Пређи на садржај

Атешгах из Бакуа

С Википедије, слободне енциклопедије
Атешгах из Бакуа
Атешгах из Бакуа
Атешгах из Бакуа
Атешгах из Бакуа
Информације
Локација Азербејџан Баку, Сурахани
Статус музеј, раније храм
Саграђена 17−18. век

Атешгах из Бакуа (перс. آتشگاه, Ātashgāh, азер. Atəşgah), који се често назива „Храм ватре у Бакуу“, је верски храм налик замку у граду Сурахани (у Сураханском округу),[1] предграђу Бакуа, у Азербејџану.

На основу персијских и индијских натписа, храм је коришћен као хиндуистичко, сикско и зороастријско место обожавања. „Аташ“ (اتش) је персијска реч за ватру.[2] Петоугаони комплекс, који има двориште окружено келијама за монахе и четворостубни олтар у средини, изграђен је током 17. и 18. века. Напуштен је крајем 19. века, вероватно због опадања броја индијског становништва у тој области. Природни вечни пламен се угасио 1969. године, после скоро века експлоатације нафте и гаса на том подручју, али се сада пали гасом из оближњег града.[3]

Атешгах из Бакуа је био ходочаснички и филозофски центар Зороастријанаца са северозападног индијског потконтинента, који су били укључени у трговину са каспијским подручјем преко чувеног „Великог магистралног пута“. Четири света елемента њиховог веровања била су: атеши (ватра), бади (ваздух), аби (вода) и хеки (земља). Храм је престао да буде место богослужења након 1883. постављањем нафтних индустријских постројења у Сураханију. Комплекс је претворен у музеј 1975. године. Годишњи број посетилаца музеја је 15.000.[тражи се извор]

Храм ватре „Атешгах“ је 1998. номинован за Листу светске баштине УНЕСКО -а од стране Гулнаре Мехмандарове.[4] Указом председника Азербејџана 19. децембра 2007. проглашен је државним историјско-архитектонским резерватом.[5]

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Персијски топоним Атешгах (руски/азербејџански Atashgyakh/Ateshgah) буквално значи „дом ватре“. Термин atesh (اتش) персијског порекла значи „ватра“ и позајмљена је реч на азербејџанском; етимолошки је повезан са ведским अथरवन atharvan. Gah (گاہ) потиче од средњеперсијског и значи „трон“ или „кревет“ и сродан је санскритском atesh गह за „кућа“, што у популарној употреби постаје gah. Име се односи на чињеницу да се налазиште налази на врху сада исцрпљеног поља природног гаса, које је некада узроковало да се природни пожари спонтано дешавају када је гас излазио из седам природних површинских отвора. Данас се ватре у комплексу напајају гасом који се доводи из Бакуа и пали се само због посетилаца.

Surakhani, име града у којем се налази Атешгах, вероватно значи „подручје рупа“ (سراخ/ suraakh је на персијском језику за „рупа“), али би можда могло бити и референца на сјај ватре (سرخ/sorkh/surkh је персијски за „црвено“). Историјски алтернативни назив за Азербејџан у целини био је Odlar Yurdu, азербејџански за „земља ватре“.[6] Етимологија на санскриту за Сурахани је „рудник богова“ из sura која означава „богове“, који је у супротности са асурама, демонима.

Сурахани на тати (језик Сурахани, близак персијском) значи „рупа са фонтаном“.

Историја

[уреди | уреди извор]
Atashgah inscriptions
Натписи на Атешгаху. Први ред почиње: Поздрављам бога Ганешу (श्री गणेशाय नमः) славећи Хинду бога Ганешу, други поштује свету ватру (जवालाजी, Џвала Џи) и датра натпис у 1802. (संवत १८०२, или 1745-46 н.е. Персијски катрен испод је једини персијски натпис на храму и, иако неграматички, такође се односи на ватру (آتش) и датира га у 1158. (١١٥٨) исламског календара (Лунарни хиџри), такође у 1745. н.е.
Исписана инвокација богу Шиви на санскриту у Атешгаху.
Позивање на јединство постојања у Дхан Дхан Сатгуру Сри Гуру Грант Сахиб џи

Сурахани се налази на полуострву Апшерон, које је познато по томе што је локалитет где нафта природно цури из земље, а пламен непрестано гори — као у Јанар Дагу — напајан природним испарењима угљоводоника из стена.[7]

Сара Ашурбејли примећује да је Атш искривљен Атеш („ватра“), а Атши-Багуан значи „Ватре Багуана“, мислећи на Баку. Реч Багуан потиче од речи Baga, што на староперзијском значи „Бог“,[8] и Bhaga, भग, такође значи „Бог“ на санскриту.

