Пређи на садржај

Сергеј Бондарчук

С Википедије, слободне енциклопедије
Сергеј Бондарчук
Сергеј Бондарчук у Сарајеву, 29. новембра 1969, на премијери филма Битка на Неретви
Име по рођењуСергеј Фјодорович Бондарчук
Датум рођења25. септембар 1920.
Место рођењаБилозерка, Херсонски срез, Херсонска губернија, Украјинска ССР
Датум смрти20. октобар 1994.
Место смртиМосква, Русија
Узрок смртиИнфаркт миокарда
Место укопаНоводевичје гробље, Москва
ЗанимањеФилмски и позоришни глумац, режисер, сценариста, педагог
Активни период1948—1992
Супружник
Деца
НаградеДржавне награде:

Херој социјалистичког рада (1980)
Народни уметник СССР (1952)
Заслужни уметник РСФСР (1951)
Лењинова награда (1960)
Стаљинова награда (1952)
Државна награда СССР (1984)
Државна награда РСФСР браће Васиљев (1977)
Шевченкова награда (1982)
Орден Лењина (1967, 1980)
Орден Октобарске револуције (1974)
Орден Отаџбинског рата II степена (1985)
Орден Црвене заставе рада (1970)
Орден Пријатељства народа (1986)
Филмске награде:
Главна награда Московског филмског фестивала (1959, 1965)
Златни глобус (1969)
Оскар (1969)

Кристални глобус (1982)

Серге́ј Фјодорович Бондарчу́к (рус. Серге́й Фёдорович Бондарчу́к, укр. Сергі́й Фе́дорович Бондарчу́к; Билозерка, Херсонски срез, Херсонска губернија, Украјинска ССР, 25. септембар 1920 — Москва, Русија, 20. октобар 1994) био је совјетски и руски глумац позоришта, филма, гласовни глумац и глумац синхронизације, филмски режисер, сценариста и педагог. Био је Херој социјалистичког рада (1980), Народни уметник СССР (1952), лауреат Стаљинове награде I степена (1952), Лењинове награде (1960), Државне награде РСФСР браће Васиљев (1977), Државне награде СССР (1984) и Државне награде Украјинске ССР „Т. Г. Шевченко” (1982). Године 1969. освојио је филмску награду Оскар за филм Рат и мир. Био је учесник Великог отаџбинског рата.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Ране године

[уреди | уреди извор]

Сергеј Бондарчук је рођен у селу Билозерка 25. септембра 1920. године у породици сељака Фјодора Петровича Бондарчука (неко време био председник колхоза) и Татјане Васиљевне Бондарчук (девојачко Токаренко).[1] Деда по оцу био је Бугарин Петар Константинович Бондарчук, а баба Српкиња Матрјона Фјодоровна Сирвуља.[2][3] У време порођаја, отац је служио у Радничко-сељачкој Црвеној армији, а мајка, дубоко религиозна, назвала је сина по Сергију Радоњешком и крстила га у Благовештенском манастиру код Херсона.[2] Детињство је провео у Таганрогу и Јејску. Похађајући таганрошку школу бр. 4, почео је да похађа позоришни кружок.[4] Године 1937. први пут је изашао на сцену Таганрошког драмског театра.[5]

Исте године породица се преселила у Јејск, где је Бондарчук завршио средњу школу бр. 2. Од 1937. до 1938. године наступао је и у Јејском драмском театру.

Од 1938. до 1941. године учио је на Ростовском позоришном училишту, а затим је до 1942. године служио као глумац у Театру Црвене армије у Грозном.

Био је учесник Великог отаџбинског рата, служио је у Црвеној армији од 1942. до 1946. године.

Бондарчук је учествовао у почетној фази битке за Кавказ (25. јун — 1. август 1942), затим је био преформиран у састав Донског фронта. Од 19. октобра до 8. децембра 1942. године у малом луку Дона борио се за Стаљинград и учествовао у операцији „Уран”.

