Нил Јанг

Из Википедије, слободне енциклопедије
Нил Јанг
Neil Young 1976.jpg
Нил Јанг 1976. на концерту у Остину, Тексас
Основне информације
Пуно име Нил Персивал Јанг
Друга имена Бернард Шакеј,[1][2] Фил Перспектив, Шеки Дил, Клајд Коил, Ол Нил, Џо Канук, Џо Јенки,[1] Марк Линч,[1] Пајнекон Јанг[3]
Датум рођења (1945-11-12)12. новембар 1945.(72 год.)
Место рођења Торонто, Онтарио
 Канада
Активни период 1960—и даље
Занимање гитариста, музичар, певач, текстописац, сценариста
Жанр(ови) рок, фолк, кантри
Инструмент(и) гитара, вокал, усна хармоника, клавијатуре
Везани чланци Перл џем, Елтон Џон
Веб-сајт neilyoung.com

Нил Персивал Јанг (енгл. Neil Percival Young 12. новембар 1945.) је канадски кантаутор и певач. Почео је да наступа у групи која је радила инструменталне обраде "Шедовса" у Канади 1960., пре него што се преселио у Калифорнију 1966., где је постао суоснивач бенда "Бафало Спрингфилд", заједно са Стивеном Стилсом и Ричи Фурајом, а касније се придружио "Кросби, Стилс и Неш" 1969., свој први албум објавио је 1968. и од тада је изградио успешну и хваљену соло каријеру, која обухвата више од 45 година и 35 студијских албума, уз константана и бескомпромисна истраживања музичких стилова.[4] Сајт Рокенрол куће славних описује Јанга као "једног од највећих рокенрол текстописаца и извођача".[5] Нил Јанг је примљен у Рокенрол кућу славних два пута, прво као солиста 1995., а други пут као члан "Бафало Спрингфилда" 1997.[6]

Јангова музика се одликује својим препознатљивим звуком гитаре, јако личним текстом[7][8][9] и препознатљивим алтом или високим тенором.[10][11] Иако себе прати на неколико различитих инструмената, укључујући клавир и усну хармонику, његово идиосинкратично свирање електричне и акустичне гитаре дефинишу препознатљива стања тешког и мелодичног звука.

Иако је Јанг експериментисао са различитим музичким стиловима ток своје разноврсне каријере, укључујући и електронску музику, већина његових најпознатијих дела је акустични фолк рок и кантри рок или електрични, појачан хард рок (најчешће у сарадњи са бендом "Крејзи Хорс"). Музички стилови попут алтернативног рока и гранџа су такође усвојили елементе од Јанга. Његов утицај је до тога да га неки називају "Кум гранџа".[12]

Јанг је режирао (или ко-режирао) велики број филмова у којима је користио псеудоним Бернард Шакеј, укључујући Journey Through the Past (1973.), Rust Never Sleeps (1979.), Human Highway (1982.), Greendale (2003.) и CSNY/Déjà Vu (2008.). Он је такође допринео са музиком на филмовима, укључујући Philadelphia (1993.) и Dead Man (1995.).

Нил Јанг, Фиренца, 2008.

Јанг је еколог[13] и заговорник добробити малих фармера, са којима је 1985. заједнички направио добротворни концерт за помоћ пољопривреди (Farm Aid). Он тренутно ради на документарцу о електричној технологији аутомобила, радног назива LincVolt. Пројекат обухвата његов 1959. Линколн Континентал преобраћен у хибридну технологију која штити животну средину.[14][15] Јанг је 1986. помогао у оснивању "Бриџ школе",[16] образовне организације за децу са тешким вербалним и физичким инвалидитетом, а помаже је годишњим "Бриџ школа" добротворним концертом, заједно са својом бившом женом Пеги Јанг (девојачко Мортон). Јанг има троје деце: синове Зека (рођен током његове везе са глумицом Кери Сноџрес) и Бен, коме је дијагностикована церебрална парализа, и ћерку Амбер Џејн која, као и Јанг, има епилепсију. Јанг живи на ранчу близу Ла Хонде, Калифорнија.[17] Иако је живео у северној Калифорнији још од 1970-их и пева често о америчким темама и темама о својој родној земљи, он је задржао канадско држављанство.[18] Јанг је награђен Орденом Манитоба, 14. јула 2006.[19], и 30. децембра 2009., постао је официр Канадског ордена.[20]

Дискографија[уреди]

Соло албуми[уреди]

  • "Neil Young" (1968)
  • "Everybody Knows This Is Nowhere"(1969)
  • "After The Goldrush" (1970)
  • "Harvest" (1972)
  • "Journey Through The Past" (1972)
  • "Time Fades Away" (1973)
  • "On The Beach" (1974)
  • "Tonight's The Night" (1975)
  • Zuma (1975)
  • Long May You Run (1976)
  • American Stars 'n' Bars (1977)
  • Comes a Time (1978)
  • Rust Never Sleeps (1979)