„Седам рупа са вечним огњем“ поменуо је немачки путник Енгелберт Кемпфер, који је посетио Сурахани 1683.[9]

Естахри (10. век) је поменуо да су недалеко од Бакуа (тј. на Апшеронском полуострву) живели обожаваоци ватре.[10] Ово је потврдио Мовсес Дасхурантси у својој референци на провинцију Багаван („Поља богова“ тј. „Богови ватре“). [11]

У 18. веку, Аташгах су посећивали Зороастријанци. Персијски натпис над улазним отвором једне од ћелија говори о посети Зороастријанаца из Исфахана:

Персијски натпис:
Превод:[12]
Ватре стоје у реду
Есфахани Бовани је дошао у Бадак (Баку)
„Благословена раскошна Нова година“, рекао је :
Кућа је подигнута у месецу еар 1158. године.

1158. година одговара 1745. н.е. Бован (савремени Бованат) је село у близини Есфахана. Реч Бадак је деминутив од Бад-Кубех. (Име Бакуа у изворима 17. и 18. века било је Бад-е Кубе). На крају референце је сазвежђе Сомболе/Девице (август–септембар). Према зороастријском календару Кадими Нова година 1745. године била је у августу.

Занимљиве податке о зороастризму у Бакуу даје Д. Шапиро у књизи „Караит из Волиније упознаје зороастријца из Бакуа“.[13] Аврахам Фиркович, караит колекционар древних рукописа, писао је о свом сусрету у Дарбанду 1840. године са обожаваоцем ватре из Бакуа. Фиркович га је упитао: „Зашто обожаваш ватру?“ Обожавалац ватре је одговорио да он не обожава ватру, већ Створитеља кога симболизује ватра; то је „материја” или апстракција (па стога не и особа) која се зове Q’rţ’. Пахлави Q’rţ’ (од авестанског кирдар или санскритског kṛt и करता) означава „онај који ради“ или „стваралац“.

Структура

[уреди | уреди извор]
Церемонија у храму Атешгах

Неки научници спекулишу да је Атешгах можда било древно зороастријско светилиште које је десетковано инвазијом исламских армија током муслиманског освајања Персије и њених суседних региона.[14] Такође се тврди да је, „према историјским изворима, пре изградње индијског храма ватре (Аташгах) у Сураханију крајем 17. века, локално становништво такође обожавало ово место због „седам рупа са горућим пламеном“.[15]

Ватра се сматра светом у хиндуизму и зороастризму (као Агни односно Атар),[16][17] и било је дебате о томе да ли је Аташгах првобитно била хиндуистичка или зороастријска структура. Трозубац постављен на врху структуре је обично изразито хиндуистички свети симбол (као Тришула, који се обично поставља на храмове)[18] и зороастријски научници су га цитирали као посебан разлог за разматрање Аташгаха као хиндуистичког места.[19] Међутим, азербејџанска презентација о историји Бакуа, која светилиште назива „хиндуистичким храмом“, идентификује трозубац као зороастријски симбол „добрих мисли, добрих речи и добрих дела“,[20] иако симбол трозубца није повезан са зороастризмом.

Један рани европски коментатор, Јонас Ханвеј, груписао је Зороастријце, Сике и Хиндусе заједно са њиховим религиозним уверењима: „Ова мишљења, уз неколико измена, још увек подржавају неки од потомака древних Индијаца и Персијанаца, који се зову Гебери или Гаури, и веома су ревносни у очувању религије својих предака, посебно у погледу њиховог поштовања према елементу ватре.“[21] Гебер је персијски израз за Зороастрије, док су Гаури свештеничка хиндуистичка каста. Каснији научник, А.В. Вилијамс Џексон, направио је разлику између ове две групе. Наводећи да су „типичне карактеристике које Ханвеј помиње изразито индијске, а не зороастријске“ засноване на одећи и тилакама (ознакама) верника, њиховој стриктно вегетаријанској исхрани и отвореном поштовању крава, оставио је отворену могућност да је неколико „стварних Зороастријанца" такође могло бити присутно у светилишту заједно са већим групама хиндуиста и сика.[22]

Индијски локални становници и ходочасници

[уреди | уреди извор]
Гравирање храма

У касном средњем веку постојале су значајне индијске заједнице широм средње Азије.[23][24] У Бакуу су индијски трговци из области Мултан у Панџабу контролисали већи део комерцијалне привреде. Велики део дрвених елемената за бродове на Каспијском мору такође су радиле индијске занатлије.[21] Неки коментатори су теоретизирали да је индијска заједница у Бакуу можда била одговорна за изградњу или реновирање Атешгаха.[24][25]

