Јанићије Ђурић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Јанићије Ђурић
Janićije Đurić.jpg
Јанићије Ђурић
Биографија
Пуно имеЈанићије Димитријевић Ђурић
Датум рођења1779.
Место рођењаСтрагари код Крагујевца
 Османско царство
Датум смрти26. април 1850.(1850-04-26) (70/71 год.)
Место смртиСтрагари код Крагујевца
 Кнежевина Србија

Јанићије Димитријевић Ђурић (Страгари код Крагујевца, 1779 — Страгари код Крагујевца, 14/26. априла 1850) је био секретар Карађорђа Петровића, члан Државног савета и председник Апелационог суда.

Карађорђев секретар[уреди]

Јанићије Ђурић рођен је 1779. у Страгарима у Крагујевачкој нахији.[1][2] Био је пријатељ Танаска Рајића, за кога се удала његова сестра Перуника.[2] Школовао се у манастиру Благовештењу у Руднику.[1] Придружио се устаницима на самом почетку Првог српског устанка 1804. године.[1] Танаско Рајић је био у контакту са Карађорђем и када је чуо за збор у Орашцу, тада је заједно са Јанићијем у Страгарима убио страгарског ханџију и његове сејмене.[3] Јанићије Ђурић је учествовао на збору у Орашцу 14. фебруара 1804.[1] Карађорђе је био изабран за вожда, а Јанићије је изабран за његовог секретара,[1][4] што је остао све до пропасти Првог српског устанка.[4] Одмах је у Орашцу написао девет писама, у којима је Карађорђе позивао значајније људе да се придруже устанку.[4] Са Карађорђем је имао породичан однос[5] и имао је велики влики утицај на њега.[1] Карађорђе га је ословљавао са „Јања”.[5]

Крајем 1808. био је заједно са Павлом Поповићем и Иваном Југовићем у делагацији, коју је Карађорђе послао у Русију, иако се Константин Родофиникин противио слању те делегације.[6] Делегација је отишла у Јаши у руски главни штаб, где је преговарала са кнезом Александром Прозоровским. У то време Руси су због споразума са Французима намеравали да обезбеде само аутономију Србије унутар Турске, а Срби су тражили пуну независност, коју су им Руси раније обећали. Кад се сазнало да ће Руси поново заратити са Турцима преговори у Јашију су постали беспредметни, па се српска делегација вратила у Београд почетком априла 1809. Карађорђе га је слао у Влашку у мају 1809. да се са Прозоровским договара о заједничком ратовању против Турака.[1]

Године 1812. је одликован руским ораденом Свете Ане II степена.[5]

Два пута замењује Карађорђа[уреди]

Карађорђе га је 1813. слао по помоћ у Русију, али на путу је био ометен од стране Аустрије. Српска устаничка војска је након пада Делиграда била у великој кризи, а Карађорђе је 14. септембра 1809. на Јанићија Ђурића пренео сва своја овлаштења.[7] Карађорђе је поново у тешким тренуцима 22. јула 1813. врховну власт привремено пренео на Јанићија Ђурића.[8]

Карађорђе га је послао да буде главни командант уместо њега на Дрини.[1] Међутим Ђурић се показао као веома лош војни командант.[1] Након пораза устаничке војске на Засавици, Ђурић је побегао у Београд, а онда је заједно са Карађорђем 3. октобра 1813. прешао у Земун.[1] Са собом је повео мајку, жену, своје троје деце и пет слуга.[5]

У избеглиштву[уреди]

У Земуну су га аутријске власти раздвојиле од Карађорђа.[4] Аустријске власти су Карађорђа послали у манастир Фенек, а Ђурића су држали под стражом у Земуну.[4] Успео је да нађе начин да се Карађорђу доставе руске поруке, да би остали доследни у својим жељама да се преселе у Русију.[4] Када је аустријски генерал Црвенка сазнао за Ђурићеву вешту испоруку писама називао га је руским духом.[9] Ђурић је био послат у Петаву, а онда је заједно са Карађорђем отишао у Русију.[1]

Карађорђе је оптуживао Недобу, митрополита београдског Леонтија и Јанићија Ђурића да су одговорни за пад Србије.[10] Због тога су се светили Карађорђу, када је новембра 1814. стигао у Хотин у Бесарабији у Русији.[10] Од средине новембра 1814.[5] је био стално настањен у Хотину,[1] а почетком 1817. се преселио у Кишињев. Од руске владе је до 1830. добијао помоћ у износу од 2.500 рубаља.

Ђурић је нешто касније априла 1815. путовао са Карађорђем и неколико војвода у Петроград.[11] Заједно са Јаковом Ненадовићем, Луком Лазаревићем, Петром Добрњцем и Миленком Стојковићем био је опозиција Карађорђу и подржавао је кнеза Милоша Обреновића.[12] Заједно са Луком Лазаревићем одао је крајем јуна 1817. информацију о Карађорђевом бегу из Хотина, када је Карађорђе тајно прешао у Србију и онда убијен.[13]

Повратак у Србију[уреди]

Вратио се 1830. у Србију.[1] Пошто је био поприлично богат саградио је велику кућу на месту где је касније изграђен краљевски двор.[1] Ту је кућу касније продао држави.[1] Имао је и другу кућу на Теразијама, коју је такође продао за живота.[5] Марта 1834. постао је члан законодавне комисије.[14] Постављен је 15. фебруара 1835. за члана Државног савета, а на том месту потврђен је на Петровској скупштини исте године.[15] Постављен је марта 1839. за члана, а 21. јуна 1840. за председника Апелационог суда.[1] Поново је постао члан Државног савета 3. септембра 1840,[1] све до Вучићеве буне.[5] Смењен је септембра 1842. са положаја саветника. Тада се жалио Томи Вучићу да неправедно за њега сумњају да је наклоњен Обреновићима.[16] Након смене је пензионисан[5] и живео је једно време у Београду, а једно време у Страгарима.[1]

Имао је четворо деце, два сина: Владислава и Александра и две ћерке: Полу и Милицу.[5]

Умро је 14/26. априла 1850. у Страгарима.[1] Сахрањен је у манастиру Вољавчи, где је 1838. подигао звоник. У његовој кући у Страгарима се налазила драгоцена архива из Првог српског устанка, али је крајем 19. века изгорела. За време боравка у Русији, почео је да записује догађаје из Првог српског устанка и Карађорђеву биографију. Његови списи се налазе у Архиву САНУ у Београду и више пута су објављивани.[5]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Милићевић, Милан Ђ. (1888). Поменик знаменитих људи српског народа новијега доба. Српска краљевска штампарија. 
  • Поповић, Радомир Ј. (2003). Тома Вучић Перишић. Београд: Историјски институт Београд. 
  • Љушић, Радош (1986). Кнежевина Србија (1830—1839). Београд: САНУ. 
  • Ненадовић, Константин (1884). Живот и дела Карађорђа и његови војвода и јунака 2. део. Беч. 
  • Љушић, Радош (2000а). Вожд Карађорђе — књига 1. Београд: Удружење за српску повесницу. 
  • Љушић, Радош (2000б). Вожд Карађорђе — књига 2. Београд: Удружење за српску повесницу. 
  • Поповић, Радомир Ј. (2007). Српски биографски речник; 3, Д-З. Нови Сад: Матица српска. стр. 661. ISBN 978-86-7946-001-1.