. Архивирано из оригинала 17. 8. 2013. г. Приступљено 14. 8. 2013. 
  41. ^ Kennedy, Patrick (14. 8. 2013). „USA closes in on Spanish record”. Soccer America. Архивирано из оригинала 21. 8. 2014. г. Приступљено 20. 8. 2014. 
  42. ^ „U.S. win streak ends in Costa Rica”. ESPN FC. 6. 9. 2013. Архивирано из оригинала 10. 9. 2013. г. Приступљено 11. 9. 2013. 
  43. ^ „Donovan helps U.S. book Brazil berth”, ESPN FC, 11. 9. 2013, Архивирано из оригинала 14. 9. 2013. г., Приступљено 11. 9. 2013 
  44. ^ Hinnen, Jerry (6. 12. 2013). „US World Cup draw: The worst of all possible worlds (almost)”. CBS Sports. Архивирано из оригинала 21. 10. 2014. г. Приступљено 20. 8. 2014. 
  45. ^ Trecker, Jamie (16. 6. 2014). „Team USA stuns World Cup rival Ghana behind Brooks' late winner”. Fox Sports. Архивирано из оригинала 11. 7. 2014. г. Приступљено 20. 8. 2014. 
  46. ^ Williams, Ashley M. (26. 6. 2014). „USA advances, despite loss to Germany”. USA Today. Архивирано из оригинала 30. 8. 2014. г. Приступљено 20. 8. 2014. 
  47. ^ Bezjak, Lou (26. 6. 2014). „U.S. run in World Cup bringing out a lot of Pee Dee soccer fans”. The Morning News. Florence, South Carolina. Архивирано из оригинала 18. 11. 2018. г. Приступљено 20. 8. 2014. „It’s the first time in U.S. soccer history it has advanced to the knockout stage of back-to-back World Cups.” 
  48. ^ „Official FIFA statistics, updated July 5, 2014” (PDF). 5. 7. 2014. Архивирано из оригинала (PDF) 1. 7. 2016. г. Приступљено 29. 12. 2014. 
  49. ^ „World Cup 2014: Tim Howard makes record number of saves”. BBC Sport. 2. 7. 2014. Архивирано из оригинала 3. 7. 2014. г. Приступљено 3. 7. 2014. 
  50. ^ Futterman, Matthew (23. 7. 2015). „U.S. Men's Soccer Team Upset by Jamaica in Gold Cup Semifinal”Неопходна новчана претплата. Wall Street Journal. Приступљено 18. 7. 2024. 
  51. ^ Murray, Caitlin (25. 7. 2015). „USA cap miserable Gold Cup with penalty shootout loss to Panama”. The Guardian. Приступљено 18. 7. 2024. 
  52. ^ Rogers, Martin (11. 10. 2015). „Mexico defeats U.S. in CONCACAF Cup, advances to Confederations Cup”. USA Today. Приступљено 18. 7. 2024. 
  53. ^ Rogers, Martin (9. 10. 2015). „Jurgen Klinsmann facing major pressure in CONCACAF Cup vs. Mexico”. USA Today. Приступљено 18. 7. 2024. 
  54. ^ а б Burke, Elias (5. 5. 2024). „Copa America guest nations: The history, the controversy and how they have performed”Слободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. The Athletic. Приступљено 18. 7. 2024. 
  55. ^ Caley, Michael (13. 6. 2016). „U.S. has been good at Copa America, but its luck has been better”. The Washington Post. Приступљено 18. 7. 2024. 
  56. ^ Pentz, Matt (16. 6. 2016). „Clint Dempsey guides U.S. to 2-1 victory over Ecuador, berth in Copa America semifinals”Слободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. The Seattle Times. Приступљено 18. 7. 2024. 
  57. ^ Dart, Tom (25. 6. 2016). „USA end Copa América with Colombia loss but show fight and flair in defeat”. The Guardian. Приступљено 18. 7. 2024. 
  58. ^ „USA Cruises to 6–0 Win vs. Honduras in Critical World Cup Qualifier”. U.S. Soccer Federation. 24. 3. 2017. Архивирано из оригинала 27. 3. 2017. г. Приступљено 27. 3. 2017. 
  59. ^ Rogers, Martin (10. 10. 2017). „U.S. men's national soccer team fails to qualify for 2018 World Cup”. USA Today. Архивирано из оригинала 11. 10. 2017. г. Приступљено 10. 10. 2017. 
