Антун Михановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Антун Михановић
Антун Михановић.png
Датум рођења (1796-06-10)10. јун 1796.
Место рођења Загреб
 Аустроугарска
Датум смрти 14. новембар 1861.(1861-11-14) (65 год.)
Место смрти Нови Двори (код Клањца)
 Аустроугарска
Дела Хорватска домовина
Реч домовине о хасновитости писања ву домородном језику
Утицај Хрватски народни препород
Илирски покрет
Сарадници Људевит Гај

Антун Михановић (Загреб, 10. јун 1796Нови Двори Клањечки код Клањца,[1] 14. новембар 1861) је био књижевник, правник и дипломата. Познат је као аутор текстописац хрватске химне Лијепа наша домовино.

Биографија[уреди]

Антун Михановић је рођен у Загребу, на Хармеци[1], данас главни загребачки трг, Трг бана Јелачића, у малој једноспратној кући на северној страни трга, уз данашњу Сплавницу. Родна кућа више не постоји, срушена је у земљотресу 1880. године.[2]

У Загребу је завршио пучку школу, гимназију и филозофију, а у Бечу је завршио право. После завршетка студија вратио се у Загреб,[3] где је започео војничку службу, али је брзо морао да је напусти због здравља.[4] После тога се више није враћао у Загреб.[3] Током неколико наредних година обављао је војну службу, као војни судија у Венецији и Падови, Будиму и Ријеци и др. После тога се посветио политици. Прво је од 1923. године радио као секретар грофа Фрање Урменија, гувернера Ријечког и Угарског приморја. На наговор гувернера је отишао у Пожун (данас Братислава), седиште хрватско-угарског сабора, на коме је од 1825 —1827. године представљао Ријеку, заједно с Андријом Људевитом Адамичем био заговорник ријечких грађанских интереса. На сабору је остао запажен по својим наступима, који су узнемиравали старе конзервативце на седницама,[4] тако да у тој фуницкији није дуго остао због својих либералних ставова.[5] Године 1836. постао је први аустријски конзул у Београду.[6]

За време боравка у Београду, остао је запамћен као веома културан, образован и темпераментан човек. Често је посећивао посела, која су се организовала у дому господара Јеврема, у то време један од најпросвећенијих у граду. Током посела се развила велика Антунова љубав према Анки, трећој ћерки господара Јеврема. Надахнут великом љубављу, у част Анкине лепоте, младости и отмености, Михановић је испевао свој чувени сонет „Виђење“ и песму „Камена дјева“, која је била компонована и као врло популарна песма се певала по целој Србији и Војводини у 19. веку. Међутим, на захтев кнеза Милоша, крајем 1838. године, бечки двор је морао да опозове Михановића, из политичких разлога, јер је на двору кнеза Милоша преовладао утицај француске и енглеске дипломатије, тако да је Михановић са великом тугом напустио Београд и заувек се раставио од своје велике љубави.[7]

У функцији конзула, радио је и у Солуну, Трапезунту,[6] Смирни, Цариграду и Букурешту.[5]

Аутор је брошуре на кајкавском говору: „Реч домовине о хасновитости писања ву домородном језику“, објављеној у Бечу 1815. године, где је изнео своје просветитељске и романтичне идеје о употреби народног језика и тражи да се латинског језика[6] укине из јавног живота као службени језик.[4] Из ових идеја касније се развио програм Хрватског народног препорода Људевита Гаја и других припадника Илирског покрета.[5]

Ипак, највећу славу Михановић је стекао док је живео у Ријеци (1823—1836),[8] са песмом „Хорватска домовина“, чији је први стих гласио Лијепа наша домовино. Песму је, као свој допринос Илирском покрету, послао у штампаном облику Људевиту Гају да је први пут објави у десетом броју часописа Даница,[5] 14. марта 1835.[6][9]

Бавио се прикупљањем старословенских рукописа.[10] У Венецији је 1818. пронашао рукопис Гундулићевог Османа те подстакао његово објављивање.[11] А 1843. године у светогорском манастиру Зограф, пронашао је Зографско јеванђеље, старословенски глагољски кодекс са ћириличним додатком из 10—11 века, написан у Бугарској[12]

Пензионисао се 1858. године, као министарски саветник и од тада је живео у Новим Дворима (Двор Миханић),[5] у близини Клањца у Хрватском Загорју, на граници са Словенијом,[3] све до смрти 1861. године. Сахрањен је на Старом гробљу у Клањцу, где је педестих година прошлог века подигнут спомен парк.[13] Године 1910. Клањчани су му подигли бисту, рад Роберта Франгеша Михановића.[1] У граду се налази и мали меморијални музеј, са његовим радовима.[3]

Дворац Михановић[уреди]

Антун је често боравио у дворцу, који су у 18. веку саградили грофофи Ердоди. Дворац је прешао у руке бана Јосипа Бригљевића, мужа Анунове сестре. По Антуну, дворац и данас носи име „Дворац Михановић“, који је ронструисан и обновљен 1983. године. Данас је то познати угоститељски објекат за одржавање разних свечаности.[5]

Улица у Загребу[уреди]

У његову част, у Загребу је почетком 20. века, улица која спаја Старчевићев и Марулићев трг, добила име Антун Михановић.[2]

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 „Град Клањец: Знаменити Клањчани”. klanjec.hr. Приступљено 13. 3. 2013. 
  2. 2,0 2,1 „Гив ме Арт: „Антун Михановић. give-me-art.com. Приступљено 13. 3. 2013. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Cultura Croata: „Аntun Мihanovic autор del himno de Croacia“, 22. 4. 2011., Приступљено 13. 3. 2013.(шпански)
  4. 4,0 4,1 4,2 Сушачка ревија бр. 74/75: Да је срца било би и Кроације, Саша Дмитровић, Приступљено 13. 3. 2013.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 „Најбоље хрватско: Антун Михановић”. najboljeuhrvatskoj.info. Приступљено 13. 3. 2013. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 „ХРТ: Антун Михановић”. hrt.hr. Приступљено 13. 3. 2013. 
  7. „Београдски балови и посела у 19. веку“, Полексија Д. Димитријевић - Стошић, Приступљено 13. 3. 2013.
  8. Моја Ријека: „Ријека - родни град Лијепе наше, 7. 9. 2011., Приступљено 13. 3. 2013.
  9. Старе хрватске новине - Даница бр. 10: „Хорватска домовина“, дигитализована страна, Приступљено 13. 3. 2013.
  10. Calameo: Новине Београдског читалишта бр. 33-34-35. : Историја црквене и високошколске библиотеке у Хиландару, Љубомир Дурковић-Јакишћ. стр. 13, јун-јул-август 2008, Приступљено 13. 3. 2013.
  11. Пролексис енциклопедија: Иван Михановић, Приступљено 13. мрат 2013
  12. Лексикографски завод Мирослав Крлежа: „Хрватски обитељски речник - Зографско јеванђеље“, (2008), Приступљено 13. 3. 2013.
  13. Моја повијест, 9. 9. 2011., Приступљено 13. 3. 2013.

Спољашње везе[уреди]