Милета Јакшић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Милета Јакшић
Mileta Jaksic.jpg
Милета Јакшић, фотографија из Орла за 1899. годину
Датум рођења (1863-03-29)29. март 1863.
Место рођења Српска Црња
 Аустријско царство
Датум смрти 8. новембар 1935.(1935-11-08) (72 год.)
Место смрти Београд
 Краљевина Југославија

Милета Јакшић (Српска Црња, 29. март 1863Београд, 8. новембар 1935) је био српски песник.

Живот[уреди]

Милета Јакшић, синовац Ђуре Јакшића, потиче из свештеничке породице. Деда Дионисије и отац Јован су били свештеници у Српској Црњи. Мајка Емилија је умрла кад је имао 7 година. Основну школу је завршио у Српској Црњи, па га је отац уписао у Велику српску гимназију у Новом Саду, коју је похађао од 1880. до 1889. године. Осми разред и матуру је завршио у Осијеку школске 1888/89. године. Од следеће, 1899, учиo је богословију у Карловцима и тада је био и председник књижевног друштва Слога, а када је завршио богословију 1893. уписао се на Филозофски факултет у Бечу на коме је кратко време слушао професора Јагића, Минора и друге, али је факултет убрзо напустио због материјалних разлога. Радио је од 1896. до 1899. као наставник монашке школе у Хопову у којој је предавао српски језик, историју и хомеолитику. После укидања монашке школе боравио је у Црњи од 1899. до 1891, па је тражећи ново запослење, из Црње отишао и Темишвар на дужност конзисторијалног подбележника, где је радио од 1901 до 1903. године. У Темишвару није остао дуго, па се 1904. вратио у Црњу, примио парохију преминулог оца и ту остао до 1920. године. За време балканских ратова је скупљао прилоге за српски и црногорски Црвени крст, због чега је 1915. осуђен на 15 дана затвора. После рата 1919. напустио је свештенички позив и отишао у Нови Сад, где је радио као библиотекар Матице српске, па је почетком 1922. отишао у Београд, где је радио као секретар Министарства социјалне политике. У Новом Саду је 1928. склопио грађански брак са Зорком Андрејевић, учитељицом из Кларије. Са њом је имао ћерку Емилију (1949. погинула у саобраћајној несрећи). Јакшић је по молби 1923. пензионисан. У Београду је живео повучено, готово сиромашки, са породицом, далеко од очију јавности. Болујући од шећерне болести остао је у Београду до своје смрти. Сахрањен је на Новом гробљу поред свог стрица, а 1970. је постављена плоча на родној кући у Црњи.

Библиографија[уреди]

  • Ево нам пролећа (прва песма објављена у Змајевом Невену 1884)
  • Звонце (прва приповетка објављена 1886. у Невену)
  • прва збирка песама објављена 1899. у Великој Кикинди
  • прва збирка прича објављена 1900. у Мостару
  • Црно маче (приповетка објављена 1921. у Панчеву, увршћена је у његове три збирке)

Значајнија дела[уреди]

  • Песме, Београд 1922.
  • Дечја збирка песама и прозе, Нови Сад 1929.
  • Сунчаница, Београд 1929.
  • Легенде и приче за децу и одрасле, Београд 1931.
  • Мирна времена, Београд 1935.
  • Деоба врлика, Нови Сад б. г.
  • Свети апостол Павле, живот му и рад, Нови Сад б. г.
  • Велика тишина (збирка изабраних песама, објављена за пожаревачку едицију Браничево)
  • Нечиста кућа (збирка од 22 приповетке у којој се налази његова приповетка Мистерије)
  • Роман усамљеног човека (његов аутобиографски роман који се налази у архиви Матице српске)
  • Урок (драма за коју се до 2010. године мислило да је недовршена. У поменутој години целовита драма је први пут објављена)

Уредио је књиге[уреди]

Сарадња у часописима и листовима[уреди]

Критика о њему[уреди]

О њему је Исидора Секулић забележила да је био заокупљен природом, а не човеком, у његовим исказима о природи, у његовим песничким пејзажима нема човека. Исидора Секулић је писала да је он ишао за природом као месечар за месецом. Љубомир Недић је негативно оценио Јакшићеве Песме из 1899. године. Они који су Јакшића познавали сматрали су да је Недићева критика и била повод за Јакшићево трогодишње ћутање и усамљеност. Милан Кашанин је тумачио песников однос према природи. Он је сматрао да при сусрету са природом Јакшића привлачи њено биће, као и судбина која је слична његовој. Колико је значајна личност био Јакшић, говори и то да је Алекса Шантић крајем децембра 1899. објавио у Бранковом колу песму Милети Јакшићу чији је поднаслов Кад сам прочитао прву књигу његових песама. Богдан Поповић своју Антологију завршава песмом Милете Јакшића, а Скерлић га је до данас, поред Вељка Петровића, сматрао најбољим песником старе Војводине. Своју прву збирку песама објављену 1899. у Кикинди Јакшић је послао Костићу, Дучићу и Матошу. Матош му се захвалио на књизи и замолио га за малу помоћ. О њему су још писали и Дучић, Марко Цар, Милорад Ј. Митровић, Драгутин Илић, Бранко Лазовић и други.

Спољашње везе[уреди]