Миленко Тепић

С Википедије, слободне енциклопедије
Не поистовећивати са Миленком Топићем.
Миленко Тепић
Миленко Тепић
Лични подаци
Пуно име Миленко Тепић
Датум рођења (1987-02-27)27. фебруар 1987. (37 год.)
Место рођења Нови Сад, СРС, СФРЈ
Држављанство  Србија
Висина 2,02 m
Информације о каријери
НБА драфт 2009. / није изабран
Про каријера 2002—2021
Позиција плејмејкер / бек
Сениорска каријера
Године Клуб
2002—2006
2006—2009
2009—2011
2011—2013
2013
2013—2015
2015—2016
2016—2017
2017—2018
2018—2019
2019
2019—2020
2020—2021		 Војводина Србијагас
Партизан
Панатинаикос
Севиља
Лијетувос ритас
Партизан
ПАОК
Орландина
Бриндизи
ПАОК
Варезе
Ираклис
Мега Сокербет
Репрезентативна каријера
 Србија
Медаље
Кошарка
Европско првенство
Сребрна медаља — друго место 2009. Пољска Србија
Универзијада
Бронзана медаља — треће место 2005. Измир СЦГ

Миленко Тепић (Нови Сад, 27. фебруар 1987) јесте српски кошаркашки функционер и бивши кошаркаш. Тренутно је потпредседник у Кошаркашком савезу Србије (КСС). Током играчке каријере играо је на позицијама плејмејкера и бека.

Клупска каријера[уреди | уреди извор]

Миленко Тепић је почео да тренира кошарку 1996. године у школи кошарке „Спортс ворлд“, а 2000. године је прешао у новосадску Војводину. У својој последњој сезони у дресу Војводине је у Суперлиги у просеку постизао 11 поена, уз 2,8 скокова и две и по асистенције, за 25 минута на терену док је у Јадранској лиги за приближно исто време давао 7,6 поена, уз 1,9 скокова и 1,3 асистенције.[1]

У јулу 2006. је потписао четворогодишњи уговор са Партизаном.[1] Играч Партизана је био наредне три сезоне, када је са црно-белима у домаћим такмичењима освојио осам од могућих девет трофеја (два Купа Радивоја Кораћа, три титуле Јадранске лиге и три титуле у Суперлиги Србије). Поред тога са црно-белима је два пута играо четвртфинале плеј-офа Евролиге и једном Топ 16 фазу.[2]

Након завршетка сезоне 2008/09, Тепић је потписао трогодишњи уговор са Панатинаикосом.[3] Играо је две сезоне за Панатинаикос, освојио је две титуле у првенству Грчке и трофеј Евролиге 2011.

Дана 26. септембра 2011. је потписао двогодишњи уговор са шпанским клубом Кахасол из Севиље.[4] Након две сезоне у Севиљи, Тепић у јулу 2013. потписује једногодишњи уговор са Лијетувос ритасом.[5] У литванском тиму није имао запажену улогу па је 13. децембра 2013. раскинуо уговор са клубом.[6]

Пет дана након напуштања Ритаса, Тепић је потписао уговор са Партизаном на годину и по дана.[7] Са црно-белима је у сезони 2013/14. изгубио у полуфиналу Јадранске лиге од Цедевите, па је тако клуб остао без Евролиге након више од деценије.[8] На крају ове сезоне Тепић са Партизаном осваја још једну титулу у Првенству Србије.[9] Провео је и наредну 2014/15. сезону у Партизану, у којој клуб није освојио ниједан трофеј.

За сезону 2015/16. је потписао уговор са екипом ПАОК-а.[10] У сезони 2016/17. играо је за Орландину, а наредну 2017/18. сезону је провео такође у Италији али у екипи Бриндизија. У сезони 2018/19. је поново заиграо за ПАОК.[11]

У јулу 2019. је потписао једногодишњи уговор са италијанским Варезеом.[12] У екипи Варезеа се задржао само до 6. новембра 2019, када је уговор раскинут. Тепић је наступио на само три утакмице у италијанском првенству и просечно је бележио тек поен по мечу.[13] Осам дана касније је потписао уговор са грчким прволигашем Ираклисом.[14] Дана 10. августа 2020. године је потписао уговор са екипом Меге.[15] Провео је сезону 2020/21. у Меги, након чега је у јулу 2021. објавио да завршава играчку каријеру.[16]

Репрезентативна каријера[уреди | уреди извор]

Тепић је са репрезентацијом био пионирски првак Европе 2001, кадетски првак Европе 2003, јуниорски првак Европе 2005, првак Европе у конкуренцији кошаркаша до 20 година 2006. Исте године је био на ширем списку за Светско првенство у Јапану. Године 2007. је освојио Европско првенство до 20 година у Словенији.

