Протести на Тјенанмену 1989.
| Четворојунски инцидент | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Кинеског демократског покрета 1989. | |||||||||
 | |||||||||
| |||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||
 Комунистичка партија Кине Влада Народне Републике Кине Народноослободилачка армијаНародна оружана милиција (без пушачке ватре) |
Универзитетски студенти Радници у фабрикама Интелектуалци Анархисти и демонстранти други | ||||||||
| Команданти и вође | |||||||||
|
тврдолинијаши • Денг Сјаопинг • Ли Пенг • Јанг Шангкун • Јао Јилин • Ли Ђипинг • Чен Сјитонг • Чи Хаошин • Лиу Хуакинг умерени • Жао Зијанг • Хју Кили • Бао Тонг • Ван Ли • Зу Чинксијан |
вође студената • Вуеркаикси • Чаи Линг • Ванг Дан • Фенг Конџ • Ли Лу интелектуалци • Љу Сјаобо • Ванг Џунтао • Даи Ксинг • Ху Декијан | ||||||||
| Жртве и губици | |||||||||
|
Укупно: 241 — 2.600 убијених 7.000 — 10.000 повређених | |||||||||
Протести на Тјенанмену уобичајено познати као Четвртојунски инцидент у кинеском језику,[1] биле су народне демонстрације[тражи се извор] предвођене студентима у Пекингу које су се одиграле у пролеће 1989. и задобиле широку подршку градских становника, откривајући дубоке подељености у кинеском државном руководству. Протести су били силом угушени од конзервативног државног руководства који су наредили војсци да примени ванредно стање у државној престоници.[2][3] Примена силе која је извршена од 3-4. јуна постала је позната као Масакр на Тјенанмену или Четвртојунски масакр, будући да су трупе са јуришним пушкама и тенковима нанеле хиљаде губитака[тражи се извор] ненаоружаним цивилима који су покушали да блокирају напредовање војске кроз трг Тјенанмен у срцу Пекинга, који су студенти демонстранти били окупирали на седам недеља. Опсег војне мобилизације и крвопролића које је резултовало били су преседан у пекиншкој историји, граду са богатом традицијом популарних протеста.[4]
Осудивши протесте као „контра-револуционарну побуну“, кинеска влада до данас забрањује да се о њима расправља у било ком облику или да се обележавају сећања на њих.[5][6] Због недостатка података из Кине, многи аспекти догађаја остали су непознати или непотврђени. Процене броја умрлих су у рангу од неколико стотина до неколико хиљада.[7]
Демонстранти су били изазвани у априлу 1989. смрћу некадашњег генералног секретара Комунистичке партије, Хуа Јаобанга, либералног реформисте, који је свргнут након што је изгубио у борби за превласт од конзервативаца око правца политичких и економских реформи.[8] Универзитетски студенти који су се кретали и окупили се на Тјенанмен тргу због жаљења за Хуом такође су изразили незадовољства око инфлације, ограничених изгледа за каријеру и корумпираности партијске елите.[9] Тражено је да влада буде одговорна, слобода штампе, говора и враћање радничке контроле над индустријом.[10][11] На врхунцу протеста, око милион људи је било окупљено на Тргу.[12]
Влада је на почетку заузела помирљив став према демонстрантима.[13] Штрајк глађу предвођен студентима обезбедио је подршку демонстрантима широм земље и протести су проширени на 400 градова до средине маја.[14] Напослетку, кинески врховни вођа Денг Сјаопинг и други партијски извршиоци одлучили су се на примену силе.[15] Партијске власти прогласиле су ванредно стање 20. маја, и покренули чак 300.000 војника у Пекинг.[14]
Након примене силе, влада је спровела бројна хапшења демонстраната и њихових подржаваоца, сузбијени су остали протести широм Кине, протерани су страни новинари и спроведена је стриктна контрола покривања догађаја у домаћој штампи. Полиција и унутрашње безбедносне снаге су појачане. Званичници који су гледали са симпатијама на протесте били су деградирани или суспендовани.[16] Жао Цијанг је свргнут у реконструкцији партијског руководства и њега је заменио Ђанг Цемин. Политичке реформе биле су у великој мери обустављене, а економске реформе нису настављене до јужне турнеје Денга Сјаопинга 1992.[17][18] Кинеска влада је, интернационално, оштро осуђена због примене силе против демонстраната. Владе западних држава наметнуле су економске санкције и ембарго на испоруку оружја.
Током 2011. Викиликс је објавио извештаје по којима кинески војници нису пуцали на демонстранте.[19]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Догађаји именовани по датуму у кинеском језику често су колоквијално именовани по броју у месецу и датуму, праћени типом догађаја. Тако је уобичајено кинеско име за строго кажњавање на протестима из 1989. („кин. 六四事件“), што је буквално (реч по реч) „Шест“ „четири“ „инцидент“ („六“ значи шест, „四“ значи „четири“ и „事件“ значи инцидент), што се односи на инцидент који се догодио Четвртог у шестом месецу, другим речима, „Четвртојунски инцидент“, што је уобичајени превод.
- ^ "The Gate of Heavenly Peace". Long Bow Group Inc. in collaboration with ITVpp. 1995. Retrieved 15 January 2012.
- ^ Zhao, Ziyang . "The origins of the 1989 Student Movement". Prisoner of the State: The Secret Journal of Premier Zhao Ziyang. Simon & Schuster.. 2009. ISBN 978-1-4391-4938-6.
- ^ Види Покрет 4. мај из 1919, Масакр 18. марта из 1926, Покрет 9. децембар из 1935 и Инцидент на Тјенанмену из 1976.