Како су европски академици и истраживачи почели да пристижу у Централну Азију и индијски потконтинент, документовали су сусрете са десетинама Хиндуса у светилишту, као и ходочасницима Сика на путу у регионима између Северне Индије и Бакуа.[21][22][25][26][27]

Reise durch Russland (Потовање кроз Русију) (1771) Семјуела Готлиба Гмелина цитира се у Reise in den Caucasus (Путовање на Кавказ) (Штутгарт, 1834) Карла Едуарда фон Ајхвалда, где се каже да је природњак Гмелин посматрао аскетизме јоге које врше следбеници. Геолог Ајхвалд се ограничава на помињање обожавања Раме, Кришне, Ханумана и Агнија.[28] У извештају Џорџа Форстера из бенгалске државне службе из 1784. године, квадратна структура је била око 30 јарди дужине, окружена ниским зидом и садржавала је много одељења. Свако од њих имало је мали млаз сумпорне ватре који је излазио из левка „конструисаног у облику хиндуистичког олтара“. Ватра је служила за богослужење, кување и грејање и редовно би се гасила.[29]

„Храм Атешгах личи на обичан градски караван-сарај – неку врсту гостионице са великим централним двором, где су се каравани заустављали да преноће. Међутим, за разлику од караван-сарија, храм има олтар у центру са сићушним ћелијама за службенике храма – индијске аскете који су се посветили култу ватре – и за ходочаснике.“[30]

Зороастријски локални становници и ходочасници

[уреди | уреди извор]
Цртеж храма из књиге "Путовање по Дагестану и Кавказу"

Постоје подаци да су поред Индуса у храму били присутни Зороастријанци (Парси и Гебре) и Сики. Шарден је у 17. веку извештавао о персијским Гебрима, који су обожавали вечно горућу ватру која се налазила на два дана пута од Шемахе (на Апшерону). [31]

Енгелберт Кемпфер, који је посетио Сурахани 1683. године, написао је да су међу људима који су обожавали ватру два мушкарца потомци Персијанаца који су мигрирали у Индију.[32]

Француски језуита Вилот, који је живео у Азербејџану од 1689. године, извештава да су Атешгах поштовали Хиндуси, Сики и Зороастријанци, потомци старих Персијанаца.[33]

Немачки путник Лерх, који је посетио храм 1733. године, написао је да овде има 12 Гебра или древних персијских обожавалаца ватре.[34]

Ј. Ханвеј је посетио Баку 1747. године и оставио неколико записа о Атешгаху. Људе, који су обожавали ватру у Атешгаху, он назива "Индијцима", "Персијанцима" и "Гебрима".[35]

С. Гмелин, који је посетио Атешгах 1770. године, написао је да су у садашњем Атешгаху живели Индијци и потомци древних Гебра.[36]

Године 1820. француски конзул Гамба посетио је храм. Према Гамби, овде су живели Хиндуси, Сики и Зороастријанци, следбеници Зороастера.[37]

Енглез Ашер посетио је Атешгах 19. септембра 1863. године. Он га назива „Atash Jah“ и каже да има ходочасника из Индије и Персије.[38] Немачки барон Макс Тилман је посетио храм у октобру 1872. и у својим мемоарима је написао да заједница Парсија Бомбаја послала овде свештеника који ће после неколико година бити смењен. Његово присуство је неопходно, јер овде долазе ходочасници из предграђа Персије и из Индије и остају на овом светом месту неколико месеци или година.[39]

Године 1876. енглески путник Џејмс Брус посетио је Атешгах. Он је напоменуо да Бомбајски Парси Пунчајат обезбеђују стално присуство у храму њиховог свештеника.[40] Пјер Понафидин је у исто време посетио храм и поменуо двојицу свештеника из Бомбаја.[41] Е. Орсол, који је посетио храм после Бруса, рекао је да је након смрти Парси свештеника 1864. Парси Пунчајат из Бомбаја неколико година касније послао још једног свештеника овамо, али су ходочасници који су овде долазили из Индије и Ирана већ заборавили светилиште, а 1880. није било никог.[42] О'Донован је посетио храм 1879. године и говори о верском обожавању Гебра.[43]