"Live Rust" (1979)

  • Hawks & Doves (1980)
  • Re - ac - tor (1981)
  • Trans (1982)
  • Everybody's Rockin' (1983)
  • Old Ways (1985)
  • Landing on Water (1986)
  • Life (1987)
  • The Note's for You (1988)
  • Eldorado (1989)
  • Freedom (1989)
  • Ragged Glory (1990)
  • "Weld" (1991)
  • Harvest Moon (1992)
  • Unplugged(1993)
  • Sleeps with Angels (1994)
  • "Mirror Ball" (1995)
  • "Dead Man"(1996)
  • Broken Arow (1996)
  • "Year of The Horse" (1997)
  • Silver & Gold (2000)
  • "Road Rock" (2000)
  • Are You Passionate ? (2002)
  • Greendale (2003)
  • Prairie Wind (2005)
  • Living With War (2006)
  • Living With War: "In the Beginning" (2006)
  • Chrome Dreams II (2007)
  • Fork in the Road (2009)
  • Le Noise (2010)
  • Americana (2012)
  • Psychedelic Pill (2012)
  • A Letter Home (2014)
  • Storytone (2014)
  • The Monsanto Years (2015)
  • Peace Trail (2016)
  • "Earth" (2016)
  • "Hitchhiker (2017)
  • "The Visitor" (2017)

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Charlie Rose video: "Neil Young."
  2. Carr, David (19. 09. 2012). „Neil Young Comes Clean”. New York Times. Приступљено 20. 09. 2012. 
  3. „The Making of Le Noise: the new album from Neil Young”. YouTube. 14. 09. 2010. Приступљено 30. 04. 2012. 
  4. Thomas Erlewine, Stephen. Нил Јанг на сајту AllMusic (енглески)
  5. „Neil Young: inducted in 1995”. The Rock and Roll Hall of Fame and Museum. Приступљено 30. 06. 2010. 
  6. „Rock and Roll Hall of Fame inductee-list”. The Rock and Roll Hall of Fame and Museum. 2009. Приступљено 26. 01. 2010. 
  7. "Young is a most distinctive guitarist and singer, using ghostly shards of feedback to taint his ringing guitar chords." „Neil Young's Passionate Guitar Playing Sparks Rock Arena”. Los Angeles Daily News. 14. 09. 1993. 
  8. "It's Young's distinctive, chunky rhythm guitar sound which defines the songs here [on Living with War]." Brinn, David (30. 05. 2006). „Disc Reviews”. Jerusalem Post. Приступљено 28. 07. 2009. 
  9. "30 years on, Neil Young remains one of the most distinctive voices of his, or any other, generation." Surkamp, David (15. 09. 1992). „Internal Fire From Neil Young Lights The Stage”. St. Louis Post-Dispatch. стр. 4D. 
  10. Miller, Edward (2003). „The Nonsensical Truth of the Falsetto Voice: Listening to Sigur Rós”. Popular Musicology Online. ISSN 1357-0951. Приступљено 26. 05. 2010. 
  11. Sinclair, Scott (4. 04. 2009). „Neil Young – Fork in the Road”. Popular Musicology Online. Приступљено 26. 05. 2010. 
  12. Echard (2005). стр. 43.
  13. „Neil Young, environmentalist”. CBC News. 
  14. Lendon, Brad (5. 02. 2009). „New Neil Young album expected in late March”. Idiomag.com. Приступљено 11. 02. 2009. 
  15. „'Rock stars don't need oil,' Neil Young says”. CNN.com. 14. 01. 2014. Приступљено 17. 11. 2014. 
  16. Casella, Vicki. „The Bridge School”. Приступљено 13. 10. 2013. 
  17. Young, Neil (2011). Waging Heavy Peace: A Hippie Dream. New York City: Plume Publishing. 
  18. „Resurrection of Neil Young, Continued”. Time. 28. 09. 2005. Приступљено 20. 05. 2010. 
  19. „Lieutenant Governor's Awards”. Lieutenant Governors office of Manitoba. 2009. Приступљено 26. 01. 2010. 
  20. „Governor General Announces 57 New Appointments to the Order of Canada”. Office of the Secretary to the Governor General. 30. 12. 2009. Приступљено 30. 12. 2009. 

Литература[уреди]

  • Young, Neil (2011). Waging Heavy Peace: A Hippie Dream. New York City: Plume Publishing. 
  • Echard, William (2005). Neil Young and the Poetics of Energy. Bloomington: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-21768-4. 

Спољашње везе[уреди]