Антун Михановић

С Википедије, слободне енциклопедије
Антун Михановић
Лични подаци
Датум рођења(1796-06-10)10. јун 1796.
Место рођењаЗагреб,  Хабзбуршка монархија
Датум смрти14. новембар 1861.(1861-11-14) (65 год.)
Место смртиНови Двори (код Клањца), Аустријско царство
Композиторски рад
СараднициЉудевит Гај
Утицаји одХрватски народни препород
Илирски покрет
Најважнија дела

Антун Михановић (Загреб, 10. јун 1796 — Нови Двори Клањечки код Клањца,[1] 14. новембар 1861) био је хрватски књижевник, правник и дипломата. Познат је као аутор текстописац хрватске химне Лијепа наша домовино.

Биографија[уреди | уреди извор]

Биста Антуна Михановића у Тухељским Топлицама, подно Дворца Михановић

Антун Михановић је рођен у Загребу, на Хармеци[1], данас главни загребачки трг, Трг бана Јелачића, у малој једноспратној кући на северној страни трга, уз данашњу Сплавницу. Родна кућа више не постоји, срушена је у земљотресу 1880. године.[2]

У Загребу је завршио пучку школу, гимназију и филозофију, а у Бечу је завршио право. После завршетка студија вратио се у Загреб,[3] где је започео војничку службу, али је брзо морао да је напусти због здравља.[4] После тога се више није враћао у Загреб.[3] Током неколико наредних година обављао је војну службу, као војни судија у Венецији и Падови, Будиму и Ријеци и др. После тога се посветио политици. Прво је од 1923. године радио као секретар грофа Фрање Урменија, гувернера Ријечког и Угарског приморја. На наговор гувернера је отишао у Пожун (данас Братислава), седиште хрватско-угарског сабора, на коме је од 1825 —1827. године представљао Ријеку, заједно с Андријом Људевитом Адамичем био заговорник ријечких грађанских интереса. На сабору је остао запажен по својим наступима, који су узнемиравали старе конзервативце на седницама,[4] тако да у тој фунцкији није дуго остао због својих либералних ставова.[5] Године 1836. постао је први аустријски конзул у Београду.[6]

За време боравка у Београду, остао је запамћен као веома културан, образован и темпераментан човек. Често је посећивао посела, која су се организовала у дому господара Јеврема, у то време један од најпросвећенијих у граду. Током посела се развила велика Антунова љубав према Анки, трећој ћерки господара Јеврема. Надахнут великом љубављу, у част Анкине лепоте, младости и отмености, Михановић је испевао свој чувени сонет „Виђење“ и песму „Камена дјева“, која је била компонована и као врло популарна песма се певала по целој Србији и Војводини у 19. веку. Међутим, на захтев кнеза Милоша, крајем 1838. године, бечки двор је морао да опозове Михановића, из политичких разлога, јер је на двору кнеза Милоша преовладао утицај француске и енглеске дипломатије, тако да је Михановић са великом тугом напустио Београд и заувек се раставио од своје велике љубави.[7]

У функцији конзула, радио је и у Солуну, Трапезунту,[6] Смирни, Цариграду и Букурешту.[5]

Аутор је брошуре на кајкавском говору: „Реч домовине о хасновитости писања ву домородном језику“, објављеној у Бечу 1815. године, где је изнео своје просветитељске и романтичне идеје о употреби народног језика и тражи да се латинског језика[6] укине из јавног живота као службени језик.[4] Из ових идеја касније се развио програм Хрватског народног препорода Људевита Гаја и других припадника Илирског покрета.[5]

Ипак, највећу славу Михановић је стекао док је живео у Ријеци (1823—1836),[8] са песмом „Хорватска домовина“, чији је први стих гласио Лијепа наша домовино. Песму је, као свој допринос Илирском покрету, послао у штампаном облику Људевиту Гају да је први пут објави у десетом броју часописа Даница,[5] 14. марта 1835.[6][9]