Године 1898. у часопису "Мушкарци и жене Индије" објављен је чланак под насловом „Древни зороастријски храм у Бакуу. Аутор Атешгах назива „парсијским храмом“ и примећује да је последњи зороастријски свештеник тамо послат пре око 30 година (то јест, 1860-их година).[44] Џ. Хенри је 1905. године у својој књизи такође приметио да је пре 25 година (тј. отприлике 1880. године) у Сураханију умро последњи парсијски свештеник.[45]

Парси Дастур Џ.Џ. Моди који је посетио ово место 1925. године био је недвосмислен да то није зороастријски храм због његовог дизајна и других разлога. Веровао је да је то хиндуистички храм.[46]

Натписи и вероватни период изградње

[уреди | уреди извор]
Атешгах, почетак 20. века

На Атешгаху постоји неколико натписа. Сви су на санскриту или на панџабију, са изузетком једног персијског натписа који се налази испод пратећег санскритског позивања Господа Ганеше и Џвала Џија.[22] Иако персијски натпис садржи граматичке грешке, оба натписа садрже исти датум из 1745. године наше ере (Самват /सवत 1802/१८०२ и Хиџри 1158/١١٥٨).[22][47] Узети као скуп, датуми на натписима крећу се од Самвата 1725. до Самвата 1873. године, што одговара периоду од 1668. до 1816. године.[22] Ово, заједно са проценом да структура изгледа релативно ново, навело је неке научнике да претпоставе 17. век као вероватни период изградње.[14][15][22] У једном извештају за штампу се тврди да постоје локални записи који говоре да је структуру изградила заједница хиндуистичких трговаца у Бакуу у време пада династије Ширваншах и анексије од стране Руског царства након руско-персијског рата (1722–1723).[48]

Натписи у храму на санскриту (Нагари деванагари писму) и панџаби (на Гурмухи писму) идентификују ово место као место обожавања Хиндуиста и Сика,[49][14] и наводе да је изграђен и посвећен Џвала Џију,[49] модерном хиндуистичком божанству ватре. Jwala (जवाला/जवाला) значи пламен на санскриту[50] и Ji је почасни израз који се користи на индијском потконтиненту. Постоји чувено светилиште Џвала Џи на Хималајима, у насељу Џаваламуки, у округу Кангра у Химачал Прадешу, у Индији, на које Аташгах јако личи и према коме су неки научници (као што је А.В. Вилијамс Џексон) сугерисали структуру моделовања.[49] Међутим, други научници су изјавили да су неки поклоници Џвала Џија називали светилиште Кангра "мањим Џвала Џи", а светиште Бакуа "већим Џвала Џи".[14] Остала божанства која се помињу у натписима су Ганеша и Шива. Натписи на панџапском језику су цитати из Ади Гранта, док су неки од санскритских извучени из текста Sat Sri Ganesaya namah.[49]

Испитивање зороастријских свештеника

[уреди | уреди извор]
Илустрација из Енциклопедијског речника Брокхауса и Ефрона (1890—1907)

Године 1876, Џејмс Брајс је посетио регион и открио да је „најзначајнији минерални производ нафта, која избија на многим местима, али најизраженије у близини Бакуа, на обали Каспијског мора, из јаких извора, од којих се за неке каже да увек горе." Не помињући Аташгах по имену, он је за Зороастријанце поменуо да је „након што су их Мухамеданци, који их горко мрзе, истребили из Персије, неколицина повремено залазила овде на ходочашће“ и да „под толерантнијим царским утицајем, усамљеног свештеника ватре подржава заједница Парсе из Бомбаја, који насељава мали храм изграђен изнад једног од извора“.[51]

Крајем 19. и почетком 20. века храм су испитали Парси дастури, од којих су неки посетили и Џвала Џи у Кангри на Хималајима.[52] На основу натписа и структуре, њихова процена је била да је храм хиндуистичко и сикско светилиште.[52] Године 1925, зороастријски свештеник и академик Џиванџи Џамшеџи Моди отпутовао је у Баку да утврди да ли је храм заиста некада био зороастријско место обожавања. До тада (и данас поново), место су посећивали зороастријски ходочасници из Индије. У свом Путовању ван Бомбаја, Моди је приметио да би „не само ја, већ и сваки Парси који је мало упознат са религијом наше хиндуистичке или сикске браће, њиховим храмовима и њиховим обичајима, након што је прегледао ову зграду са њеним натписима, архитектуром, итд, закључио да ово није зороастријски Аташ Кадех, већ хиндуистички храм чији су брамани (свештеници) обожавали ватру.“[52]

Осим физичких доказа који указују на то да је комплекс био хиндуистичка богомоља, постојеће структурне карактеристике нису у складу са онима од било које друге зороастријске или сикске богомоље (на пример, ћелије за аскете, камин отворен на све стране, јама костурница, и нема извора воде.[52] Не може се искључити могућност да је ово место некада било зороастријска богомоља. Као хиндуистички храм, сматра се да припада једном од четири главна ватрена храма Џвала Џи.

