Фирмилијан Дражић
| Фирмилијан Дражић | |
|---|---|
.jpg) | |
| Пуно име | Димитрије Дражић |
| Датум рођења | 20. август 1852. |
| Место рођења | Шабац Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 7. децембар 1903. (51 год.) |
| Место смрти | Београд Краљевина Србија |
Фирмилијан Дражић (световно име Димитрије Дражић; 20. август 1852 — 7. децембар 1903) био је скопски митрополит, од 1902. до 1903. године. Први је Србин на челу Скопске епархије након укидања Пећке патријаршије.[1]
Један од најученијих свештеника[уреди | уреди извор]
Рођен је у Шапцу 20. августа 1852. године као Димитрије Дражић. У Шапцу је завршио гимназију, и четири године је био трговац.[2] Замонашио се 1869. године у манастиру Петковици.[3] Богословију је похађао у Београду.[2] Теологију је студирао прво на острву Халки у Мраморном мору, а онда у Атини.[1] Филозофију је студирао у Прагу, након београдске богословије. Да би се издржавао у Чешкој, радио је и као зидарски помоћник. Од 1876. до 1878. године администрирао је Врањском епархијом.[2] Током 1880. изабран је за професора београдске богословије.[2] Сматрали су га једним од најученијих и најактивнијих представника цркве.[2]
Ректор богословије[уреди | уреди извор]
Током 1883. године нудили су му тада упражњен положај митрополита Србије, али Фирмилијан је одбио ту част.[1] Након тога постао је архимандрит.[2] Био је учитељ краљевића Александра Обреновића.[1][2] Када је изабран за ректора београдске богословије основао је фонд сиромашних богослова и као новину увео јавна предавања.[2] Једно време уређивао је Весник Српске Цркве. Један је од оснивача Друштва Свети Сава током 1886. године. Отишао је у Чикаго 1891. године на позив америчких Срба и ту је једно краће време био њихов парох.[2]
Борба за Скопску епархију и избор за митрополита[уреди | уреди извор]
Након Америке отишао је у Цариград да одатле помогне српској цркви. Било је то тешко време за српску православну цркву унутар Османскога царства, јер су Цариградска патријаршија и Бугарска егзархија имале званичне дозволе турских власти за несметан рад, а српска црква је морала да ради илегално или у оквирима Цариградске патријаршије. Бугарски егзархат је настојао да спречи функционисање Српске православне цркве у делу Старе Србије који углавном обухвата данашњу Македонију. Рад Егзархата био је најпре усмерен на преотимање патријаршијских цркава и протеривање њихових свештеника, а затим и на све оне који су се опирали бугаризацији. На удару су се убрзо нашли и српски свештеници, учитељи и народни прваци. Српска црква је имала право да дјелује само у оквиру Цариградске патријаршије, која је била под грчком контролом. У Цариграду је Фирмилијан блиско сарађивао са Стојаном Новаковићем. Пет година је трајала дипломатска борба за скопску митрополијску столицу. Изабран је 1897. за администратора Скопске епархије, а 1899. за митрополита Скопске епархије.[2] Након укидања Пећке патријаршије био је први Србин, који је добио тај положај.[2] Међутим због великих отпора рукоположен је тек 15. јуна 1902.[2]
Пошто је у то време у Турском царству још увек важила подела народности на званичне милете, владику Фирмилијана је забрињавало одсуство званичног признања српског милета, услед чега су Срби били убрајани у "Румски милет" (под доминацојом грчких Фанариота) или у "Бугарски милет" (под доминацијом Бугарске егзархије). У том смислу, владика се 12. августа 1903. године пожалио конзулу Краљевине Србије у Скопљу: "У турској царевини уопште све су народности подељене: 1. на мусломане, 2. на Грке (рүм-милет) и 3. на Бугар-милет, а Срба нема нигде па и ако су ове земље Турци узели само од Срба и Срби су у њима живели и имали своју царевину а данас пред Турцима нема их нигде означених и забележених као Срба као да их никад није ни било!" Тиме је владика указао на потребу да у Турском царству и Срби буду признати под својим народним именом.[4]
Након што је постао митрополит оптуживан је више пута због пијанства и неморала. Био је блиско повезан са озлоглашеним Јованом Ћирковићем, што га је довело на лош глас међу Србима у митрополији. Митрополит Фирмилијан је умро 1903. године у Београду, у 52. години, као гост код свог брата Пере Дражића хотелијера.
Објавио је 10 књига богословско-теолошког садржаја[5]:
- I-III - "Тумачење јеванђеља са беседама",
- IV - Парохиалник Требник,
- V - Догматичко богословље I,
- VI - Догматичко богословље II,
- VII - Библијко пастирски део,
- VIII - Догматичко морални део,
- IX - Уџбеници и хришћански дом,
- X - Поучни део,
Референце[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
- Грујић, Радослав (1935). Скопска митрополија: Историски преглед до обновљења Српске патријаршије 1920 г. Скопље.
- Новаковић, Стојан (1895). Цариградска Патријаршија и православље у Европској Турској: Разматрања у прилог расправи црквено-просветног питања у Европској Турској. Београд.
- Симић, Светислав (1902). Скопаљско владичанско питање 1897-1902. Београд.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. 2. Минхен: Искра.