Бавио се прикупљањем старословенских рукописа.[10] У Венецији је 1818. пронашао рукопис Гундулићевог Османа те подстакао његово објављивање.[11] А 1843. године у светогорском манастиру Зограф, пронашао је Зографско јеванђеље, старословенски глагољски кодекс са ћириличним додатком из 10—11 века, написан у Бугарској[12]

Пензионисао се 1858. године, као министарски саветник и од тада је живео у Новим Дворима (Двор Миханић),[5] у близини Клањца у Хрватском Загорју, на граници са Словенијом,[3] све до смрти 1861. године. Сахрањен је на Старом гробљу у Клањцу, где је педестих година прошлог века подигнут спомен парк.[13] Године 1910. Клањчани су му подигли бисту, рад Роберта Франгеша Михановића.[1] У граду се налази и мали меморијални музеј, са његовим радовима.[3]

Дворац Михановић[уреди | уреди извор]

Антун је често боравио у дворцу, који су у 18. веку саградили грофови Ердеди. Дворац је прешао у руке бана Јосипа Бригљевића, мужа Антунове сестре. По Антуну, дворац и данас носи име „Дворац Михановић“, који је реконструисан и обновљен 1983. године. Данас је то познати угоститељски објекат за одржавање разних свечаности.[5]

Улица у Загребу[уреди | уреди извор]

У његову част, у Загребу је почетком 20. века, улица која спаја Старчевићев и Марулићев трг, добила име Антун Михановић.[2]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „Град Клањец: Знаменити Клањчани”. klanjec.hr. Приступљено 13. 03. 2013. 
  2. ^ а б „Гив ме Арт: „Антун Михановић“”. give-me-art.com. Архивирано из оригинала 11. 02. 2013. г. Приступљено 13. 03. 2013. 
  3. ^ а б в г Cultura Croata: „Аntun Мihanovic autор del himno de Croacia“ Архивирано на сајту Wayback Machine (25. септембар 2020), 22. 4. 2011, Приступљено 13. 3. 2013.(језик: шпански)
  4. ^ а б в Сушачка ревија бр. 74/75: Да је срца било би и Кроације, Саша Дмитровић, Приступљено 13. 3. 2013.
  5. ^ а б в г д ђ „Најбоље хрватско: Антун Михановић”. najboljeuhrvatskoj.info. Приступљено 13. 03. 2013. 
  6. ^ а б в г „ХРТ: Антун Михановић”. hrt.hr. Архивирано из оригинала 10. 07. 2009. г. Приступљено 13. 03. 2013. 
  7. ^ „Београдски балови и посела у 19. веку“, Полексија Д. Димитријевић - Стошић, Приступљено 13. 3. 2013.
  8. ^ Моја Ријека: „Ријека - родни град Лијепе наше“[мртва веза], 7. 9. 2011, Приступљено 13. 3. 2013.
  9. ^ Старе хрватске новине - Даница бр. 10: „Хорватска домовина“, дигитализована страна, Приступљено 13. 3. 2013.
  10. ^ Calameo: Новине Београдског читалишта бр. 33-34-35. : Историја црквене и високошколске библиотеке у Хиландару[мртва веза], Љубомир Дурковић-Јакишћ. стр. 13, јун-јул-август 2008, Приступљено 13. 3. 2013.
  11. ^ Пролексис енциклопедија: Иван Михановић Архивирано на сајту Wayback Machine (1. фебруар 2014), Приступљено 13. мрат 2013
  12. ^ Лексикографски завод Мирослав Крлежа: „Хрватски обитељски речник - Зографско јеванђеље“, (2008), Приступљено 13. 3. 2013.
  13. ^ Моја повијест, 9. 9. 2011, Приступљено 13. 3. 2013.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Антун Михановић на Викимедијиној остави.


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Антун_Михановић&oldid=26812240”