  60. ^ Caley, Michael; Foster, Geoff; Paine, Neil (11. 10. 2017). „The Worst Loss In The History Of U.S. Men's Soccer”. FiveThirtyEight. Архивирано из оригинала 12. 6. 2018. г. Приступљено 21. 5. 2018. 
  61. ^ Goff, Steven (24. 10. 2017). „USA soccer names Bruce Arena's assistant as interim coach, but the search goes on”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 3. 12. 2018. г. Приступљено 2. 12. 2018. 
  62. ^ Goff, Steven (6. 9. 2018). „When will USMNT hire a coach? Ahead of high-profile friendlies, the search is taking shape.”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 7. 11. 2018. г. Приступљено 2. 12. 2018. 
  63. ^ Tenorio, Paul (2. 12. 2018). „With Berhalter hired as USMNT head coach, U.S. Soccer provides details on much-criticized search process”Неопходна новчана претплата. The Athletic. Архивирано из оригинала 3. 12. 2018. г. Приступљено 2. 12. 2018. 
  64. ^ Goff, Steven (2. 12. 2018). „Gregg Berhalter is announced as coach of U.S. men's soccer team”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 6. 1. 2019. г. Приступљено 2. 12. 2018. 
  65. ^ „U.S. Soccer's process and its impact on Berhalter's hire”. SI.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 4. 12. 2018. г. Приступљено 3. 12. 2018. 
  66. ^ Sandalow, Brian (7. 7. 2019). „Mexico topples United States to win Gold Cup”Неопходна новчана претплата. Chicago Sun-Times. Приступљено 16. 7. 2024. 
  67. ^ Baker, Kendall; Oide, Thomas (21. 11. 2022). „World Cup tests golden generation of U.S. men's soccer”. Axios (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2. 12. 2022. г. Приступљено 2. 12. 2022. 
  68. ^ „USMNT golden generation? Why Pulisic, Reyna & Co. are on course to make a run at 2022 World Cup”. ESPN.com (на језику: енглески). 8. 12. 2020. Архивирано из оригинала 2. 12. 2022. г. Приступљено 2. 12. 2022. 
  69. ^ „American golden generation carrying big aspirations”. FIFA.com. Архивирано из оригинала 2. 12. 2022. г. Приступљено 2. 12. 2022. 
  70. ^ „U.S. Men's National Team Defeat Bosnia And Herzegovina 1–0 To Set Record For Wins In A Calendar Year With 17” (на језику: енглески). U.S. Soccer Federation. 18. 12. 2021. Архивирано из оригинала 19. 12. 2021. г. Приступљено 1. 1. 2022. 
  71. ^ „History-making Asian American soccer player describes his journey to self-acceptance”. NBC News (на језику: енглески). 17. 12. 2022. Архивирано из оригинала 18. 2. 2023. г. Приступљено 17. 2. 2023. 
  72. ^ „Debate settled: Reyna, Balogun ensure USMNT is king of Concacaf”. ESPN. 19. 6. 2023. Приступљено 19. 6. 2023. 
  73. ^ „Panama upsets U.S. on penalty kicks to reach CONCACAF Gold Cup final vs. Mexico”. Los Angeles Times. Associated Press. 12. 7. 2023. Приступљено 16. 7. 2024. 
  74. ^ „United States 1-2 Trinidad and Tobago”. ESPN. Приступљено 12. 1. 2024. 
  75. ^ „Gregg Berhalter Chosen To Lead U.S. Men's National Team To 2026 FIFA World Cup”. U.S. Soccer Federation. Приступљено 12. 7. 2023. 
  76. ^ „USMNT beats Mexico 2-0 to win third straight Nations League title”. FOX Sports (на језику: енглески). Приступљено 25. 3. 2024. 
  77. ^ „Uruguay's controversial offside goal vs. USA: How VAR confirmed Matias Olivera opener to doom USMNT at Copa America”. The Sporting News. 2. 7. 2024. Приступљено 2. 7. 2024. 
  78. ^ „Reports: Gregg Berhalter fired as USMNT coach”. ESPN.com (на језику: енглески). 10. 7. 2024. Приступљено 10. 7. 2024. 
  79. ^ „U.S. Soccer officially names Mauricio Pochettino as USMNT coach”. Fox Sports. 10. 9. 2024. Приступљено 13. 11. 2024. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Фудбалска репрезентација Сједињених Америчких Држава на Викимедијиној остави.
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фудбалска_репрезентација_Сједињених_Америчких_Држава&oldid=31062426”