Чистачи ципела (film)
| Čistači cipela | |
|---|---|
| Izvorni naslov | Sciuscià |
| Žanr | drama |
| Režija | Vitorio de Sika |
| Scenario | Serđio Amideo Alolfo Franci Čezare Viola Čezare Cavatini |
| Producent | Đuzepe Amato Paolo Vilijam Tamburela |
| Glavne uloge | Franko Interlengi Rinaldo Smordoni Anielo Mele |
| Muzika | Alesandro Čikonjini |
| Snimatelj | Ančize Brici |
| Montaža | Nikolo Lazari |
| Studio | ENIC[1] |
| Godina | 1946. |
| Trajanje | 93 minuta |
| Zemlja |  Italija |
| Jezik | italijanski engleski |
| Nagrade | Oskar za najbolji međunarodni film |
| IMDb veza | |
Čistači cipela (ital. Sciuscià) je italijanski film iz 1946. godine u režiji Vitorija de Sike. Ponekad se smatra njegovim prvim remek-delom, film prati dva čistača cipela koji upadaju u nevolje sa policijom nakon što su pokušali da nađu novac za kupovinu konja.
Radnja[uredi | uredi izvor]
Dva prijatelja, Đuzepe Filpuči i Paskvale Mađi, jašu-testiraju konji. Iako štede da bi kupili konja, teško im je da ga priušte, jer žive samo od prihoda od sijanja cipela na ulicama Rima.
Jednog dana Đuzepeov stariji brat Atilio posećuje dečake i kaže im da Panza ima posao za njih. Paskvale dovodi Đuzepea da upozna Pancu, koji im daje dva ćebeta za prodaju. Đuzepe i Paskvale nose ćebad gatari, koja ih kupuje. Nakon prodaje, Panza, Atilio i još jedan muškarac upadaju u gatarinu kuću, predstavljajući se kao policajci. Optužuju gataru da rukuje ukradenom robom, i pronalazeći Đuzepea i Paskvalea, teraju ih napolje i pretvaraju se da ih drže u pritvoru. Atilio kaže dečacima da odu i ćute, dozvoljavajući im da zadrže deo novca (2.800 lira), kao i 3.000 dodatnih lira. Sa ovim novcem momci imaju dovoljno da konačno kupe konja.
Pošto su kupili konja i uzjahali ga, momci se vraćaju u grad. Tamo ih prava policija, u pratnji gatare, dovodi u stanicu na ispitivanje. Policija optužuje dečake da su ukrali 700.000 lira iz gatarinog doma, koje su očigledno ukrali Panca i Atilio, predstavljajući se kao policajci. Dečaci negiraju sve optužbe i ne pominju svoje znanje o trojici istinskih prevaranta. Đuzepe i Paskvale su poslati u centar za maloletnike. Po dolasku, Đuzepe i Paskvale su razdvojeni.
Prevaranti šalju Đuzepeu paket napunjen hranom i on ga deli sa svojim zatvorenicima u svojoj ćeliji. Drugi zatvorenik, Arkanđeli, pronalazi cedulju u parčetu hleba koji Đuzepe deli. To je od Atiliovog šefa i nalaže mu da ne razotkriva brata i drugove u vezi sa prevarom. Đuzepe obaveštava Paskvalea; slažu se da ne otkrivaju istinu.
Kasnije su dečaci pozvani u kancelariju šefa policije na ispitivanje. Frustriran, načelnik preti da će iz njih dobiti informacije mučenjem. Drugi policajac odvodi Đuzepea u sporednu sobu da ga tuče. Skriven od Paskvaleovog pogleda, Đuzepe je vraćen u ćeliju, dok se drugo dete glumi Đuzepea koji vrišti. Paskvale, misleći da njegov prijatelj trpi nepodnošljive bolove, konačno priznaje imena Panza i Atilio šefu policije.
Đuzepe otkriva da je Paskvale priznao kada ga je majka posetila i otkriva da je Atilio, njegov brat, obavešten o tome. Đuzepe se suočava sa Paskvaleom pred ostalim zatvorenicima, nazivajući ga špijunom.
U Paskvaleovu ćeliju je podmetnut dokument, a Paskvale je bičevan. Na zvaničnom sudskom saslušanju, Đuzepe i Paskvale su osuđeni na jednu i dve godine zatvora. Đuzepe se obavezuje na Arkanđelijev[2] plan bekstva. Dok se u zatvoru prikazuje film, oni beže.
Paskvale kaže šefu policije gde su begunci otišli i vodi ih tamo, ali oni su već pobegli. Paskvale beži i zatiče Đuzepea i Arkanđelija kako jašu na konju preko mosta. Oni sjašu i Arkanđeli beži ali Đuzepe ostaje. Paskvale skida pojas i počinje da bičuje Đuzepea. Đuzepe pada sa mosta i udara glavom o stene ispod. Paskvale plače nad telom svog palog prijatelja dok policija stiže i konj odjuri.
Glumačka podela[uredi | uredi izvor]
- Franko Interlengi kao Paskvale Mađi
- Rinaldo Smordoni kao Đuzepe Filipuči
- Anijelo Mele kao Rafaele
- Bruno Ortenzi kao Arkanđeli
- Emilio Cigoli kao Stafera
- Marija Kampi kao palmista (nekreditovano)
Nasleđe[uredi | uredi izvor]
Čistači cipela je jedno od ranih italijanskih neorealističkih filmova. Godine 1948. dobio je počasnoga Oskara svoj visok kvalitet. Ova nagrada je bila preteča onoga što će kasnije postati Oskara za najbolji film na stranom jeziku.
Polin Kejl, pišući u recenziji objavljenoj 1961. godine, prokomentarisala je: „Život je, kao što pokazuje Čistači cipela, previše složen za lake završetke. Čišćenje cipela nije bilo zamišljeno u obrascima romantike ili melodrame; to je jedno od onih retkih umetničkih dela za koje se čini da nastaju iz vreve ljudskog iskustva, a da ne izglade grube ivice ili ne izgube ono što većina filmova izgubi — osećaj konfuzije i nesreće u ljudskim stvarima... Dobijamo nešto ogoljelo, nešto što se izliva sa ekrana... Čistači cipela imaju slatkoću i jednostavnost koje sugerišu veličinu osećanja, a to je tako retko u filmskim delima da se radi poređenja traži van filma - da je Mocart napisao operu smeštenu u siromaštvu, možda bi bila ovako bolna lepota... Ova tragična studija o korupciji nevinosti je intenzivna, saosećajna i iznad svega humana.“[2]
Orson Vels je rekao za Čistače cipela: „Ono što de Sika može, to ja ne mogu. Nedavno sam ponovo pokrenuo njegove Čistače cipela i kamera je nestala, ekran je nestao; to je bio samo život.”
Film je inspirisao seriju stripova Sciuscià, koja je trajala od 1949. do 1956.[3]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Sciuscià (1946)”. Archivio del Cinema Italiano. Pristupljeno 10. 9. 2021.
- ^ a b admin (7. 7. 2017). „SHOESHINE (1946) - Review by Pauline Kael”. Scraps from the loft (na jeziku: engleski). Pristupljeno 16. 4. 2019.
- ^ Franco Fossati. „Sciuscià”. Dizionario Illustrato del Fumetto. Mondadori, 1992. str. 231—2. ISBN 8804355441.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Čistači cipela na sajtu IMDb (jezik: engleski)
- Čistači cipela na sajtu Rotten Tomatoes (jezik: engleski)
- Esej o filmu Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. avgust 2013)
| Normativna kontrola: Državne |
|---|