Каријера

[уреди | уреди извор]

Године 1948. Бондарчук је дипломирао на глумачком факултету ВГИК-а у Москви, у класи Сергеја Герасимова и Тамаре Макарове. Исте године, међу осталим ученицима Герасимова, дебитовао је у филму Млада гарда, играјући улогу комунисте-илегалца Ваљка. Током снимања оженио се извођачицом једне од главних улога, Ином Макаровом. Од 1948. године радио је у Театру-студији филмских глумаца.

Велики успех глумцу је донела главна улога у филму Тарас Шевченко (1951). Филм се веома допао Јосифу Стаљину, и у мају 1952. године, у 31. години, Бондарчук је постао народни уметник СССР, прескочивши почасно звање народног уметника РСФСР.

Године 1955. заједно са Ирином Скобцевом глумио је у главним улогама у филму Отело. Венчали су се 1959. године. Супружници су живели заједно 35 година, често глумећи заједно.

Године 1959. Бондарчук је дебитовао као филмски режисер филмом Судбина човека по приповеци Михаила Шолохова, где је такође играо главну улогу Андреја Соколова. Касније се још два пута окренуо Шолохову, режирајући Они су се борили за домовину (1975) и Тихи Дон (снимљен 1992, приказан 2006). У периоду 1965—1967. године екранизовао је Рат и мир. Филм се одликовао грандиозним сценама битака са вишехиљадном масовком, са успехом је приказиван у многим биоскопима широм света и 1969. године постао лауреат награде Оскар у категорији „Најбољи филм на страном језику”.

Сергеј Бондарчук (лево) и Орсон Велс (десно) на премијери филма „Битка на Неретви” у Сарајеву, новембар 1969. године

Бондарчук је био један од ретких режисера којима је било дозвољено да снимају и глуме у иностранству. Тако је глумио у филмовима Била је ноћ у Риму (1960) Роберта Роселинија и Битка на Неретви (1969) Вељка Булајића. Након успеха Рата и мира, италијански продуцент Дино де Лаурентис позвао је Бондарчука да учествује као режисер у другој историјској поставци по мотивима наполеонских ратова — Ватерло (1970), коју су такође одликовали обим и епске сцене.

Помагао је Ани Тимирјовој — бившој политичкој затвореници и љубавници адмирала Колчака, и успео је да добије дозволу за њено учешће у снимању неколико филмова, укључујући серијал Рат и мир из 1966. године.

Од 1970. године водио је курс на ВГИК-у заједно са Ирином Скобцевом. Од 1970. до 1988. био је шеф катедре за глумачко мајсторство, а од 1974. године — професор и руководилац режисерских и глумачких радионица.

Од 1972. до 1994. године био је уметнички руководилац студија „Време”.

Године 1986. у Бољшој театру поставио је оперу Мазепа.

Био је члан КПСС од 1970. године. Био је депутат Врховног совјета РСФСР (1963—1990). Године 1971. изабран је за секретара управе Савеза кинематографа СССР. Године 1986, током скандалозног Петог конгреса кинематографа СССР, био је надгласан на изборима за секретаријат и напустио је руководство Савеза заједно са другим великим фигурама совјетске кинематографије. Од тог тренутка почео је да губи ауторитет и утицај, суочавајући се са сталним нападима због официјелног приступа и кумовства.[6][7]

Бондарчук је још од 1960-их година разматрао идеју екранизације Тихог Дона, али је одлучио да се упусти у пројекат тек крајем 1980-их, када његово име више није било довољно за покретање пројекта. Године 1990. ипак је потписао уговор за снимање заједничког совјетско-енглеског филма уз учешће италијанских продуцената. Рад на Тихом Дону настављен је и након распада Совјетског Савеза, али се завршио скандалом. Италијанска страна је саопштила да је буџет филма исцрпљен и да коначна монтажа филма није могла бити реализована. Прича о пројекту завршена је тек 2006. године, много година након режисерове смрти, када је монтажу филма завршио његов син Фјодор Бондарчук.

Болест и смрт

[уреди | уреди извор]
Гроб Сергеја Бондарчука и глумице Аљоне Бондарчук на Новодевичјем гробљу у Москви

У последњим годинама живота боловао је од рака плућа.[8] Преминуо је 20. октобра 1994. године у 74. години у Москви од инфаркта миокарда.[9] Сахрањен је на Новодевичјем гробљу.

