Pink Floyd

Pink Flojd
Pink Floyd
PinkFloyd1973 retouched.jpg
Pink Flojd 1973.
Osnovne informacije
Aktivni period1965—1996.
(okupljanja: 2005, 2012—2014)
Osnivanje1965. (Ujedinjeno Kraljevstvo London)
Žanr(ovi)rok, psihodelični rok, progresivni rok, simfonijski rok, eksperimentalni rok
Izdavačka kuća
Veb-sajtpinkfloyd.com
Bivši članoviNik Mejson
Ričard Rajt
Rodžer Voters
Sid Baret
Bob Klouz
Dejvid Gilmor
Sid Baret

Pink Flojd (engl. Pink Floyd) engleski je rok bend, osnovan 1965. godine. Bend su činili Dejvid Gilmor, Sid Baret, Ričard Rajt, Nik Mejson i Rodžer Voters. Svojim inovativnim stilom, virtuoznošću, filozofskim tekstovima, vizuelnim performansom tokom koncerata, inovativnim izgledom omota ploča, svojevrsnom upotrebom elektronike i kvalitetnom melodikom i harmonijom bend je obezbedio svoje mesto u istoriji roka i svojevremeno se zacrtao u sam vrh svetske muzike. Sigurno jedna od najuticajnijih i najuspešnijih grupa svih vremena, što dokazuje činjenica da je bend prodao preko 250 miliona albuma širom sveta.[1]

Grupa je primljena u članstvo Rokenrol kuće slavnih 1996. godine.[2]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Osnivanje i počeci benda[uredi | uredi izvor]

Godine 1964, tri prijatelja - Rodžer Voters (gitarista), Ričard Rajt (klavijaturista) i Nik Mejson (bubnjar) - su osnovali bend koji se zvao Sigma 6. Kako nije uspeo da se proslavi, bend menja ime u T-Sets. Kasnije, sredinom 1965. nastaje The Abdads sa novim članovima Klajvom Metkalfom (bas-gitara), Kit Nobls i Džulijet Gejl (prateći vokali). Bend ponovo menja ime u The Screaming Abdads i The Architectural Abdabs. 1965. bend ponovo uzima ime Sigma 6, Rodžer Voters se prebacuje na sviranje bas-gitare jer se bendu priključuju gitaristi Bob Klouz i Sid Baret.

Sid je hteo da ime benda promeni u The Pink Floyd Sound, ali su promenili ime benda u samo Pink Floyd, koje je spoj imena dvojice poznatih bluzera, Pinka Andersona i Flojda Kaunsila. Kasnije te godine Bob Klouz je napustio grupu.

Godine 1967, bend je učestvovao u filmu Pitera Vajtheda Tonite Let's All Make Love in London. U filmu je snimljena jedna njihova proba iz januara 1967. godine, na kojoj sviraju stvari "Interstellar Overdrive" i "Nick's Boogie". Bend zatim u saradnji sa Blackhill Enterprises izdaje dva singla, Arnold Layne u martu i See Emily Play u junu 1967. Arnold Layne, pesma o ludom transvestitu koji krade žensku odeću, bila je zabranjena na BBC Radiju 1, ali i pored toga je dostigla šesnaesto mesto na Britanskoj listi singlova. See Emily Play dostiže čak šesto mesto i ovi singlovi najavljuju njihov budući uspeh, iako je bend odbijao da svira te pesme uživo, smatrajući ih isuviše konvencionalnim. Avgusta 1967. bend izdaje debitantski album The Piper At The Gates Of Dawn koji dostiže šesto mesto na Britanskoj listi albuma.

Bend je 1967. godine bio na turneji sa tada već poznatim gitaristom Džimijem Hendriksom. Tokom turneje u SAD, Sid Baret se razboleo zbog upotrebe LSD-a. Njegova zavisnost doprinela je imaginarnom pisanju pesama, ali za vreme snimanja drugog albuma A Saucerful Of Secrets, njegova zavisnost se otrgla kontroli. Sid je pisao pesme za bend do 1968. godine, ali je zbog lošeg fizičkog i mentalnog stanja koje se pogoršalo upotrebom droga bio gotovo neupotrebljiv na sceni. Zbog Baretove nestabilnosti u bend je doveden gitarista Dejvid Gilmor, Baretov školski drug, i jedno kratko vreme tokom 1968. godine bend je nastupao u petočlanom sastavu.