Ј. Унвала је посетио храм 1935. године и приметио да је његова структура у чистом сасанидском стилу.[53]

Исцрпљивање природног гаса

[уреди | уреди извор]
Ватрени храм у Бакуу, око 1860.

Ватра је некада била напајана отвором из подземног поља природног гаса који се налази директно испод комплекса, али тешка експлоатација резерви природног гаса у том подручју током совјетске владавине довела је до гашења пламена 1969. Данас се ватра музеја напаја главним гасом који се доводи из града Бакуа.[54][55]

Посета цара Александра III

[уреди | уреди извор]
Седам светих ватри и поштовани храм у Сураханију

Постојале су локалне тврдње упућене једном зороастријском дастуру 1925. да је руски цар Александар III који је био у Бакуу 1888.[56] био сведок хиндуистичких молитвених ритуала ватре на овој локацији.[52] Међутим, ова последња тврдња није потврђена.[тражи се извор]

Јавно признање

[уреди | уреди извор]
Ватрени храм у Бакуу на азербејџанској поштанској марки издатој 1919.

Илустрација Ватреног храма у Бакуу била је укључена у два издања поштанских марака у Азербејџану, објављена 1919. године. У позадини се појављује пет нафтних бушотина.[57]

Наредбом председника издатом у децембру 2007. године, комплекс светилишта, који је до сада био званично повезан са „Државним историјско-архитектонским музејом-резерватом комплекса Ширваншах палате“ (Государственного историко-архитектурного музея-заповедника «Комплекс Дворца Ширваншахов») је декларисан као посебан резерват азербејџанске владе („Државни историјски архитектонски резерват храма Атешгах" (Государственным историко-архитектурным заповедником «Храм Атешгях»).[58]

У јулу 2009, председник Азербејџана Илхам Алијев најавио је донацију од милион азербејџанских маната за одржавање светиње.[59]

У априлу 2018. године, бивша министарка спољних послова Индије, Сушма Сварај, посетила је и одала пошту светилишту.[60]

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • External wall.
    Спољни зид
  • General view.
    Општи поглед
  • Central temple.
    Централни храм
  • Flame.
    Пламен
  • Iranian Zoroastrians praying in Ateshgah of Baku.
    Ирански зороастријанци моле се у Атешгаху у Баку
  • A sweeping piazza and the entrance area for the Atashgah fire worshippers' temple
    Велики трг и улазни простор храма

