Nasilničko ponašanje

С Википедије, слободне енциклопедије

Poster u kampanji protiv nasilničkog ponašanja Cefet-MG

Nasilničko ponašanje ili buling je upotreba sile, prisile ili pretnje za zlostavljanje, agresivno dominiranje ili zastrašivanje. Ovakvo ponašanje se često repetitivno i habitualno. Jedan suštinski preduslov je percepcija (od strane nasilnika ili drugih) neravnoteže fizičke ili društvene moći. Ova neravnoteža razlikuje buling od sukoba.[1] Buling je potkategorija agresivnog ponašanja koju karakterišu sledeća tri minimalna kriterijuma: (1) neprijateljske namere, (2) neravnoteža moći i (3) ponavljanje tokom određenog vremenskog perioda.[2] Buling je aktivnost ponavljanog, agresivnog ponašanja koja ima za cilj da povredi drugog pojedinca, fizički, mentalno ili emocionalno.

Zlostavljanje se kreće od jedan na jednog, pojedinačnog maltretiranja do grupnog maltretiranja, zvanog mobing, u kojem nasilnik može imati jednog ili više „pomoćnika” koji mogu da budu spremni da pomognu primarnom nasilniku u njihovim aktivnostima. Buling u školi i na radnom mestu takođe se naziva „vršnjačko zlostavljanje”.[3] Robert V. Fuler je analizirao nasilje u kontekstu rangizma. Norveški istraživač Dan Olveus smatra da se buling dešava kada je osoba „izložena, više puta i tokom vremena, negativnim postupcima jedne ili više drugih osoba”,[4] i da se negativne radnje dešavaju „kada osoba namerno nanese povredu ili nelagodu drugoj osobi, fizičkim kontaktom, rečima ili na druge načine.”[4] Individualni buling obično karakteriše osoba koja se ponaša na određeni način da bi stekla moć nad drugom osobom.[5]

Kultura bulinga može se razviti u bilo kojem kontekstu u kojem ljudi komuniciraju jedni sa drugima. Ovo može uključivati školu, porodicu, radno mesto,[6] dom i susedstvo. Glavna platforma za nasilje u savremenoj kulturi nalazi se na veb stranicama društvenih medija.[7] U jednoj studiji o muškim igračima američkog fudbala iz 2012. godine, „najjači prediktor [bulinga] bila je percepcija da li će najuticajniji muškarac u životu igrača odobravati nasilničko ponašanje”.[8]

Buling se može definisati na više različitih načina. U Velikoj Britaniji ne postoji zakonska definicija bulinga,[9] dok neke države u Sjedinjenim Državama imaju zakone protiv toga.[10] Buling je podeljen na četiri osnovne vrste zlostavljanja - psihološko (ponekad se naziva i emocionalno ili relaciono), verbalno, fizičko i sajber.[11]

Ponašanja koja se koriste za potvrđivanje takve dominacije mogu uključivati fizički napad ili prisilu, verbalno uznemiravanje ili pretnju, a takvi postupci mogu repetitivno biti usmereni prema određenim ciljevima. Racionalizacije takvog ponašanja ponekad uključuju razlike u društvenoj klasi, rasi, religiji, polu, seksualnoj orijentaciji, izgledu, ponašanju, govoru tela, ličnosti, reputaciji, rodu, snazi, veličini ili sposobnosti.[12][13][14] Ako nasilje vrši grupa, to se zove mobing.[15]

Tipovi[уреди | уреди извор]

Individualni buling se može klasifikovati u četiri tipa.[16] Kolektivno maltretiranje je poznato kao mobing i može obuhvatati bilo koji od individualnih tipova bulinga.

Fizički, verbalni i relacioni buling su najprevalentniji u osnovnoj školi, a mogu početi i mnogo ranije, nastavljajući u kasnijim fazama u životu pojedinaca. Navodi se da je sajber-buling češće u srednjoj školi nego u osnovnoj školi.[16]

Individualno[уреди | уреди извор]

Pojedinačne taktike buling može počinjavati jedna osoba protiv mete ili meta.[17]

Fizički[уреди | уреди извор]

Ovo je svako nasilje koje šteti nečijem telu ili oštećuje njihov imetak. Krađa, guranje, udaranje, tuča i uništavanje imovine sve su vrste fizičkog bulinga. Fizički buling je retko prvi oblik bulinga koji će meta doživeti. Često nasilje počinje u drugačijem obliku i kasnije prelazi u fizičko nasilje. U fizičkom maltretiranju glavno oružje koje nasilnik koristi je njihovo telo prilikom napada na svoju metu. Ponekad grupe mladih odraslih osoba ciljaju i otuđivati vršnjaka zbog nekih predrasuda adolescenata. Ovo brzo može dovesti do situacije u kojima im se drugovi iz razreda rugaju, muče ih i prebijaju. Fizičko maltretiranje često eskalira s vremenom i može dovesti do kobnog završetka, pa stoga mnogi pokušavaju da to brzo zaustave, kako bi sprečili daljnju eskalaciju..[18]

Verbalno[уреди | уреди извор]