Nakon što je Baret napustio bend, 1968. godine, Dejvid Gilmor je značajno uticao na ostatak benda i skupa sa Votersom predstavljao samo jezgro grupe tokom njihovog zajedničkog postojanja. Izdavačka kuća Blackhill Enterprises napušta bend i ostaje sa Baretom, ali bend nalazi novog menadžera Stiva O'Rurka koji je ostao uz bend do svoje smrti 2003. godine. Baret je izdao dva solo albuma (The Madcap Laughs iz 1969. i Barrett iz 1970. godine, na kojima su svirali njegovi bivši drugovi iz benda), a zatim se povukao iz sveta muzike.

Rane godine bez Sida Bareta[uredi | uredi izvor]

Godine 1969. francuski režiser hipi filmova Barbet Šreder angažovao je Pink Flojd za muziku za svoj film, More. To je ujedno i prvi album koji su snimili u potpunosti bez Sida Bareta i na kome se već nazire Rodžer Voters kao vodeća figura benda. Albumi Ummagumma, iz iste godine, i Atom Heart Mother iz 1970. predstavili su bend u eksperimentalnoj simfo-rok fazi, za koju članovi benda danas tvrde da je bio korak u pogrešnom pravcu.

Pink flojd na nastupu, 1973.

Godine 1971, izdali su kompilaciju svojih retkih i neobjavljenih radova - Relics. U isto vreme bend je radio na novom albumu, Meddle, na kome su se našle čuvene numere One Of These Days i 23-minutna Echoes, kojima su konačno definisali zvuk koji će ih u nekoliko narednih godina pratiti. Godine 1972, bend snima muziku za još jedan film, La Vallee, koja je objavljena na albumu pod imenom Obscured By Clouds. Većina ovih pesama sa ovih albuma nikada nije odsvirana uživo.

Iste godine nastaje čuveni dokumentarni film snimljen u Pompeji, Live At Pompeii, u kome je bend prikazan kako svira svoj standardni koncertni repertoar iz tog vremena u amfiteatru u Pompeji, koji je po nalogu gradskih vlasti morao biti bez publike. Za većinu pesama odsviranu u tom filmu to je bilo poslednje izvođenje uživo, ili poslednje izvođenje za mnogo vremena, jer je bend nakon toga ušao u jedan veliki projekat koji im je potpuno promenio kako koncepciju živih nastupa, tako i status u svetu muzike.

Klasični period[uredi | uredi izvor]

Tokom snimanja albuma Obscured By Clouds napisan je 45-minutni opus pesama koje je nakon koncerta u Pompeji bend počeo da izvodi na sceni. Opus se tada zvao Eclipse, a kada su odlučili da ove pesme snime kao album odlučili su da mu promene ime u Dark Side Of The Moon. Međutim, u vreme snimanja albuma grupa Medicine Head je izdala album pod istim imenom i bend je ozbiljno razmišljao da konceptu vrati originalno ime. Srećom, album Medicine Head je jako brzo ispao sa top-liste i u roku od nekoliko meseci bio zaboravljen, tako da je naziv ostao, a Pink Flojd su napisali završnu pesmu albuma kojoj su dali naziv Eclipse. Godine 1973, The Dark Side of the Moon je objavljen kao album. Danas je to drugi po redu najprodavaniji rok album u istoriji[1], i apsolutni rekorder po broj nedelja provedenih bez prekida na listi 200 najprodavanijih albuma u svetu koju izdaje britanski časopis Bilbord[2] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (31. maj 2010).

Nakon izdavanja ovog albuma, članovi benda su smatrali da su postigli sve što su mogli u rok muzici i odlučili su da se vrate ekcperimentalnoj muzici tako što su počeli snimanje albuma pod radnim naslovom Household Objects, koji su odlučili da snime bez upotrebe muzičkih instrumenata, na običnim kućnim predmetima. Ova ideja je napuštena nakon što su članovi benda ipak shvatili da je mnogo lakše snimiti album na pravim instrumentima.[3]

Voters (1970)

Nastavljajući uspeh sa prethodnim albumom, Pink Flojd tokom 1975. godine stvara Wish You Were Here, album posvećen originalnom tekstopiscu i gitaristi Sidu Baretu. Na tom albumu su odsvirali jednu od svojih najpoznatijih pesama, Shine On You Crazy Diamond, koja je morala biti podeljen na dva dela jer nije mogla da stane na jednu stranu ploče, i koja je do danas ostala u standardnom koncertnom repertoaru benda i njegovih solo članova.