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Ateshgahs and Zoroastrians in Azerbaijan: Good thoughts, good words, good deeds”. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 20. 7. 2012. 
  2. ^ ĀTAŠ, M. Boyce, Encyclopædia Iranica
  3. ^ „Fire Temple of Baku (Atlas Obscura)”. 
  4. ^ Surakhany, Atashgyakh (Fire - worshippers, temple - museum at Surakhany)
  5. ^ Распоряжение Президента Азербайджанской Республики «Об объявлении территории Храма Атешгях в Сураханском районе города Баку Азербайджанской Республики Государственным историко-архитектурным заповедником „Храм Атешгях“»
  6. ^ Jonathan Lorie; Amy Sohanpaul; James Innes Williams (2006), The Traveler's Handbook: The Insider's Guide to World Travel, Globe Pequot, ISBN 0-7627-4090-6, „'... Flames spontaneously erupt from the ground - hence the country's other name, Odlar Yourdu, or Land of Fires ...'” 
  7. ^ Marshall Cavendish (2007), Peoples of Western Asia, Marshall Cavendish Corporation, ISBN 978-0-7614-7677-1, „'... Oil oozes up out of the ground in the region of the Apsheron ... natural oil fires were revered long ago by Zoroastrians, to whom fire is a sacred symbol ...'” 
  8. ^ С. Ашурбейли. «История города Баку: период средневековья». Изд. Абилов, Зейналов и братья, 2006.
  9. ^ Amoenitatum exoticarum politico-physico-medicarum fasciculi v, quibus continentur variae relationes, observationes & descriptiones rerum Persicarum & ulterioris Asiae, multâ attentione, in peregrinationibus per universum Orientum, collecta, ab auctore Engelberto Kaempfero.
  10. ^ Abu Ishaq Ibrahim ibn Muhammad al-Farisi al Istakhri.
  11. ^ History of the Caucasian Albanians by Movses Dasxuranci.
  12. ^ Нейматова М.
  13. ^ Shapira, Dan (2001). „A Karaite from Wolhynia Meets a Zoroastrian from Baku”. Iran and the Caucasus. 5 (1): 105—106. doi:10.1163/157338401X00125. 
  14. ^ а б в г Ervad Shams-Ul-Ulama Jivanji Jamshedji Modi, Translated by Soli Dastur (1926), My Travels Outside Bombay: Iran, Azerbaijan, Baku, „'... 'maybe, that before Moslem epoch it was Zoroastrian Fire Temple, which was destroyed by Arabs and later was restored by Hindu people for their purposes' ... Farroukh Isfandzadeh ... Not just me but any Parsee who is a little familiar with our Hindu brethren’s religion, their temples and their customs, after examining this building with its inscriptions, architecture, etc., would conclude that this is not a Parsee Atash Kadeh but is a Hindu Temple ... informed me that some 40 years ago, the Russian Czar, Alexander III, visited this place with a desire to witness the Hindu Brahmin Fire ritual ... gathered a few Brahmins still living here and they performed the fire ritual in this room in front of the Czar ... I asked for a tall ladder and with trepidation I climbed to the top of the building and examined the foundation stone which was inscribed in the Nagrik [or Nagari] script ... the installation date is mentioned as the Hindu Vikramaajeet calendar year 1866 (equivalent to 1810 A. D.) ...'” 
  15. ^ а б Alakbarov, Farid (2003), „Observations from the Ancients”, Azerbaijan International, 11 (2) .
  16. ^ Minocher K. Spencer (2002), Religion in life, Indian Publishers Distributors, ISBN 9788173412400, „'... Fire is held as a very sacred emblem both among the Hindus and Parsis ...'” 
  17. ^ Maneck Fardunji Kanga; Nārāyanaśarmā Sonaṭakke (1978), Avestā: Vendidād and fragments, Vaidika Samśodhana Maṇḍala, „'... For a very long time, the two groups ( ancestors of Hindus and Parsis ) were in close co-operation ... showing tenets and rites that were the same and also the later dissentions ... Yasna, rite = Yajna ... Atar = Agni, ever present at all rituals ...'” 
  18. ^ Leza Lowitz; Reema Datta (2004), Sacred Sanskrit Words: For Yoga, Chant, And Meditation, Stone Bridge Press, ISBN 1-880656-87-6, „'... His back left hand carries a purifying flame (agni) ... grasping a trident that Lord Shiva holds (trishul), and beating a drum(the damru which is lord Shiva's instrument) from which all of the sounds of the universe emanate ...'” 
  19. ^ Hormusji Dhunjishaw Darukhanawala (1939), Parsi Lustre on Indian Soil, G. Claridge, „'... There is a 'trishula' (trident' the symbol of Shiva clearly visible on the cupola ...'” 
  20. ^ Baku - Chapters of History - Azerbaijan - Part I, 2008, Архивирано из оригинала 31. 03. 2023. г., Приступљено 31. 03. 2023, „'... The Atashgah ... is a castle-like former Hindu temple and monastery complex ... Zoroastrian symbol for "Good Thoughts, Good Words, Good Deeds ...'” 
