Пређи на садржај

Прељуб

С Википедије, слободне енциклопедије

Прељуб (око 13121355/1356) био је српски племић и војсковођа, из доба Душана Силног (краљ 13311346, цар 13461355) и његових освајања. Он је предводио српске одреде у бици код Стефанијане (1344) и командовао је успешном одбраном Србице (1350) током опсаде Јована Кантакузина. После освајања Тесалије у јесен 1348, Прељуб је, са титулом кесара, постављен да управља њом и његово седиште се налазило у Трикали. Он је спадао међу утицајне великаше на српском двору[1], о чему сведочи писмо папе Иноћентија VI, од 24. децембра.1354. године, у коме своје посланике упућује на њега, као некога ко би могао помогне током преговора о склапању црквене уније[а]. Био је ожењен Ирином са којом је имао сина Тому, а погинуо је, крајем 1355. или почетком 1356. године у сукобу са локалним Албанцима.

Прељуб је представљен на историјској композицији Проглашење Душановог законика Паје Јовановића, на великом турнирском коњу, на десном делу слике.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Прељуб потиче из властелинске породице, која је имала поседе око средњег тока Црне реке, Мариова и Селечке планине, у данашњој Македонији. Он се, као већ искусни војсковођа, помиње маја 1344. године, када му је Душан поверио одред коњице и упутио га да уништи одреде емира од Смирне, који су се повлачили после напада на Солун. Византијски цар, хроничар и савременик дешавања Јован Кантакузин наводи за Прељуба да је изгледа храброшћу, срчаношћу и искуством премашивао његове (Душанове) великаше[2]. Користећи се лукавством, емирови људи су победили српске коњанике у бици код Стефанијане, која представља први окршај Срба и Турака на европском тлу.

Паје Јовановића Проглашење Душановог законика, у доњем десном углу на турнирском коњу је насликан кесар Прељуб

После освајања Тесалије, током јесени (пре 1. новембра[1]) 1348. године, за њеног намесника је постављен војвода Прељуб, коме је тада додељена висока титула кесара[1][3] и он је њом управљао из Трикале.

Током јесени 1350. године, Јован Кантакузин је започео офанзиву у јужној Македонији против Српског царства и њему су се предало неколико тврђава око Бера и Водена[2], после чега су се његове снаге упутиле ка Србици. Одбраном град командовао је кесар Прељуб, који је локалне Грке ставио у прве борбене редове[б], а са српском посадом се повукао у цитаделу. Иако су Грци у подграђу града прешли на Кантакузинову страну, он после вишедневне опсаде није успео да освоји цело утврђење које је бранио Прељуб и повукао се са војском у Бер, а потом и у Солун[4]. Већ током зиме 1351. године, Душан је дошао под Солун и повратио изгубљене градове.

Кесар Прељуб погинуо је у сукобу са локалним Албанцима, на самом крају 1355. или на самом почетку 1356. године[4]. Његов посед је већ у пролеће 1356. године напао и заузео деспот Нићифор II Орсини, а његова удовица и рођака Душанове породице[1] Ирина је са малолетним сином Томом напустила Трикалу и склонила се на двор цара Уроша, који јој је вратио некадашње Прељубове поседе, источно од Прилепа.

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Папа Иноћентије VI је у мају наредне године (1355) своје посланике упућивао и на брата Душанове полусестре Теодоре, деспота Дејана.
  2. ^ Прељуб није веровао локалним Грцима, пошто су у околним градовима они прелазили на Кантакузинову страну и предавали утврђења без борбе. Због тога их је ставио у прве борбене редове, док је њихове породице оставио у унутрашњости града под српском стражом.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г Група аутора (1981). Историја српског народа I. Београд. 
  2. ^ а б Јован Кантакузин, „Историја“
  3. ^ Спасић, Душан; Палавестра, Александар; Мрђеновић, Душан (1991). Родословне таблице и грбови српских династија и властеле (према таблицама Алексе Ивића) (на језику: српски) (2. изд.). Београд: Бата. ISBN 978-86-7685-007-5. Приступљено 10. 10. 2023. 
  4. ^ а б Византијски извори за историју народа Југославије VI. Београд: Византолошки институт САНУ. 1986. 

Литература

[уреди | уреди извор]