Horlogin Čojbalsan
| Horlogin Čojbalsan | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 | |||||||||||||
| Lični podaci | |||||||||||||
| Datum rođenja | 8. februar 1895. | ||||||||||||
| Mesto rođenja | Dornod, Mongolija | ||||||||||||
| Datum smrti | 26. januar 1952. (56 god.) | ||||||||||||
| Mesto smrti | Moskva, Sovjetski Savez | ||||||||||||
| Profesija | političar | ||||||||||||
| Politička karijera | |||||||||||||
| Politička stranka | Mongolska narodna revolucionarna partija | ||||||||||||
| |||||||||||||
Horlogin Čojbalsan (mong. Хорлоогийн Чойбалсан; Dornod, 8. februar 1895 — Moskva, 26. januar 1952) bio je mongolski revolucionar i političar. Bio je de fakto vođa Mongolije od početka 1930-ih do svoje smrti 1952. godine. To je u Mongoliji bio prvi i poslednji put da se tolika koncentracija vlasti nalazila u rukama jednog čoveka. Čvrsto je povezao Mongoliju s Sovjetskim Savezom na političkom, ekonomskom i vojnom planu.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Rođen je u provinciji Dornod[1] , kao prvo od četvoro dece. U 13. godini pošao je u budistički manastir da izuči za lamaističkog sveštenika[2]. U Ulan Batoru ga je zapazio burjatski učitelj Nikolaj Dančinov i zaposlio ga u Rusko-mongolskoj prevodilačkoj školi u ruskom konzulatu[3]. Godinu dana posle je poslat o državnom trošku na studij u gimnazijum u gradu Irkutsku od 1914. do 1918. godine.
Mongolska revolucija[uredi | uredi izvor]
Nakon izbijanja Oktobarske revolucije 1917. u Rusiji, Čojbalsan i ostali mongolski studenti su opozvani iz Rusije kući. Međutim, većina njih je u međuvremenu usvojila komunustičke ideje pod uticajem ruskih studenata[4]. Čojbalsan se po povratku kući priključio Mongolskoj revoluciji, odnosno revolucionarnoj organizaciji pod vođstvom Damdina Suhbatora, koja je juna 1920. promenila ime u Mongolska narodna partija[5]. Čojbalsan i Suhbator su istog meseca pošli u Irkutsk i zatražili od Sovjeta pomoć u revolucionarnoj borbi za nezavisnost Mongolije od Kine[6].
Čojbalsan je 1921. izabran za člana privremene vlade i političkog komesara Mongolske narodne armije pod komandom Suhbatora[7]. Do sredine 1921. Mongolska armija je pobedila i isterala iz Mongolije antiboljševičku vojsku Romana fon Ungern-Šternberga[8].
Uspon na vlast[uredi | uredi izvor]
Nakon pobede Mongolske revolucije, Čojbalsan je bio drugi najuticajniji čovek u Mongoliji posle Suhbatora. Bio je zamenik zapovednika Mongolske armije, sekretar Revolucionarne omladine Mongolije[7] i ministar spoljnih poslova. Međutim, napredak u karijeri prekinula je njegova odanost alkoholizmu i ženama, te nagao temperament, zbog čega su ga ostali partijski vođe degradirali na funkciju direktora muzeja[9].
Kampanja premijera Bodua u modernizaciji Mongolije uključivala je izbacivanje tradicionalne odeće i dragocenih ukrasa, što je uzrokovalo velik revolt među stanovništvom. Bodu je naposletku bio uhvaćen i javno linčovan u avgustu 1922. godine. Čojbalsan, koji je bio jedan od predvodnika kampanje modernizacije, na godinu dana se sklonio u Sovjetsku Rusiju, dok se stanje nije smirilo[10]. U međuvremenu je njegov mentor i osnivač moderne Mongolije, Damdin Suhbator, umro. Čojbalsanu su nakon povratka ponudili Suhbatorovu funkciju zapovednika Mongolske armije, što je on prihvatio. U to je vreme bio i član mongolske vlade (Veliki hural) i Centralnog komiteta MRNP.