  21. ^ а б в Jonas Hanway (1753), An Historical Account of the British Trade Over the Caspian Sea, Sold by Mr. Dodsley, „'... The Persians have very little maritime strength ... their ship carpenters on the Caspian were mostly Indians ... there is a little temple, in which the Indians now worship: near the altar about 3 feet high is a large hollow cane, from the end of which iffues a blue flame ... These Indians affirm, that this flame has continued ever since the flood, and they believe it will last to the end of the world ... Here are generally forty or fifty of these poor devotees, who come on a pilgrimage from their own country ... they mark their foreheads with saffron, and have a great veneration for a red cow ...'” 
  22. ^ а б в г д ђ Abraham Valentine Williams Jackson (1911), From Constantinople to the home of Omar Khayyam: travels in Transcaucasia and northern Persia for historic and literary research, The Macmillan company, „'... they are now wholly substantiated by the other inscriptions ... They are all Indian, with the exception of one written in Persian ... dated in the same year as the Hindu tablet over it ... if actual Gabrs (i.e. Zoroastrians, or Parsis) were among the number of worshipers at the shrine, they must have kept in the background, crowded out by Hindus and Sikh, because the typical features Hanway mentions are distinctly Indian, not Zoroastrian ... met two Hindu Fakirs who announced themselves as 'on a pilgrimage to this Baku Jawala Ji' ...'” 
  23. ^ Stephen Frederic Dale (2002), Indian Merchants and Eurasian Trade, 1600-1750, Cambridge University Press, ISBN 0-521-52597-7, „'... The Russian merchant, F.A. Kotov, identified all the Mughal-Indian merchants whom he saw in Isfahan in 1623, both Hindus and Muslims, as Multanis ... the 1747 Russian census of the Astrakhan Indian community, which showed that nearly all of these merchants came from Multan, Pakistan or nearby villages ... many of them traded for or with relatives in Azerbaijan or Gilan provinces who were, therefore, almost certainly Multanis themselves ... many influential Hindu and Sikh merchants and bankers then lived in Bukhara and Samarqand ...'” 
  24. ^ а б Scott Cameron Levi (2002), The Indian diaspora in Central Asia and its trade, 1550-1900, BRILL, ISBN 90-04-12320-2, „'... George Forster ... On the 31st of March, I visited the Atashghah, or place of fire; and on making myself known to the Hindoo mendicants, who resided there, I was received among these sons of Brihma as a brother; an appellation they used on perceiving that I had acquired some knowledge of their mythology, and had visited their most sacred places of worship ...'” [мртва веза]
  25. ^ а б George Forster (1798), A journey from Bengal to England: through the northern part of India, Kashmire, Afghanistan, and Persia, and into Russia, by the Caspian-Sea, R. Faulder, „'... A society of Moultan Hindoos, which has long been established in Baku, contributes largely to the circulation of its commerce; and with the Armenians they may be accounted the principal merchants of Shirwan ... this remark arose from a view of the Atashghah at Baku, where a Hindoo is found so deeply tinctured with the enthusiasm of religion, that though his nerves be constitutionally of a tender texture and his frame relaxed by age, he will journey through hostile regions from the Ganges to the Volga, to offer up prayer at the shrine of his God ...'” 
  26. ^ James Justinian Morier (1818), A Second Journey through Persia, Armenia, and Asia Minor, to Constantinople, between the Years 1810 and 1816, A. Strahan, „'... Travelling onwards, we met an Indian entirely alone, on foot, with no other weapon than a stick, who was on his road to Benares returning from his pilgrimage to Baku. He was walking with surprising alacrity, and saluted us with great good-humour, like one satisfied with himself for having done a good action. I believe that these religious feats are quite peculiar to the Indian character ...'” 
  27. ^ United States Bureau of Foreign Commerce (1887), Reports from the consuls of the United States, 1887, United States Government, „'... Six or 7 miles southeast is Surakhani, the location of a very ancient monastery of the fire-worshippers of India, a building now in ruins, but which is yet occasionally occupied by a few of these religious enthusiasts, who make a long and weary pilgrimage on foot from India to do homage at the shrine of everlasting fire, which is merely a small jet of natural gas, now almost extinct ...'” 
  28. ^ von Eichwald, Karl Eduard (1834), Reise in den Caucasus, Stuttgart .
  29. ^ „Various Zoroastrian Fire-temples”. Архивирано из оригинала 30. 4. 2006. г. Приступљено 29. 6. 2013. 
  30. ^ „The Ateshgyakh Temple”. Baku: Sputnik Tourism (in-baku.com). 7. 3. 2006. Архивирано из оригинала 2006-05-07. г. Приступљено 2006-10-04. 
  31. ^ Chardin J. Voyages en Perse et autres lieux de 1’Orient.
