Beli slez

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Beli slez
Naučna klasifikacija uredi
Carstvo: Plantae
Kladus: Tracheophytes
Kladus: Angiospermae
Kladus: Eudicotidae
Kladus: Rosids
Red: Malvales
Porodica: Malvaceae
Rod: Althaea
Vrsta:
A. officinalis
Binomno ime
Althaea officinalis

Beli slez (lat. Althaea officinalis) je višegodišnja zeljasta biljka iz familije slezova (Malvaceae). Misli se da je beli slez poreklom iz zemalja oko Kaspijskog, Crnog i istočnih obala Sredozemnog mora. Odatle se raširio čak u Australiju i Ameriku. U mnogim zemljama zapadne i srednje Evrope gaji se zbog korena, lista i cveta, koji se upotrebljavaju u medicini. U Srbiji ga najviše ima po rečnim ostrvima i ritovima pored Tise, Dunava, Save i drugih reka. Voli laku, duboku, vlažnu zemlju, a najviše rečni nanos, koji je povremeno poplavljen.[1]

Opis biljke[uredi | uredi izvor]

Beli slez je visok 1-2 m. Cela biljka je obrasla gustim svilastim dlakama, tako da su listovi srebrnobeličasti i meki poput kadife. Stablo je uspravno, jednostavno ili razgranato, pri dnu odrvenjeno. Listovi su spiralno poređani, a iz njihovih pazuha pri vrhu stabljike i ogranaka izbijaju cvasti belo-ružičastih, 1-2 cm velikih cvetova. Cveta preko celog leta.[2]

Listovi sa gornjeg dela stabljike su jajasti i na osnovi klinasti, sa srednjeg dela su nešto malo krupniji i trokraki, na osnovi zaobljeni ili srcasti, a listovi sa donjeg dela stabljike su najveći (do 10 cm), petokraki, i imaju najdužu dršku, dugačku skoro kao lisna ploča. Rub lista je nejednako zupčast, zacepljen na 3-5 mesta; ima isto toliko prstastih nerava, istaknutih na naličju. List je beličasto-zelene boje, bez mirisa i sluzastog ukusa.[3]

Srpska farmakopeja propisuje upotrebu korena i lista belog sleza. Narod upotrebljava i cvet (Flos Althaeae).[4] Bere se leti po vrlo suvom vremenu, kad spadne rosa, i brzo osuši na promaji ili u sušnici. Nestručno i nehajno osušeni i brani cvetovi potamne i poplesnive. Ćelija sa sluzi ima svuda, a najviše u mezofilu kruničnih i u donjoj epidermi čašičnih listića. Hemijski sastav i upotreba slični su kao kod lista i korena.[5]

Istorija uzgoja i upotrebe[uredi | uredi izvor]

Beli slez je jedna od najstarijih lekovitih biljaka.[6] I Teofrast (371-287. pre naše ere) ga preporučuje kao lekovitu biljku, a osobito Dioskorid, koji u svom klasičnom delu De Materia Medica, pisanom 77. godine, daje uputstva o upotrebi belog sleza.

Karlo Veliki je 812. godine u svojim Kapitularima naredio da se beli slez mora gajiti na svim državnim imanjima njegove prostrane imperije.[7][8]

Gajenje, razmnožavanje i berba[uredi | uredi izvor]

cvet belog sleza

U Belgiji, Francuskoj, Nemačkoj i nekim drugim zemljama sve se više upotrebljava koren od oplemenjene gajene biljke, jer je mekši, mesnatiji, deblji, jednoličniji, nije tako žilav i sadrži više sluzi od divljeg. Kopa se prve ili druge godine u jesen. Naša rečna ostrva i ritovi, vodoplavo zemljište, najbolja su mesta za gajenje ili razmnožavanje ove važne biljke.[9]

Na 1 hektar potrebno je 1 kg semena. Bolje i brže se dođe do koristi rasađivanjem mladih izdeljenih glava s pupoljcima. One se mogu u jesen utrapiti pa u proleće rasaditi. Kod nas pored reka sama voda raznosi i seje slez. Na 1 hektar potrebno je oko 70.000 sadnica na rastojanju 50x50cm. Ca 1 hektara dobija se oko 1.200 kg lista, 1.500-2.000 kg korena i oko 125 kg cveta. Bolji prinos je s lakog, peskovitog rastresitog zemljišta (rečni nanosi) đubrenog pepelom i dobro pregorelim stajskim đubre-tom ili sa 1.500 kg veštačkog đubreta u kome ima 12 delova azota, 16 delova fosfora i 20 delova kalijuma.[10][11]

Koren iskopan prve godine je najbolji, jer sadrži najviše sluzi. Starenjem postaje, istina, sve deblji, ali sve tvrđi, vlaknastiji, drve-nastiji i lošiji. Iz semena izvedena biljka ima kratak rizom iz koga se grana nekoliko podjednakih mesnatih i belo-žućkastih korenova debelih oko 3 cm, pa i debljih.