Био је члан сениорске репрезентације Србије на Европским првенствима 2007, 2009. и 2011. као и на Светском првенству 2010. Током лета 2012. је наступао у квалификацијама за Европско првенство 2013. у Словенији, а након тога га пет година није било у националном дресу све до јесени 2017. када је заиграо у квалификацијама за Светско првенство 2019. у Кини.[17][18]

Успеси[уреди | уреди извор]

Клупски[уреди | уреди извор]

Индивидуални[уреди | уреди извор]

Репрезентативни[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Б92: Миленко Тепић у Партизану”. b92.net. 9. 7. 2006. Приступљено 7. 11. 2019. 
  2. ^ Богуновић, Иван (25. 12. 2014). „Тепић у МОНДУ: Криво ми је због Волгограда”. mondo.rs. Приступљено 7. 11. 2019. 
  3. ^ Игњатовић, Д. (31. 5. 2009). „ПАО дао Тепићу 2,5 милиона евра!”. pressonline.rs. Архивирано из оригинала 07. 11. 2019. г. Приступљено 7. 11. 2019. 
  4. ^ „Тепић две године у Кахасолу”. novosti.rs. 26. 9. 2011. Приступљено 3. 10. 2015. 
  5. ^ Миљанић, Ђорђе (25. 7. 2013). „Тепић у Лијетувос ритасу”. mvp.rs. Приступљено 7. 11. 2019. 
  6. ^ „Тепић званично напустио Ритас, у Партизану је од понедељка”. mozzartsport.com. 13. 12. 2013. Приступљено 7. 11. 2019. 
  7. ^ „Тепић званично задужио црно-бели дрес са бројем 4”. kkpartizan.rs. 18. 12. 2013. Приступљено 25. 12. 2013. 
  8. ^ „ТЕПИЋ: Тешко је веровати да нећемо играти Евролигу”. srbijadanas.com. 26. 4. 2014. Приступљено 7. 11. 2019. 
  9. ^ „Тепић: Урадили смо велику ствар, заслужена титула”. kkpartizan.rs. 22. 6. 2014. Приступљено 7. 11. 2019. 
  10. ^ „Тепић дебитује за ПАОК против Звезде”. mondo.rs. 3. 9. 2015. Архивирано из оригинала 06. 10. 2015. г. Приступљено 3. 10. 2015. 
  11. ^ „Тепић се вратио у ПАОК”. mozzartsport.com. 18. 10. 2018. Приступљено 18. 10. 2018. 
  12. ^ „Тепић потписао за Варезе”. novosti.rs. 21. 7. 2019. Приступљено 6. 11. 2019. 
  13. ^ „Растали се Миленко Тепић и Варезе”. mozzartsport.com. 6. 11. 2019. Приступљено 6. 11. 2019. 
  14. ^ „Миленко Тепић нови члан Ираклиса”. sportklub.rs. 14. 11. 2019. Приступљено 15. 11. 2019. 
  15. ^ „Миленко Тепић је нови играч Мега Бемакса”. bcmegabasket.net. 10. 8. 2020. Приступљено 12. 8. 2020. 
  16. ^ „Тепић завршио играчку каријеру али остаје у Меги”. bcmegabasket.net. 15. 7. 2021. Приступљено 13. 8. 2021. 
  17. ^ Тегелтија, Владан (22. 11. 2017). „БОРБА ЗА МУНДОБАСКЕТ Тепић за Блицспорт о повратку међу "орлове", Бирчевић најавио победе”. sport.blic.rs. Приступљено 6. 11. 2019. 
  18. ^ „Миленко Тепић: Кад год треба, ја сам ту!”. zurnal.rs. 28. 2. 2019. Приступљено 6. 11. 2019. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Миленко_Тепић&oldid=27156228”