Италски језици
| Италски језици | |
|---|---|
| Географска распрострањеност | Првобитно Италија, данас Јужна Европа, Западна Европа, Источна Европа, Јужна Америка и Средња Америка |
| Језичка класификација | Индоевропски језици
|
| Прајезик | Праиталски језик |
| Подподела | |
| ISO 639-2 / 5 | itc |
| Глотолог | ital1284[1] |
 Италски језици у 6. веку пре нове ере:
латински (од кога потичу романски језици) фалишћански пиценски (јужни) умбријски осачки | |
Италски језици су група индоевропских језика која је део кентум гране. Ова група укључује и романске језике (италијански, шпански, португалски, каталонски, провансалски, француски и румунски), а такође и многе изумрле језике.
Класификација[уреди | уреди извор]
Италска група језика има две познате гране:
- Сабелску, која укључује:
- Осачки, који се говорио у јужном централном и готово читавом јужном делу Апенинског полуострва
- Умбријску, која укључује:
- Умбријски, који се говорио у северном централном и североисточном делу Апенинског полуострва
- Волшћански
- Еквијски
- Марски, језик племена Марса
- Пиценски, у источној централној Италији
- Латинско-фалишћанску, који укључује:
- Фалишћански, који се говорио северно од Рима према Етрурији и можда на острву Сардинија
- Латински, који се говорио око Рима, а касније се проширио на цео западни део Медитерана и остале делове јужне и западне Европе
- Романске језике, који су проистекли из наречја латинског језика
Могуће италски језици[уреди | уреди извор]
На северу Италије постојало је племе које је говорило венетским језиком сличним латинском, па се и овај језик некад убраја у италске језике. Међутим, он има неке карактеристике германских језика тако да се данас сматра да је посебан језик у оквиру индоевропских језика.
Још један језик који можда припада италским језицима је сикулски језик, којим је говорило племе Сикули са Сицилије.
Најстарији натписи[уреди | уреди извор]
Први натписи који су нађени из ове групе језика су написани на умбријском и фалишћанском и датирају из VII века п. н. е. Писмо које се тада користило назива се Старо италско писмо и настало је од старогрчког. Сами италски језици показују утицај етрурског и нешто више старогрчког.
Порекло Италика[уреди | уреди извор]
Италици нису први становници Италије, већ су ту мигрирали током другог миленијума п. н. е. и били су највероватније у сродству са Келтима који су заузимали велике просторе западне Европе. Пре доласка италских племена Италија је била насељена групама које нису припадале Индоевропљанима, а међу њима су били можда и Етрурци.
Ширење латинског[уреди | уреди извор]
Како се Рим ширио целим Апенинским полуострвом, тако је и латински језик постајао доминантнији на том простору и коначно су остали језици Италије изумрли до краја I века наше ере.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „Italic”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History.