Posle uspeha albuma Wish You Were Here polako počinje da se nazire Votersova predominacija, posebno 1977. godine, kada izdaju album pod nazivom Animals, koji predstavlja kritiku tadašnjeg društva, naročito u Velikoj Britaniji, po ugledu na Orvelovu "Životinjsku farmu" iskazanu u obliku basne. Na ovom albumu Ričard Rajt po prvi put nije učestvovao u pisanju muzike, a i Gilmorov doprinos je sveden na najmanju moguću meru. Nakon turneje, članovi benda su odlučili da uzmu godinu dana odmora i nakon toga odluče šta će dalje raditi.

Period Votersove dominacije[uredi | uredi izvor]

Nakon ponovnog okupljanja, 1978. godine, Voters je predložio bendu dva različita koncepta. Prvi se zvao The Pros And Cons Of Hitch Hiking i govorio je o jednom psihodeličnom snu, dok se drugi, pod imenom The Wall, bavio pitanjima otuđenosti rokenrol zvezde na vrhuncu karijere i loše komunikacije velikih zvezda sa publikom. Voters je na ideju za drugi koncept došao tokom turneje koja je pratila album Animals, i ostatak benda je jednoglasno prihvatio ovaj predlog. Album pod imenom The Wall izdat je 1979. godine, i sa njega je skinut i najpoznatiji singl grupe Pink Flojd, Another Brick in the Wall. Tokom snimanja došlo je do prvih većih nesuglasica između članova benda, prvenstveno Votersa i Rajta, zbog čega je Rajt nakon turneje napustio bend.

Turneja koja je pratila The Wall pretvorila je metaforički zid napravljen između rok muzičara i njegove publike u pravi fizički zid koji je na svakom od koncerata postepeno dizan a zatim na kraju rušen. Komplikovanost produkcije ovakvog spektakla doprinela je činjenici da je turneja imala samo tridesetak koncerata, i to održanih u samo 5 različitih gradova u svetu. Tokom turneje postalo je jasno da je Voters počeo da shvata sebe kao apsolutnog vođu benda, a ostale članove kao svoje prateće muzičare.

Godine 1982, prema motivima sa albuma snimljen je i istoimeni film, za koji je Voters napisao scenario, a glavnu ulogu igrao čuveni muzičar i humanista Bob Geldof. Film je naišao na oštre kritike stručnjaka, ali do danas važi za kultno ostvarenje među ljubiteljima opusa Pink Flojd.

Godine 1983, grupa je snimila svoj poslednji zajednički album The Final Cut, koji je zapravo zamišljen i izveden kao Votersov solo album. Preostali članovi benda, Gilmor i Mejson, počeli su da pokazuju svoje negodovanje, da bi situacija prerasla u otvoreno neprijateljstvo između Votersa i Gilmora. Planirana turneja nikada nije održana, a 1984. godine Voters je objavio da napušta bend i time se zvanično grupa raspala. Iste godine i Gilmor i Voters počeli su da rade svoje solo albume i svako za sebe krenuli na svetske turneje.

Gilmor (1984)

Period Gilmorove dominacije[uredi | uredi izvor]

Godine 1987, Nik Mejson i Dejvid Gilmor su se ponovo udružili pod imenom Pink Flojd i snimili album A Momentary Lapse Of Reason. Iste godine se u grupu vratio i Ričard Rajt. Ovome je usledila tužba od strane Votersa koji nije hteo da bend nastavi pod svojim starim imenom, želeći da Pink Flojd ostane sa svojim dotadašnjim opusom, ali je ostatak benda pobedio na sporu i zadržao ime. Voters je nastavio solo karijeru, sa slabijim uspehom.

Usledila je svetska turneja kojom je bend vratio stare pozicije, ali i osvojio novu publiku, jer je sada zvuk benda bio značajno obojen savremenim pop uticajima. Sa ove turneje objavljen je i dupli živi album Delicate Sound of Thunder, 1988. godine.

Godine 1994, Pink Flojd su izdali svoj poslednji studijski album, pod imenom The Division Bell. Ovaj album se bavio sličnom tematikom kao The Wall i govorio je o lošoj komunikaciji i otuđenosti, i između ostalog ima nekoliko pesama koje je Gilmor direktno uputio Votersu, o jazu koji je nastao između njih tokom godina. Ovaj album pratila je još jedna svetska turneja, sa koje je objavljen dupli album P.U.L.S.E. iz 1995. godine, na kome je i kompletan album The Dark Side of the Moon izveden uživo. Nakon ove turneje bend je prestao sa radom, ali se nije zvanično raspao i nove aktivnosti su ostale u najavi.