Породица

[уреди | уреди извор]

У филму Борис Годунов породица Сергеја Бондарчука (трећи брак) наступила је у пуном саставу: Сергеј Бондарчук (Годунов), Ирина Скобцева (газдарица крчме), Фјодор Бондарчук (царевић Фјодор Годунов), Аљона Бондарчук (царевна Ксенија).

Филмографија

[уреди | уреди извор]

Глумачке улоге

[уреди | уреди извор]
Година Наслов на српском Оригинални наслов Улога Напомене
1948. Млада гарда Молодая гвардия Андреј Андрејевич Ваљко
1948. Мичурин Мичурин Уралец, селекционар у шпици није наведен
1948. Пут славе Путь славы секретар горкома
1950. Кавалир Златне звезде Кавалер Золотой Звезды Сергеј Тимофејевич Тутаринов
1951. Тарас Шевченко Тарас Шевченко Тарас Шевченко
1953. Адмирал Ушаков Адмирал Ушаков Тихон Прокофјев
1953. Бродови јуришају на бастионе Корабли штурмуют бастионы Тихон Прокофјев
1954. Ово се не сме заборавити Об этом забывать нельзя писац Александар Јаковљевич Гармаш (прототип — Јарослав Галан)
1955. Недовршена прича Неоконченная повесть Јуриј Сергејевич Ершов, главни конструктор Балтичког завода
1955. Отело Отелло Отело
1955. Скакавац Попрыгунья др Осип Степанович Димов
1956. Иван Франко Иван Франко Иван Франко
1957. Двоје из једног кварта Двое из одного квартала Азис
1957. Странице приче Страницы рассказа Андреј Соколов краткометражни
1958. Ишли су војници Шли солдаты Матвеј Крилов
1959. Човекова судбина Судьба человека Андреј Соколов такође режисер
1960. Серјожа Серёжа директор совхоза „Јасни берег” Дмитриј Коростељов, очух Серјоже
1960. Била је ноћ у Риму Era Notte A Roma Фјодор Александрович Назуков, совјетски наредник италијански филм
1960. Узорана ледина Поднятая целина филм-спектакл
1967. Рат и мир Война и мир Пјер Безухов такође режисер
1969. Битка на Неретви La Battaglia della Neretva Мартин југословенски, италијански, немачки филм
1970. Ујка Вања Дядя Ваня Михаил Љвович Астров, доктор
1973. Ћутање доктора Ивенса Молчание доктора Ивенса Мартин Ивенс
1974. Тако високе планине Такие высокие горы Иван Николајевич Степанов, школски учитељ
1974. Избор циља Выбор цели Игор Курчатов
1975. Они су се борили за домовину Они сражались за Родину редов Иван Звјагинцев, бивши комбајнер такође режисер
1976. Врхови Зеленгоре Vrhovi Zelengore професор југословенски филм
1977. Ернст Шнелер Ernst Schneller генерал источнонемачки филм
1977. Степа Степь Јемељан такође режисер
1978. Баршунаста сезона Бархатный сезон мистер Ричард Бредвери
1978. Отац Сергије Отец Сергий Степан Касатки / отац Сергије
1980. Овод Овод кардинал Лоренцо Монтанели, прави отац Артура
1983. Карастојанови Семейство Карастоянови СССР / Бугарска
1986. Борис Годунов Борис Годунов Борис Годунов такође режисер
1987. Случај на аеродрому Случай в аэропорту Токаренко, генерал-мајор милиције
1990. Битка три краља Битва трёх королей Селим II, султан Турске
1992. Грмљавина над Русијом Гроза над Русью бојар Дружина Морозов
2006. Тихи Дон Тихий Дон Краснов, војни атаман Велика Британија, Италија, Русија; снимљено 1992, објављено постхумно

Режисерски радови

[уреди | уреди извор]

Сценарији

[уреди | уреди извор]

Гласовне улоге

[уреди | уреди извор]