Jačanje Staljinovog uticaja u Sovjetskom Savezu i početak intenzivne kolektivizacije, nacionalizacije i industrijalizacije krajem 1920-ih, uticali su i na Mongoliju. Čojbalsan je zadobio veći uticaj u državi uz pomoć Sovjeta i uskoro počeo da sprovodi politiku po uzoru na SSSR. Pokrenuo je kolektivizaciju, oduzimanje zemlje veleposednicima i budističkoj Crkvi, te progon budističkog klera. Ovi potezi uzrokovali su nekoliko pobuna širom zemlje.
Početkom 1930-ih, okupacija Mandžurije od strane imperijalističkog Japana i izbijanje Japana na mongolske granice naveli su Moskvu i Ulan Bator da Japanci spremaju provalu u Mongoliju i Sibir[11]. Zbog toga su pokrenuti procesi i čistke u kojima su uklanjani stvarni i potencijalni ljudi za koje se sumnjalo da su japanski špijuni. U Velikoj čistki koja je usledila 1936. godine, Čojbalsan se istakao kao čovek odan Sovjetskom Savezu, pa je uskoro napredovao do mesta zamenika ministra unutrašnjih poslova. Smrt popularnog maršala Demida u avgustu 1937.[12] omogućila je Čojbalsanu da stekne još više uticaja. Do sada je već bio neosporeni vođa Mongolije, istovremeno držeći funkcije premijera države, ministra unutrašnjih poslova, ministra rata i glavnog zapovednika mongolske vojske. Čojbalsan je okončao čistku u aprilu 1939. godine. Procenjeno je da je tokom Velike čistke u Mongoliji stradalo između 30.000 i 35.000 ljudi.
Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]
U proleće 1939. godine, Japanci su odlučili napasti neke pogranične zone Mongolije kako bi procenili snagu i spremnost njihove i sovjetske Crvene armije. Teško naoružana Crvena armija pod komandom Georgija Žukova zadala je odlučan poraz japanskim snagama kod sela Nomonhan.
Čojbalsan je stao na stranu Sovjetskog Saveza nakon nemačkog napada na SSSR 22. juna 1941. godine. Mongolija je tokom rata pomagala Sovjetskom Savezu opskrbljivanjem sirovinama, hranom, te obućom i odećom za vojsku[13]. Staljin je 1944. odlikovao Čojbalsana Ordenom Lenjina za ukazanu pomoć tokom rata.
Iako je Staljin već 1940. počeo da promoviše mladog Jumdžagina Cedenbala, koji je sa 23 godine postao sekretar Mongolske narodne revolucionarne partije, Čojbalsanov integritet nije bio uzdrman i on je nastavio da neguje sopstveni kult ličnosti. Univerzitet i veliki fabrički kombinat u glavnom gradu nosili su njegovo ime, kao i njegov rodni grad i provincija.
Iako je bio komunista, Čojbalsan je gajio san o ujedinjenju svih Mongola u jednu državu. Posebno mu je bilo stalo da Unutrašnja Mongolija, koja je bila deo Čang Kaj Šekove Republike Kine, bude izdvojena i pripojena Narodnoj Republici Mongoliji[14]. Mongolija je 10. avgusta 1945, zajedno s Sovjetskim Savezom, proglasila rat Japanu. Sovjetska i mongolska vojska ušle su u severnu Kinu i prisilile Japance na povlačenje. Međutim, Republika Kina je tokom rata bila na strani Saveznika, pa je Staljin naredio Čojbalsanu da se njegova vojska povuče iz severnih pokrajina Kine[15]. S druge strane, Kina je priznala suverenitet Mongolije i odrekla se pretenzija na nju.
Posleratna vladavina[uredi | uredi izvor]
Čojbalsan je posle rata nastavio sa modernizacijom Mongolije. Prvi petogodišnji plan bio je pokrenut 1948. godine, zahvaljujući sovjetskoj pomoći. Tokom plana je razvijena ekonomija, izgrađen veliki deo infrastrukture, otvoren velik broj novih fabrika, razvijena poljoprivreda, industrija i transport[16]. Poboljšani su uslovi obrazovanja i pružanja zdravstvene pomoći, a porasla je i pismenost stanovništva.
Nakon pobede Maovih komunista u Kini 1949. godine, nestala je opasnost od vojne intervencije s juga, pa je iz mongolske armije otpušteno 80.000 vojnika. Vojni troškovi su sa 33% državnog budžeta 1948. spali na 13% do 1952. godine[17].