  32. ^ „E. Kämpfer.”. Архивирано из оригинала 09. 12. 2007. г. Приступљено 31. 03. 2023. 
  33. ^ J. Villotte, Voyage d’un missionnaire de la Compagnie de Jésus en Turquie, en Perse, en Arménie, en Arabie et en Barbarie, Paris, 1730
  34. ^ Лерх Иоанн. Выписка из путешествия Иоанна Лерха, продолжавшегося от 1733 до 1735 г.
  35. ^ Jonas Hanway.
  36. ^ Samuel Gottlieb Gmelin.
  37. ^ Jean Françoise Gamba.
  38. ^ Ussher.
  39. ^ Thielmann, Journey in the Caucasus, Persia, and Turkey in Asia, Eng. tr. by Heneage, 2. 9-12, London, 1876
  40. ^ James Bryce.
  41. ^ Life in the Moslem East By Pierre Ponafidine, Emma Cochran Ponafidine, 1911.
  42. ^ E. Orsolle.
  43. ^ O’Donovan E. Merv Oasis: Travels and Adventures East of the Caspian during the years 1879-80-81. 2 vols.
  44. ^ Men and Women of India.
  45. ^ J. D. Henry, Baku, an Eventful History, 1906
  46. ^ J.J. Modi, My Travels Outside Bombay
  47. ^ Parvez Dewan (Richard Delacy,ed.) (1998), Hindi & Urdu phrasebook, Lonely Planet, ISBN 0-86442-425-6, „'... The Hindu calendar (vikramaditiy) is 57 years ahead of the Christian calendar. Dates in the Hindu calendar are prefixed by the word: samvat संवत ...'” 
  48. ^ „Rare Hindu temple in Muslim Azerbaijan”. Sify. 28. 9. 2003. Архивирано из оригинала 19. 2. 2004. г. Приступљено 13. 10. 2006. „'... There are over 20 stone plaques, of which 18 are in Devanagari, one in Gurmukhi and one in Persian text. The temple was built on the spot where subterranean gas leaking out of the rocky ground used to burn day and night. Local records say that it was built by a prominent Hindu and Sikh traders community living in Baku, and its construction coincided with the fall of the dynasty of Shirwanshahs and annexation by the Russian Empire following the Russo-Iranian war ...'” 
  49. ^ а б в г Jackson, Abraham Valentine Williams (1911), „The Oil Fields and Fire Temple Baku”, From Constantinople to the home of Omar Khayyam, London: Macmillan 
  50. ^ J. P. Mallory; Douglas Q. Adams (1997), Encyclopedia of Indo-European culture, Taylor & Francis, ISBN 1-884964-98-2, „'... guelhx - 'burn, glow; charcoal'.... Lith zvilti 'gleam', Latv zvilnet 'flame, glow', OInd jvalati 'burns', jvala 'flame, coal' ...'” 
  51. ^ Bryce, James (1878), Transcaucasia and Ararat: Being Notes of a Vacation Tour in the Autumn Of 1876, London: Macmillan .
  52. ^ а б в г д Ervad Shams-Ul-Ulama Jivanji Jamshedji Modi, Translated by Soli Dastur (1926), My Travels Outside Bombay: Iran, Azerbaijan, Baku, „'... Not just me but any Parsee who is a little familiar with our Hindu brethren’s religion, their temples and their customs, after examining this building with its inscriptions, architecture, etc., would conclude that this is not a Parsee Atash Kadeh but is a Hindu Temple or ... informed me that some 40 years ago, the Russian Czar, Alexander III, visited this place with a desire to witness the Hindu Brahmin Fire ritual ... gathered a few Brahmins still living here and they performed the fire ritual in this room in front of the Czar ... I asked for a tall ladder and with trepidation I climbed to the top of the building and examined the foundation stone which was inscribed in the Nagrik [or Nagari] script ... the installation date is mentioned as the Hindu Vikramaajeet calendar year 1866 (equivalent to 1810 A. D.) ...'” 
  53. ^ J. M. Unvala.
  54. ^ Elliot, Mark (2004), Azerbaijan with Excursions to Georgia (3rd изд.), Hindhead, UK: Trailblazer Publications, стр. 153 
  55. ^ Byrne, Ciar (2. 2. 2005), „Man-made wonders of the world under threat from war, want and tourism”, The Independent .
  56. ^ „English: Original caption: In 1888, Tsar Alexander III visited Baku with his family and ministers. Engineer Edvin Bergroth was responsible for security, and despite all the threats against the imperial family, the Tsar was able to walk around Nobels' factories without any visible police nearby”. 1888. 
  57. ^ Scott Standard Postage Stamp Catalogue (2007), "Azerbaijan", cat. nos. 9 & 10.
  58. ^ Распоряжение Президента Азербайджанской Республики «Об объявлении территории Храма Атешгях в Сураханском районе города Баку Азербайджанской Республики Государственным историко-архитектурным заповедником „Храм Атешгях“»
  59. ^ „President of Azerbaijan allocates 1 million AZN for protection of "Ateshgah temple" preserve”. Azeri-Press Agency (APA). 1. 7. 2009. Приступљено 2009-07-21. „'... allocated from the President’s Reserve Fund for protection and material and technical supply ...'” 
  60. ^ „Sushma pays homage at ancient fire temple 'Ateshgah' in Baku”. The Statesman. 6. 4. 2018. 

Додатна литература

[уреди | уреди извор]

 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Атешгах_из_Бакуа&oldid=27820176”