Михаило Петровић (четник)
Михаило Петровић | |
|---|---|
| Датум рођења | 1871. |
| Место рођења | Градац |
| Датум смрти | 28. април 1941. |
Михаило Петровић (Градац, Србија, 30. јун 1871 — Рашка, Краљевина Југославија, 28. април 1941) је био први члан Српске четничке организације и Друштва Свети Сава. Учествовао је у раним четничким борбама за ослобођење Старе Србије од отоманске, албанске и бугарске издаје (1903–1912), Балканским ратовима (1912–1913) и Великом рату (1914–1918).
Биографија
[уреди | уреди извор]Петровић је рођен у оближњем селу Градац, недалеко од града Рашке, 1871. године. Мајка му је умрла када је био дечак, а отац, војник, погинуо је у српско-бугарском рату 1885. године. Као 14-годишњак отишао је у Београд да живи код стрица Станојла Петровића и тетке Драгиње, која је пажљиво бринула о његовом образовању. Михаило је завршио Прву београдску гимназију, школу теологије на Богословији, у оквиру Високе школе (од 1905. Универзитет у Београду) 1895. године. Професор му је био архимандрит Фирмилијан Дражић. Исте године Михаило се оженио Лепосавом Обрадиновић, ћерком Вујице Обрадиновића, имућног београдског индустријалца, а потом ступио у свештенство.[1] Најпре се настанио у Ивањици, где је имао родбину. Године 1900. служио је сахране Михаила Михаиловића и Смиљане Михаиловић (рођене Петровић), родитеља седмогодишњег Драгољуба Михаиловића. Потом је премештен на парохију у Рашку где је остао свештеник до пензионисања.
1904. године када је крунисан Краљ Петар Први Карађорђевић, Високопреосвећени Михаило Петровић био је позвани гост новог краља на свечаном пријему у Београду. Током српског устанка 1904. године у Старој Србији, Балканских ратова (1912. и 1913) и Великог рата, служио је као војни пастир борцима на првим линијама фронта.[2] Почео је да пише за Гласник Српске православне цркве као редовни сарадник убрзо након што је постао свештеник. Међу његовим тадашњим колегама били су Милан Ракић, Јован Дучић, Николај Велимировић и други истакнути српски књижевници, теолози и дипломате.
Српска четничка организација
[уреди | уреди извор]Рано се придружио Српској четничкој организацији, формираној да би ослободили Балкан од Турака, а тиме и копнену Европу. Петровић је био и члан Удружења резервних официра и ратника које је средином двадесетих година 20. века наручило више споменика палим четничким борцима. Била је то прилика да се похвали залагање четничких вођа за ослобођење Старе Србије и да се критикује послератно занемаривање српских ратних ветерана, да се нападну они који су олако заборавили велика страдања српског народа у његовој еманципацији.
Први поуздани подаци о раном четничком деловању дошли су са падом комунизма 1990-их, а написао их је Владан Виријевић, професор са Косова и Метохије, који помиње протојереја Михаила Петровића „као старог ратника“ који је дошао да благослови четничке барјаке и заставе по селима и градовима широм Рашке 1937. у време кризе Конкордата у Југославији.
Протојереј Петровић је био намесник Епископа жичког Николаја Велимировића (архијерејски намесник) за Студенички округ са седиштем у Рашкој од 1919-1920, а касније од 1936-1941. године исту дужност (архијерејски декан) обављао је и за време епископа Јефрема Бојовића (1920—1933). Као сарадник Гласника Београдске патријаршије, Петровић је у својим текстовима често истицао континуиране безбедносне претње са којима се Срби суочавају у региону, пишући о потреби организовања оружане или паравојне одбране од тих националних претњи. Петровић је позивао на наставак улоге четника у јужним крајевима Србије током 1930-их, ако не и раније.[3]
Породица
[уреди | уреди извор]Током Другог светског рата његова четири сина Љубиша (1899–1975), Драгиша (1902–1967), Милан (1914–2002) [4] и Александар (1917–1944) остали су одани Старом поретку (Бог, Краљ и Држава) борба против освајача (нацистичке Немачке и комунизма). Удата ћерка оца Михаила Видосава и њен муж Високопреосвећени Светозар Миленковић, уз помоћ млађег брата Александра, у првим годинама рата спасли су јеврејску породицу од нациста. Они су Праведници међу народима, и познати су под заједничким именом породица Миленковић. Алексадар је заробљен од стране Гестапоа у Рашкој 1941. године и послат у Маутхаузен где је погинуо у гасној комори непосредно пред крај рата.
Види још
[уреди | уреди извор]Извори
[уреди | уреди извор]- ^ „Матурантски таблои”. www.bogoslovijasvetogsave.edu.rs.
- ^ „Vladan Virijević cetnici”. Scribd.
- ^ name="auto"
- ^ „Milan PETROVICH Obituary (2002) - the Windsor Star”. Legacy.com.
- Владан Виријевић о В. Рев. Михаило Петровић, види стр. 8: Владан Виријевић цетници
- Богословија/Матурантски разред Богословије 1895. Фотографија: Матурантски таблои