Фирмилијан Дражић
| Фирмилијан Дражић | |
|---|---|
 |
|
| Пуно име | Димитрије Дражић |
| Датум рођења | 20. август 1852. |
| Место рођења | Шабац Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 7. децембар 1903. (51 год.) |
| Место смрти | Београд Краљевина Србија |
Фирмилијан Дражић (световно име Димитрије Дражић; 20. август 1852 — 7. децембар 1903) био је скопски владика од 1902. до 1903.[1] Први је Србин на челу Скопске епархије након укидања Пећке патријаршије.
Садржај
Један од најученијих свештеника[уреди]
Рођен је у Шапцу 20. августа 1852. као Димитрије Дражић. У Шапцу је завршио гимназију и четири године је био трговац.[2] Замонашио се 1869.[2] Богословију је похађао у Београду.[2] Теологију је студирао прво на острву Халки у Мраморном мору, а онда у Атини.[1] Филозофију је студирао у Прагу.[1] Од 1876. до 1878. администрирао је Врањском епархијом.[2] Током 1880. изабран је за професора београдске богословије.[2] Сматрали су га једним од најученијих и најактивнијих представника цркве.[2]
Ректор богословије[уреди]
,_rektor_Beogradske_bogoslovije_SPC.jpg)
Током 1883. нудили су му тада упражњен положај митрополита Србије, али Фирмилијан је одбио ту част.[1] Након тога постао је архимандрит.[2] Био је учитељ краљевића Александра Обреновића.[1] [2] Када је изабран за ректора београдске богословије основао је фонд сиромашних богослова и као новину увео јавна предавања.[2] Једно време уређивао је Весник Српске Цркве. Један је од оснивача Друштва Свети Сава током 1886. године. Отишао је у Чикаго 1891. на позив америчких Срба и ту је једно краће време био њихов парох.[2]
Борба за Скопску епархију и избор за митрополита[уреди]
Након Америке отишао је у Цариград да одатле помогне српској цркви. Било је то тешко време за српску православну цркву унутар Османскога царства, јер су Цариградска патријаршија и Бугарска егзархија имале званичне дозволе турских власти за несметан рад, а српска црква је морала да ради илегално или у оквирима Цариградске патријаршије. Бугарски егзархат је настојао да спречи функционисање Српске православне цркве у делу Старе Србије који углавном обухвата данашњу Македонију. Рад Егзархата био је најпре усмерен на преотимање патријаршијских цркава и протеривање њихових свештеника, а затим и на све оне који су се опирали бугаризацији. На удару су се убрзо нашли и српски свештеници, учитељи и народни прваци. Српска црква је имала право да дјелује само у оквиру Цариградске патријаршије, која је била под грчком контролом. У Цариграду је Фирмилијан блиско сарађивао са Стојаном Новаковићем. Изабран је 1897. за администратора Скопске епархије, а 1899. за митрополита Скопске епархије.[2] Након укидања Пећке патријаршије био је први Србин, који је добио тај положај.[2] Међутим због великих отпора рукоположен је тек 1902.[2] После Илинданског устанка у Македонији као српски скопски владика написао је српском конзулату у Скопљу, на 12 августа 1903 г. следеће: „У турској царевини све су народности подељене на: 1. Муслимане, 2. Грке и 3. Бугаре, а нема Срба нигде, и ако су ове земље Турци узели само од Срба, који су у њима живели и имали своју царевину, а данас … као да их никада није било!”