Учешће у филмовима

[уреди | уреди извор]
  • 1958 — Звезде се срећу у Москви
  • 1967 — На снимању филма „Рат и мир” (документарни)
  • 1970 — 42. церемонија доделе филмске награде „Оскар” (САД)
  • 1979 — ВГИК: Педагози и студенти говоре о професији (документарни)
  • 1979 — Професија — филмски глумац (документарни)
  • 1984 — Тарас Шевченко (документарни)
  • 1985 — Алов (документарни)
  • 1988 — Живео је човек… Василиј Макарович Шукшин (документарни)

Архивски снимци

[уреди | уреди извор]
  • 1997 — Георгиј Бурков (из циклуса ТВ програма канала „ОРТ” „Да се памти”) (документарни)
  • 2007 — Моја истина (документарни)
  • 2009 — Вадим Јусов (из документарног циклуса „Острва”)

Награде и признања

[уреди | уреди извор]

Државне награде СССР:

Ордени и медаље:

Друге награде, премије и друштвено признање:

Награде фестивала:

Награде за филм „Судбина човека”:

  • МКФ у Локарну (1959, главна награда)
  • МКФ у Москви (1959, велика награда)
  • МКФ радника у ЧССР (1959, Посебна главна награда)
  • МКФ у Карловим Варима (1970, специјална награда)
  • МКФ у Џорџтауну (1976, почасна диплома)

Награде за филм „Рат и мир”:

Награде за филм „Црвена звона”:

  • МКФ у Карловим Варима (1982, Награда „Кристални глобус”, филм Црвена звона. Ф. 1: Мексико у пламену)
  • МКФ у Ташкенту (1982, Награда Савеза новинара СССР, филм Црвена звона. Ф. 1: Мексико у пламену)
  • МКФ у Ташкенту (1982, Награда Савеза новинара СССР, филм Црвена звона. Ф. 2: Видео сам рођење новог света)
  • XVI ВКФ у Лењинграду (1983, Награда организационог комитета, филм Црвена звона. Ф. 1: Мексико у пламену)
  • XVI ВКФ у Лењинграду (1983, Награда организационог комитета, филм Црвена звона. Ф. 2: Видео сам рођење новог света)

Почасне награде:

Сећање

[уреди | уреди извор]
Спомен-камен у Билозерки — родном селу Бондарчука
320x320пкс
  • У Волоколамску се од 2004. до 2022. године сваке године одржавао Међународни фестивал војно-патриотског филма „Волоколамски рубеж” имена Сергеја Бондарчука.
  • 16. јуна 2007. године у Јејску је откривен бронзани споменик Сергеју Бондарчуку. Споменик је постављен у самом центру града. 25. септембра 2010. године, на 90. годишњицу рођења режисера, на згради ГДК у Јејску откривена је спомен-плоча.
  • 25. септембра 2007. године, на рођендан Бондарчука, на зиду најстаријег кијевског биоскопа „Жовтен” свечано је откривена спомен-плоча у његову част. Планирано је да се трг на којем се налази биоскоп назове по режисеру.[15][16]
  • У децембру 2012. године откривен је споменик Сергеју Бондарчуку на киностудији „Мосфилм”,[17] премештен са његовог гроба на Новодевичјем гробљу.
  • Лик Сергеја Бондарчука као значајног совјетског режисера појавио се у неколико недавних уметничких филмова. Глумили су га Фјодор Бондарчук (Адмирал, 2008), Сергеј Бондарчук млађи (Отопљење, 2013) и Алексеј Шејнин (Кураж, 2014).
  • Спомен-камен је постављен у родном селу глумца у селу Билозерка, Херсонска област.
  • Одлуком градске думе Кургана од 26. маја 2016. године, једној од нових улица у микрорејону Левашово додељено је име глумца.[18]

Стваралаштву и сећању на Сергеја Бондарчука посвећени су документарни филмови и ТВ емисије:

  • Сергеј Бондарчук (документарни, 2000)
  • Сергеј Бондарчук (из циклуса емисија ТВ канала „Перец” „Како су одлазили идоли”) (2005)
  • „Сергеј Бондарчук. „И вечношћу испуњен трен…””
  • „Сергеј Бондарчук. „Мој сребрни глобус”” („Култура”, 2006)[19]
  • „Сергеј Бондарчук. „Легенде светског филма”” („Култура”, 2010)[20]
  • „Сергеј Бондарчук. „Смисао живота — сам живот”” („Први канал”, 2010)[21]
  • „Скобцева — Бондарчук. Једна судбина” („ТВ Центар”, 2012)[22]
  • „Сергеј Бондарчук. „Последњи дан”” („Звезда”, 2016)[23]
  • „Сергеј Бондарчук. „Откривање мистичних тајни”” („Москва 24”, 2019)[24]
  • „Сергеј Бондарчук. „Звезде совјетског екрана”” („Москва 24”, 2019)[25]
  • „Сергеј Бондарчук. „Легенде филма”” („Звезда”, 2020)[26]
  • „Сергеј Бондарчук. „Откривање тајни звезда”” („Москва 24”, 2020)[27]
  • „Светови и ратови Сергеја Бондарчука” („Први канал”, 2020)[28][29]
  • „Стваралачке потраге Сергеја Бондарчука” („Мир”, 2020)[30]
  • „Сергеј Бондарчук. „Тријумф и завист”” („ТВ Центар”, 2020)[31]
  • „Бондарчук. Battle” (2021)