Ovo je svaki buling koji se sprovodi govorom. Nazivanje imena, širenje glasina, pretnja nekome i ismevanje drugih su oblici verbalnog bulinga. Verbalno maltretiranje je jedna od najčešćih vrsta bulinga. U verbalnom bulingu je glavno oružje koje zlostavljač koristi njihov glas. U mnogim slučajevima verbalno maltretiranje je uobičajeno kod oba pola, mada su devojke sklonije ovom pristupu. Devojke su, uglavnom, suptilnije sa uvredama od dečaka. Devojke koriste verbalno maltretiranje, kao i tehnike društvenog isključivanja, kako bi dominirale i kontrolirale druge pojedince i pokazale svoju superiornost i moć. Međutim, postoje i mnogi dečaci sa dovoljno suptilnosti da koriste verbalne tehnike dominacije, i koji praktikuju korišćenje reči kada žele da izbegnu nevolje koje mogu doći sa fizičkim maltretiranjem nekog drugog.[19]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Juvonen, J.; Graham, S. (2014). „Bullying in Schools: The Power of Bullies and the Plight of Victims”. Annual Review of Psychology. 65: 159—85. PMID 23937767. doi:10.1146/annurev-psych-010213-115030. 
  2. ^ Burger, Christoph; Strohmeier, Dagmar; Spröber, Nina; Bauman, Sheri; Rigby, Ken (2015). „How teachers respond to school bullying: An examination of self-reported intervention strategy use, moderator effects, and concurrent use of multiple strategies”. Teaching and Teacher Education. 51: 191—202. doi:10.1016/j.tate.2015.07.004. 
  3. ^ Elizabeth Bennett (1. 1. 2006). Peer Abuse Know More!: Bullying from a Psychological Perspective. Infinity. ISBN 978-0-7414-3265-0. Архивирано из оригинала 14. 9. 2014. г. Приступљено 29. 10. 2013. 
  4. ^ а б „History”. OLWEUS Bullying Prevention Program. OLWEUS Bullying Prevention Program. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 28. 10. 2013. 
  5. ^ Valerie E. Besag (1989). Bullies and victims in schools: a guide to understanding and management. Open University Press. ISBN 978-0-335-09542-1. Архивирано из оригинала 7. 7. 2014. г. Приступљено 29. 10. 2013. 
  6. ^ Williams, Ray (3. 5. 2011). „The Silent Epidemic: Workplace Bullying”. Psychology Today. Архивирано из оригинала 21. 11. 2015. г. Приступљено 13. 11. 2016. 
  7. ^ Whittaker, E (2016). „Cyberbullying via social media”. Journal of School Violence: 11—29. 
  8. ^ Steinfeldt, Jesse A.; Vaughan, Ellen L.; LaFollette, Julie R.; Steinfeldt, Matthew C. (oktobar 2012). „Bullying among adolescent football players: Role of masculinity and moral atmosphere”. Psychology of Men and Masculinity. 13 (4): 340—353. doi:10.1037/a0026645. hdl:2022/14023. Архивирано из оригинала 19. 10. 2015. г. Приступљено 28. 10. 2013. 
  9. ^ „The University of Manchester Dignity at Work and Study Policy”. The University of Manchester. januar 2012. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 28. 10. 2013. 
  10. ^ „State Laws Related to Bullying Among Children and Youth” (PDF). U.S. Department of Health and Human Services - Health Resources and Services Administration - Maternal and Child Health Bureau. U.S. Department of Health and Human Services. Архивирано из оригинала (PDF) 4. 3. 2011. г. Приступљено 28. 10. 2013. 
  11. ^ Brank, Eve M.; Hoetger, Lori A.; Hazen, Katherine P. (decembar 2012). „Bullying”. Annual Review of Law and Social Science. 8 (1): 213—230. doi:10.1146/annurev-lawsocsci-102811-173820. 
  12. ^ „Children who are bullying or being bullied”. Cambridgeshire County Council: Children and families. Cambridgeshire County Council. 24. 7. 2013. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 28. 10. 2013. 
  13. ^ Ericson, Nels (jun 2001). „Addressing the Problem of Juvenile Bullying” (PDF). OJJDP Fact Sheet #FS-200127. 27. Архивирано (PDF) из оригинала 26. 6. 2015. г. Приступљено 28. 10. 2013. 
  14. ^ Meyer, Doug (2016). „The Gentle Neoliberalism of Modern Anti-bullying Texts: Surveillance, Intervention, and Bystanders in Contemporary Bullying Discourse”. Sexuality Research and Social Policy. 13 (4): 356—370. doi:10.1007/s13178-016-0238-9. 
  15. ^ Noa Davenport; Ruth Distler Schwartz; Gail Pursell Elliott (1. 7. 1999). Mobbing: Emotional Abuse in the American Workplace. Civil Society Publishing. ISBN 978-0-9671803-0-4. Архивирано из оригинала 1. 1. 2014. г. Приступљено 28. 10. 2013. 
  16. ^ а б Berger, Kathleen Stassen (2014). Invitation to the Life Span. New York: Worth Publishers. ISBN 978-1464172052. 
  17. ^ „Bullying Definitions”. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 26. 2. 2016. 
  18. ^ „no bullying”. nobullying.com/physical-bullying/. Архивирано из оригинала 1. 12. 2016. г. Приступљено 30. 11. 2016. 
  19. ^ „What is Verbal Bullying and How to Handle Verbal Bullies - Bullying Statistics”. Bullying Statistics. 8. 7. 2015. Архивирано из оригинала 25. 11. 2016. г. Приступљено 30. 11. 2016. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Библиотечки ресурси о
Nasilničko ponašanje
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Nasilničko_ponašanje&oldid=27676067”