- ^ Vogel 2011, стр. 634
- ^ AFP (4 June 2009). "China tightens information controls for Tiananmen anniversary". The Age (Australia). Retrieved 3 November 2010.
- ^ Wong, Jan. Red China Blues. Random House. стр. 278—.
- ^ Naughton 2007, стр. 99
- ^ Pan 2008, стр. 274
- ^ Nathan, Andrew J. (2001). „The Tiananmen Papers”. Foreign Affairs. Архивирано из оригинала 6. 7. 2004. г. Приступљено 3. 11. 2010.
- ^ Tiananmen Square, 1989: The Declassified History; George Washington University
- ^ Zhao, D. p. 171
- ^ Saich 1990, стр. 121
- ^ а б Thomas 2006.
- ^ Miles, James (2 June 2009). "Tiananmen killings: Were the media right?". BBC News. Retrieved 15 January 2012.
- ^ Miles 1997, стр. 121–28.
- ^ -{"The Consequences of Tiananmen", Andrew J. Nathan.
- ^ Goodman, David S. G. (1994). Deng Xiaoping and the Chinese revolution. Psychology Press. стр. 112. ISBN 978-0-415-11252-9.
- ^ Масакра није било („Политика”, 17. септембар 2016)
Литература[уреди | уреди извор]
- Miles, James A. R. (1997). The Legacy of Tiananmen: China in Disarray. University of Michigan Press. стр. 121—28. ISBN 978-0-472-08451-7.
- Naughton, Barry (2007). The Chinese Economy: Transitions And Growth. Mit Press. стр. 99—. ISBN 978-0-262-64064-0.
- Saich, Tony (1990). The Chinese People's Movement: Perspectives on Spring 1989. M.E. Sharpe. стр. 121—. ISBN 978-0-87332-746-6.
- Vogel, Ezra F. (2011). Deng Xiaoping and the Transformation of China. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-05544-5.
- Pan, Philip P. (2008). Out of Mao's Shadow: The Struggle for the Soul of a New China. Simon & Schuster. стр. 274. ISBN 978-1-4165-3705-2.
- Wong, Jan. Red China Blues. Random House. стр. 278.
- Binyan, Liu; Ruan Ming and Xu Gang (1989). Tell the World: What happened in China and Why. New York: Random House. ISBN 978-0-394-58370-9. OCLC 20392647.
- Black, George; Robin Munro (1993). Black Hands of Beijing: Lives of Defiance in China's Democracy Movement. New York: John Wiley. ISBN 978-0-471-57977-9. OCLC 243766880 27186722.
- Calhoun, Craig C.; Jeffrey N. Wasserstrom and Elizabeth Perry (Editors) (1994). „Science, Democracy, and the Politics of Identity”. Popular Protest and Political Culture in Modern China. Westview Press. стр. 140—7. ISBN 978-0-8133-2042-7. OCLC 30623957.
- Cunningham, Philip J. (2010). Tiananmen Moon: Inside the Chinese Student Uprising of 1989. Rowman & Littlefield Publishers, Inc. ISBN 978-0-7425-6673-6.
- Oksenberg, Michel; Sullivan, Lawrence R.; Lambert, Marc, ур. (1990). Beijing Spring, 1989: Confrontation and Conflict: The Basic Documents. Qiao Li. M.E. Sharpe. ISBN 978-0-7656-4057-4. Приступљено 2. 7. 2013.
- Salisbury, Harrison (1992). The New Emperors: China in the Era of Mao and Deng. New York: Avon. ISBN 978-0-380-72025-5. OCLC 28306886.
- Spence, Jonathan D. (1999). „Testing the Limits”. The Search for Modern China. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-97351-8. OCLC 39143093 59383489.
- Thomas, Antony (2006). The Tank Man (Video). PBS. Приступљено 2. 7. 2013.
- Wong, Jan (1997). Red China Blues: My Long March from Mao to Now (Trade paperback, 416 pages изд.). Doubleday. ISBN 978-0-385-48232-5. OCLC 37690446.
- "Deng Is Said to Have Backed Tiananmen Violence" article by Michael Wines and Andrew Jacobs in The New York Times 4 June 2010
- Wu, Renhua (2009). 六四事件中的戒严部队 [Military Units Enforcing Martial Law During the June 4 Incident] (на језику: Chinese). Hong Kong: 真相出版社. ISBN 978-0-9823203-8-9. Архивирано из оригинала 17. 10. 2007. г. Приступљено 16. 7. 2013.
- Zhang, Liang (2001). Nathan, Andrew; Link, Perry, ур. The Tiananmen Papers. Public Affairs. ISBN 978-1-58648-122-3. Review and synopsis of the book is in the journal Foreign Affairs at The Tiananmen Papers
- Zhang, Liang (pseudonym) (2001). June Fourth: The True Story (на језику: Chinese). Xianggang: Ming jing chu ban she. ISBN 978-1-58648-122-3. OCLC 243498894 46859114 50791624 60716940.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Капија рајског мира — документарац са трајањем играног филма и бројни архивски документи
- Тајни снимци кинеског премијера критикујући строго кажњавање на Тјенанмену Архивирано на сајту Wayback Machine (15. новембар 2020) – Радио Француска интернационала
- "The Tank Man", 2006 ПБС документарац
- BBC's „Сведочећи Тјенанмен: Чишћење трга“ са исказима очевидаца Тјенанмена
- Тјенанмен трг, 1989, Историја са скинутом ознаком поверљивости
- Тјенанмен досијеи и видео-клипови (језик: француски)