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Бондарчук Сергей Фёдорович. Биография.”. Архивирано из оригинала 6. 10. 2011. г. Приступљено 5. 6. 2011. 
  2. ^ а б Бондарчук Н. С. (2020). Сергей Бондарчук. Лента жизни. Москва: АСТ. стр. 320. ISBN 978-5-17-126847-3. 
  3. ^ Палатникова О. А. (2017). Сергей Бондарчук. Его война и мир. Москва: ТД Алгоритм. стр. 368. ISBN 978-5-906947-59-8. 
  4. ^ Пилипенко Г. Бондарчук вернётся в Таганрог Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (4. децембар 2014) // www.rostovnews.net. — 13. октобар 2009.
  5. ^ Энциклопедия Таганрога. Ростов-на-Дону: Ростиздат. 2003. стр. 512. ISBN 5-7509-0662-0. 
  6. ^ Эпопея с «Тихим Доном» Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (25. јануар 2009) Коммерсант, № 203(3534), 28. 10. 2006.
  7. ^ Виктор Матизен Переворот. V съезд кинематографистов СССР Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (26. јануар 2009).
  8. ^ „Ирина Скобцева и Сергей Бондарчук: история любви, фото”. Архивирано из оригинала 16. 1. 2022. г. Приступљено 4. 4. 2022. 
  9. ^ „Жили счастливо и умерли в один день. История любви Сергея Бондарчука и Ирины Скобцевой”. Архивирано из оригинала 3. 11. 2023. г. Приступљено 7. 10. 2023. 
  10. ^ Анна Велигжанина. „Сергей Бондарчук скрывал первого сына от всех своих жён”. // Комсомольская правда, 16.11.2006. Архивирано из оригинала 24. 9. 2010. г. Приступљено 7. 4. 2010. 
  11. ^ Андрей Колобаев (2010). „А вам, девочка, мы советуем остаться”. Интервью (06). стр. 98—105. 
  12. ^ „Умерла актриса Инна Макарова”. // ТАСС. Архивирано из оригинала 25. 3. 2020. г. Приступљено 25. 3. 2020. 
  13. ^ „Бондарчук Сергей Фёдорович биография”. Архивирано из оригинала 22. 9. 2013. г. Приступљено 28. 3. 2013. 
  14. ^ „Чебоксарский международный кинофестиваль 2009 «Публикации» Ирина Скобцева: Бондарчук выл в подушку, как волк.”. Архивирано из оригинала 3. 6. 2016. г. Приступљено 11. 5. 2016. 
  15. ^ Официальный сайт КГГА Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (30. децембар 2011)
  16. ^ „Газета «Україна молода», № 175 от 26.09.2007.”. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 20. 11. 2010. 
  17. ^ „Открытие памятника Сергею Бондарчуку на «Мосфильме».”. Архивирано из оригинала 26. 6. 2014. г. Приступљено 6. 1. 2013. 
  18. ^ „Новые улицы Кургана.”. Архивирано из оригинала 1. 7. 2016. г. Приступљено 31. 5. 2016. 
  19. ^ „«Сергей Бондарчук. Мой серебряный шар». Телепередача”. smotrim.ru (на језику: руски). Култура. 2006. Приступљено 5. 3. 2022. 
  20. ^ „«Сергей Бондарчук. Легенды мирового кино». Телепередача”. smotrim.ru (на језику: руски). Култура. 2010. Архивирано из оригинала 10. 5. 2021. г. Приступљено 5. 3. 2022. 
  21. ^ „«Сергей Бондарчук. Смысл жизни — сама жизнь». Документальный фильм”. www.1tv.com (на језику: руски). Први канал. 21. 9. 2010. Архивирано из оригинала 20. 2. 2022. г. Приступљено 20. 2. 2022. 
  22. ^ „«Скобцева — Бондарчук. Одна судьба». Документальный фильм”. www.tvc.ru (на језику: руски). ТВ Центар. 2012. Архивирано из оригинала 20. 2. 2022. г. Приступљено 20. 2. 2022. 
  23. ^ „«Сергей Бондарчук. Последний день». Телепередача”. tvzvezda.ru (на језику: руски). Звезда. 18. 2. 2016. Архивирано из оригинала 20. 2. 2022. г. Приступљено 20. 2. 2022. 
  24. ^ „«Сергей Бондарчук. Раскрывая мистические тайны». Телепередача”. www.m24.ru (на језику: руски). Москва 24. 23. 2. 2019. Архивирано из оригинала 20. 2. 2022. г. Приступљено 20. 2. 2022. 
  25. ^ „«Сергей Бондарчук. Звёзды советского экрана». Телепередача”. www.m24.ru (на језику: руски). Москва 24. 27. 5. 2019. Архивирано из оригинала 5. 3. 2022. г. Приступљено 5. 3. 2022. 
  26. ^ „«Сергей Бондарчук. Легенды кино». Телепередача”. tvzvezda.ru (на језику: руски). Звезда. 17. 9. 2020. Архивирано из оригинала 20. 2. 2022. г. Приступљено 20. 2. 2022. 
  27. ^ „«Сергей Бондарчук. Раскрывая тайны звёзд». Телепередача”. www.m24.ru (на језику: руски). Москва 24. 20. 9. 2020. Архивирано из оригинала 5. 3. 2022. г. Приступљено 5. 3. 2022. 
  28. ^ „«Миры и войны Сергея Бондарчука». Документальный фильм”. www.1tv.ru (на језику: руски). Први канал. 26. 9. 2020. Архивирано из оригинала 20. 2. 2022. г. Приступљено 20. 2. 2022. 
  29. ^ „«Миры и войны Сергея Бондарчука». Документальный фильм”. www.1tv.com (на језику: руски). Први канал. 2020. Архивирано из оригинала 20. 2. 2022. г. Приступљено 20. 2. 2022. 
  30. ^ „«Творческие поиски Сергея Бондарчука». Телепередача”. mirtv.ru (на језику: руски). Мир. 27. 9. 2020. Архивирано из оригинала 20. 2. 2022. г. Приступљено 20. 2. 2022. 
  31. ^ „«Сергей Бондарчук. Триумф и зависть». Документальный фильм”. www.tvc.ru (на језику: руски). ТВ Центар. 2020. Архивирано из оригинала 20. 2. 2022. г. Приступљено 20. 2. 2022. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Вистробец А. И. (1991). С. Бондарчук: Судьба и фильмы. Москва: Искусство. стр. 333. ISBN 5-210-00466-X. 
  • Зоркаја Н. М. (2006). „Бондарчук, Сергей Фёдорович”. Большая российская энциклопедия. 4. стр. 22. Архивирано из оригинала 3. 12. 2022. г. 
  • Хањутин Ј. М. (1962). Сергей Бондарчук. Мастера киноискусства. Москва: Искусство. стр. 181. 
  • Шалуновски В. Н. (1977). Сергей Бондарчук. Москва: Издание Бюро пропаганды советского киноискусства. стр. 36. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сергеј_Бондарчук&oldid=30399018”