Ђанг Цемин

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Ђијанг Цемин)
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Ђанг Цемин
Jiang Zemin St. Petersburg2002.jpg
Ђанг Цемин 2002.
Биографија
Датум рођења(1926-08-17)17. август 1926.(94 год.)
Место рођењаЈангџоу
Кина
Држављанство Кина
СупружникВанг Џепинг
Деца2
Професијаинжињер електротехнике
УниверзитетУниверзитет Ђао Тонг у Шангају
Политичка
партија
Комунистичка партија Кине
генерални секретар Комунистичке партије Кине
24. јун 1989 — 15. новембар 2002.
ПретходникЏао Цијанг
НаследникХу Ђинтао
5. Председник НР Кине
27. март 1993 — 15 март 2003.
ПретходникЈанг Шангкун
НаследникХу Ђинтао

Ђанг Цемин (трад. кин. 江澤民, кин. 江泽民, пин. Jiāng Zémín; Јангџоу, 17. август 1926)[1] је бивши кинески лидер, део треће генерације функционера Комунистичке партије Кине. Био је на положају генералног секретара КП Кине између 1989. и 2002. године. Председник Народне Републике Кине био је између 1993. и 2003. године а председавајући Централне војне комисије између 1989. и 2004. године.

Биографија[уреди | уреди извор]

До протеста на Тјенамену 1989. године Цемин се налазио на месту секретар Комитета КП Кине за Шангај.[1] У време протеста студената 1989. године, Џао Цијанга генерални секретар Комунистичке партије Кине покушао је ненасилно, преговорима умирити немире, али пресудио је Денг сменивши Џао Цијанга и ставивши га у кућни притвор у коме ће остати годинама.[2] Нови Генерални секретар КП Кине 24. јуна 1989. године постао је Ђанг Цемин.[1]

Због утицаја на остарелог Денг Сјаопинга Цемин је постао фактички лидер Кине. Цемин је постао председник Централне војне комисије НР Кине 19. марта 1990. године, а 27. март 1993. године и председник Народне Републике Кине.[1] Под његовим вођством Кина је бележила важне политичке успехе. 1. јула 1997. године у Хонгконгу он је присуствовао свечаности којом је слављено мирно враћање у састав Народне Републике Кине, а трајни одлазак представника власти Велике Британије. Убрзо је и Макао који је био под португалском влашћу враћен Кини.[3]

Председник Кине остао је до 15. марта 2003. године.[1] У време његовог вођења Кине дошло је до напада НАТО-а на Србију 1999. године, а један од објеката који је уништен у тим нападима била је и амбасада Народне Републике Кине у Београду, а то је утицало да Цемин у једној изјави каже: „САД водећи НАТО користе политику хегемонизма и силе да муче слабије државе.“[4]

Унапредио је положај Кине на међународној сцени. Познат као један од најхаризматичнијих кинеских политичара, био је критикован због превише бриге око рејтинга у самој Кини и због исувише помирљивог става према Русији и Сједињеним државама у иностранству. Под његовим вођством Кина је доживела период суштинских економскох реформи и велики економски раст, али стари комунистички функционери критиковали су га јер је легитимизовао увођење капиталистичког уређења.

На месту председника Кине наследио га је Ху Ђинтао. Његов допринос марксистичкој идеологији састоји се у теорији познатој под називом Три замисли која је имплементирана у устав Кине и идеологију комунистичке партије.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Јончић 2014, стр. 124.
  2. ^ Арежина 2013, стр. 188, 190.
  3. ^ Логос 2019, стр. 58 са напоменом 16.
  4. ^ Логос 2019, стр. 318.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]