Lajv 8 i konačan kraj benda[uredi | uredi izvor]

Godine 2005, prvi put posle više od dvadeset godina, grupa Pink Flojd je ponovo nastupila zajedno sa Votersom uživo na festivalu Lajv 8 u Londonu, posredstvom starog prijatelja Boba Geldofa. Godine 2006, Delvid Gilmor izdaje solo album pod nazivom On an Island, na kome je svirao i Rik Rajt, i kreće na svetsku turneju. Za to vreme Voters je na turneji na kojoj uživo izvodi album The Dark Side of the Moon u celosti.

Pink Flojd na festivalu Lajv 8 (Live 8) u Londonu 2005. godine

Iste godine umire Sid Baret, od zdravstvenih komplikacija nastalih od dijabetesa. Na koncertu koji je priređen u njegovu čast Pink Flojd se okupio poslednji put, ponovo bez Votersa koji nije mogao da se uklopi u terminski plan. Tada je između članova benda pao dogovor da se u skorije vreme napravi jedan veliki koncert kojim bi se oprostili od publike, međutim do toga nikada nije došlo jer je Rik Rajt umro 2008. godine. Nakon Rajtove smrti, Voters i Gilmor su izjavili da ne bi imalo smisla okupljati bend bez njega i time je konačno stavljena tačka na priču o Pink Flojdu.

Članovi grupe[uredi | uredi izvor]

  • Nik Mejson — bubnjevi, perkusije, vokal (1964—1995, 2005, 2012—2014)
  • Ričard Rajt — klavijature, klavir, vokal (1964—1979, 1990—1995, 2005)
  • Rodžer Voters — bas-gitara, vokal (1964—1985, 2005)
  • Sid Baret — solo gitara, vokal (1964—1968)
  • Bob Klouz — solo gitara (1964—1965)
  • Dejvid Gilmor — solo gitara, vokal (1967—1995, 2005, 2012—2014)

Diskografija[uredi | uredi izvor]

Studijski Albumi[uredi | uredi izvor]

  • The Piper at the Gates of Dawn (1967)
  • A Saucerful of Secrets (1968)
  • More (1969) - muzika iz istoimenog filma
  • Ummagumma (1969) - dupli album, studijski + živi
  • Atom Heart Mother (1970)
  • Meddle (1971)
  • Obscured by Clouds (1972) - muzika iz filma La Vallée
  • The Dark Side of the Moon (1973)
  • Wish You Were Here (1975)
  • Animals (1977)
  • The Wall (1979) - dupli album
  • The Final Cut (1983)
  • A Momentary Lapse of Reason (1987)
  • The Division Bell (1994)
  • The Endless River (2014)

Živi albumi[uredi | uredi izvor]

  • Ummagumma (1969) - dupli album, studijski + živi
  • Delicate Sound of Thunder (1988) - dupli
  • P.U.L.S.E. (1995) - dupli
  • Is There Anybody Out There? The Wall Live 1980-81 (2000) - dupli

Kompilacije i boks setovi[uredi | uredi izvor]

  • Zabriskie Point (1970) - dupli album raznih izvođača, muzika iz istoimenog filma
  • Relics (1971) - singlovi i retki snimci
  • A Nice Pair (1974) - zajedničko reizdanje prva dva albuma
  • A Collection of Great Dance Songs (1981) - remiksi
  • Works (1983) - retki snimci i remiksi
  • Shine On (1992) - boks set kolekcija najpoznatijih studijskih albuma i retkih snimaka
  • 1967: The First Three Singles (1997) - kolekcija ranih radova
  • Echoes: The Best of Pink Floyd (2001) - dupla kompilacija
  • Oh, By The Way (2007) - boks set studijskih albuma
  • Discovery (2011) - boks set remasterovanih studijskih albuma
  • A Foot In The Door: The Best Of Pink Floyd (2011) - kompilacija

Video izdanja (oficijelna)[uredi | uredi izvor]

  • Tonight Let's All Make Love In London (1967) - dokumentarni film
  • Live At KQED (1970) - koncert
  • Live At Pompeii (1972) - koncert i dokumentarni film
  • The Wall (1982) - igrani film
  • The Final Cut Video EP (1983) - kolekcija spotova sa istoimenog albuma
  • Delicate Sound Of Thunder (1988) - koncert
  • Live In Venice (1989) - koncert
  • La Carrera Panamericana (1992) - dokumentarni film
  • P.U.L.S.E. (1995) - koncert
  • London '66-'67 (1995) - dokumentarni film
  • The Making of The Dark Side Of The Moon (2003) - dokumentarni film
  • The Pink Floyd and Syd Barrett Story (2004) - dokumentarni film

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Pink Floyd - among the best selling bands in history!
  2. ^ „Pink Floyd”. rockhall.com. Pristupljeno 11. 4. 2018. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]