Иринеј Буловић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Иринеј (Буловић)
Irinej Bulović.jpg
Владика Иринеј, 2012. године
Основни подаци
Помјесна цркваСрпска православна црква
ЕпархијаЕпархија бачка
Архијерејски чинепископ
Титулаепископ новосадски и бачки, сомборски, сегедински и јегарски
СједиштеНови Сад
Године службеод 1990.
ПретходникНиканор (Иличић)
Сава Вуковић (администратор)
Претходна епархијавикар Архиепископије београдско-карловачке
Године службе19891990.
ПретходникЛонгин Крчо (до 1986)
НасљедникАнтоније Пантелић (од 2006)
Лични подаци
Световно имеМирко Буловић
Датум рођења(1947-02-11)11. фебруар 1947.(73 год.)
Мјесто рођењаСтанишић
 ФНР Југославија

Иринеј (световно Мирко Буловић; Станишић код Сомбора, 11. фебруар 1947) епископ је бачки. Бивши је викарни епископ моравички (19891990).

Биографија[уреди | уреди извор]

Епископ Иринеј (Мирко Буловић) рођен је 11. фебруара 1947. године у Станишићу код Сомбора, ФНРЈ. Родитељи су му Михаило и Зорка. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Сомбору (1965). Дипломирао је на Богословском факултету у Београду (1969). За време студија примио је монашки постриг од блаженопочившег архимандрита Јустина Поповића. Тадашњи епископ рашко-призренски Павле Стојчевић (потоњи патријарх српски) рукоположио га је за јерођакона, а потом за јеромонаха.

Боравио је у манастиру Острогу од 1969. до 1970. године. Десетогодишњи период од 1970. до 1980. године провео је у Атини на постдипломским студијама на богословском факултету где је одбранио докторску дисертацију. Након студијског боравка у Паризу, на руском Богословском институту Светог Сергија (1980—1981), изабран је за доцента на Богословском факултету у Београду. Пензионисан је као редовни професор и шеф катедре (2015), а обављао је дужност декана Православног богословског факултета у четири мандата.[1]

Епископ Иринеј говори грчки, италијански, немачки, руски и француски језик.

Епископ[уреди | уреди извор]

На редовном заседању Светог архијерејског сабора (1989) изабран је за викарног епископа моравичког, помоћника патријарху српском. Након хиротоније у Пећкој Патријаршији, дана 20. маја 1990. године, изабран је за епархијског епископа бачког и устоличен у Новом Саду, дана 24. децембра исте године. Објавио је многе богословске текстове, научне и популарне, као и доста превода. Десетак година је уређивао Православни мисионар, популарни часопис у синодском издању.

Дужи низ година врши дужност портпарола Српске православне цркве. Био је администратор новоосноване Епархије аустријско-швајцарске од 2011. до 2014. године. У више наврата је био члан Светог архијерејског синода. Члан је Свеправославне комисије за дијалог са Римокатоличком црквом и Свеправославне комисије за дијалог са лутеранима. Такође, члан је Удружења књижевника Србије.

Добитник је Новембарске повеље Града Новог Сада 2020. године.[2]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]


Претходник:
Лонгин (Крчо)
викарни епископ моравички
19891990.

Наследник:
Антоније (Пантелић)
Претходник:
Никанор (Иличић)
епископ бачки
од 1990.
Наследник:
-