Pošto se koren izvadi i odseče deblje korenje, glava se razreže na onoliko delova koliko na njoj ima pupoljaka, vrati u zemlju i zatrpa na rastojanju 50h50sm da bi naredne godine dala novo korenje. Rizom vremenom postaje sve krupniji i višeglav. Da bi se dobila što lepša i bolja droga, korenje se mora odmah pošto je iskopano očistiti od zemlje, oprati, odseći sporedno sitno korenje, struganjem pomoću noža oguliti i osušiti što brže na temperaturi od 60 do 70 °C da droga ne bi poplesnivila ili dobila neprijatan ukus i tamnu boju. Seckanje korena vrši se posle sušenja. Često se dešava da nestručni biljari suše koren na suviše visokoj temperaturi, zbog čega koren potamni, a sluz i skrob se razlože, ili suše neoguljeno korenje.[12]

U skladištima osušen koren belog sleza vrlo često izbuše insekti. Kad se koren potopi u vodu, na površinu isplivaju beličasti crvići. Takvu drogu treba uništiti, a prostoriju i ambalažu podvrgnuti dezinsekciji.[13][14]

Upotreba korena belog sleza u naučnoj medicini[uredi | uredi izvor]

Zbog velike količine izvrsne sluzi daje se protiv upala organa za disanje i ždrela, interno ili za ispiranje guše i nosa u obliku macerata:[15] iseckan koren drži se oko dva sata u hladnoj vodi (nikako u ključaloj) i za to vreme češće promeša. Na taj način se ekstrahuje samo sluz. Kuvanje korena (dekokt) nije dobro, jer se time izvlači i skrob, tečnost je gušća, ali je mutnija i brzo se pokvari, ukisne. Skrob je balast, nije lek. Kao vrlo blago sluzno sredstvo daje se i protiv proliva, za zapiranje mokraćno-polnih organa, za klizme, za obloge na upaljena mesta itd.[16] Ulazi u sastav raznih grudnih čajeva, koje izrađuju apoteke. U razne mešavine protiv kašlja, često se dodaje i sirup od belog sleza, naročito u dečjoj praksi. Prašak, dobijen mlevenjem i prosejavanjem korena belog sleza, upotrebljava se za posipanje pilula i za izradu raznih poslastica i lekova.[17]

Sastav[uredi | uredi izvor]

U korenu belog sleza ima oko 30-35% sluzi, oko 10% pektina, oko 35% skroba, do 10% saharoze, malo invertnog šećera, oko 2% asparagina, betaina, 1,5% masnog ulja i dr. Pepela ostaje najviše 7%; u pepelu ima mnogo fosfata. Sluz se rastvara u hladnoj vodi i hidrolizom daje glikozu, galaktozu i ksilozu.[18] Najviše sluzi ima u oktobru, na kraju vegetacije, zbog čega koren u to doba valja vaditi.[19]

Beli slez je lek, može biti i hrana, pa čak i otrov. U osušenom korenu belog sleza ima mnogo hranljivih materija, oko 75% raznih ugljenih hidrata. Zbog toga je on važan izvor skroba i šećera u slučaju gladi i rata, jer može da posluži za spravljanje hrane.[2]

Srodne vrste[uredi | uredi izvor]

Belom slezu je bio srodan Kragujevački slez (Althaea kragujevacensis), iščezla endemska vrsta koju je opisao Josif Pančić 1848. na Metinom brdu, u okolini Kragujevca.[20]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Beli slez”. eKlinika (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-01-17. 
  2. ^ a b „Beli slez”. Stetoskop.info (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-01-17. 
  3. ^ „Beli slez”. Agroklub.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-01-17. 
  4. ^ Redakcija (2022-10-06). „Beli slez – gajenje i upotreba u lekovite svrhe”. Agro saveti (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-01-17. 
  5. ^ Maksimovic, Zoran. „Slez beli - biljka | Lekovito bilje - trave | TRAVARI SRBIJE”. www.travarisrbije.com. Pristupljeno 2024-01-17. 
  6. ^ „Beli slez”. Bonapeti.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-01-17. 
  7. ^ Milosavljević, Dejan (1. 7. 2017). „Kulinarstvo kroz vekove: Antička kuhinja: Malvas minores - Salata od belog sleza”. Kulinarstvo kroz vekove. Pristupljeno 2024-01-17. 
  8. ^ „Beli slez - lekovita svojstva - najnoviji vodič za 2023.”. Deep inhale (na jeziku: engleski). 2023-03-22. Pristupljeno 2024-01-17. 
  9. ^ „Beli slez (Althaea officinalis) – Alternativna Medicina” (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-01-17. 
  10. ^ Aćimović, Milica; Vučković, Jovana (2010). „Prinos belog sleza sorte vojvođanski poreklom iz Pančeva u zavisnosti od ishrane azotom pri jednogodišnjem, dvogodišnjem i trogodišnjem načinu gajenja”. Lekovite sirovine (30): 23—30. ISSN 0455-6224. 
  11. ^ „Slez - Baštovanka”. www.bastovanka.rs. Pristupljeno 2024-01-17. 
  12. ^ K, Aleksandra (2020-02-03). „Kako gajiti beli slez”. Bolja Zemlja (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-01-17. 
  13. ^ „Proizvodnja lekovitog i aromatičnog bilja - BELI SLEZ”. Scribd (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-01-17. 
  14. ^ Jovicic, Petar (2022-08-28). „Beli slez – uslovi gajenja i razmnožavanja bilja - Agro Info Net” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-01-17. 
  15. ^ „Beli slez”. Tinkture i Melemi (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-01-17. 
  16. ^ SvezaImunitet (2021-05-30). „Beli Slez: Lekovitost, Upotreba, Kontraindikacije, Proizvodi”. SvezaImunitet (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-01-17. 
  17. ^ Drazic, Zorica (2023-09-03). „BELI SLEZ (Althaea officinalis L.) – Institut "Dr Josif Pančić"” (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-01-17. 
  18. ^ „Beli slez, koren - Althaeae radix mundatus - Biljni čaj od korena belog sleza - Čajevi na merenje - Adonis internet prodavnica”. Adonis - Internet prodavnica (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-01-17. 
  19. ^ „Beli slez- odličan lek u borbi protiv kašlja - www.dobrozdravlje.rs”. dobrozdravlje.rs. Pristupljeno 2024-01-17. 
  20. ^ „Althaea kragujevacensis”. pancic.bio.bg.ac.rs. Pristupljeno 2024-01-17. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Beli slez na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бели_слез&oldid=27103910”