Čojbalsan je ubrzo diplomatski povezao Mongoliju i s drugim socijalističkim zemljama, sem Sovjetskog Saveza. NR Mongolija je 1948. uspostavila odnose sa Severnom Korejom, 1949. s NR Kinom, a 1950. su Istočna Nemačka, Mađarska, Poljska i Čehosovačka uspostavile odnose s Mongolijom.
Čojbalsan je do 1949. godine zahladio odnose sa Staljinom, jer je ovaj odbio pokretanje pitanja ujedinjenja Unutrašnje Mongolije s NR Mongolijom nakon pobede komunista u Kini. Iste je godine odbio da prisustvuje na proslavi Staljinovog 70. rođendana, pa je poslao Cedenbala[18][19].
Krajem 1951. je otišao u Moskvu na lečenje od raka bubrega, ali je tamo umro 26. januara 1952. godine. Telo je vraćeno u Mongoliju i sahranjeno uza sve državne počasti. Jula 1954, telo mu je premešteno u novoizgrađeni Suhbatorov mauzolej ispred zgrade Parlamenta. Mauzolej je srušen 2005. godine, a tela Suhbatora i Čojbalsana su sahranjena na gradskom groblju u Ulan Batoru.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Sanders 1996, str. 41
- ^ Atwood 2004, str. 103
- ^ Baabar 1999, str. 198
- ^ Znamenski 2011, str. 131.
- ^ Kh. Choibalsan, D. Losol, D. Demid, Mongolyn ardyn ündesnii khuv'sgal ankh üüseg baiguulagdsan tovch tüükh [A short history of the Mongolian revolution] (Ulaanbaatar, 1934), v. 1. str. 56.
- ^ Bawden 1989, str. 215.
- ^ a b Sanders 1996, str. 42
- ^ Palmer 2008, str. 226.
- ^ Bawden 1989, str. 292
- ^ Rupen 1979, str. 31.
- ^ Baabar 1999, str. 359.
- ^ Baabar 1999, str. 355
- ^ Robert L. Worden and Andrea Matles Savada, editors. „Economic Gradualism and National Defense, 1932-45”. Mongolia: A Country Study. GPO for the Library of Congress. Pristupljeno 4. 2. 2013.
- ^ Radchenko, Sergey. „Carving up the Steppes: Borders, Territory and Nationalism in Mongolia, 1943-1949” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 12. 1. 2014. g. Pristupljeno 4. 2. 2013.
- ^ Becker 1992, str. 96.
- ^ Morozova 2009, str. 126.
- ^ „Mongolia-Postwar Developments”. Pristupljeno 4. 2. 2013.
- ^ Atwood 2004, str. 105
- ^ Becker 1992, str. 97.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Morozova, Irina Y. (2009). Socialist Revolutions in Asia: The Social History of Mongolia in the 20th Century. US: 2009 Taylor & Francis. str. 126. ISBN 978-0-7103-1351-5.
- Sanders, Alan J. K. (1996). Historical Dictionary of Mongolia. Lanham: Scarecrow Press. str. 41. ISBN 978-0-8108-3077-6.
- Atwood, Christopher P. (2004). Encyclopedia of Mongolia and the Mongol Empire. New York: Facts on File inc. str. 103. ISBN 978-0-8160-4671-3.
- Baabar (1999). History of Mongolia. Cambridge: Monsudar Publishing. str. 198. ISBN 978-99929-0-038-3.
- Znamenski, Andrei A. (2011). Red Shambhala: Magic, Prophecy, and Geopolitics in the Heart of Asia. Quest Books. str. 131. ISBN 978-0-8356-0891-6.
- Bawden, C.R. (1989). The Modern History of Mongolia. London: Kegan Paul International Ltd. str. 215. ISBN 978-0-7103-0326-4.
- Palmer, James (2008). The Bloody White Baron. London: Faber and Faber. str. 226. ISBN 978-0-571-23023-5.
- Rupen, Robert Arthur (1979). How Mongolia Is Really Ruled. U.S.: Hoover Institution Press. str. 31. ISBN 978-0-8179-7122-9.
- Becker, Jasper (1992). Lost Country, Mongolia Revealed. London: Hodder and Stoughton. str. 96. ISBN 978-0-340-55665-8.
