Богдан Терзић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Богдан Терзић
Фотографија Богдана Терзића
Датум рођења(1928-12-01)1. децембар 1928.
Место рођењаОндић, Краљевина СХС
Датум смрти2016.(2016-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (87/88 год.)
Место смртиБеоград, Република Србија
Занимањеслависта, русиста, професор

Богдан Терзић (Ондић, 1. децембар 1928 – Београд, 2016) био је српски слависта, русиста, професор славистике и преводилац. Био је активни учесник у раду многих научних друштава и њихових управа, члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевних преводилаца Србије, једно време председник Славистичког друштва Србије.

Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду.

Биографија[уреди | уреди извор]

Фотографија Богдана Терзића и других академика. Са лева на десно академик Никита Илић Толстој, проф. др Андреј Тсрасјев, Богдан Терзић и проф. др Радослав Бошковић, део његовог легата у Адлигату.
Фотографија Богдана Терзића и његових пријатеља. У првом реду с лева на десно Б. Терзић, академик Никита Илић Толстој, др Кирил Ф. Тарановски професор београдског и харвардског универзитета.
Богдан Терзић у свом дому 2002. године

Богдан Терзић рођен је 1. децембра 1928. године у Ондићу крај Удбине, Лика, у учитељској породици. Основну школу завршио је у Доброселу крај Доњег Лапца у Лици, први разред гимназије у Дарувару, а други у Новој Градишки, одакле му је у јесен 1941. године породица избегла пред усташким прогонима у Београд.[1] Гимназију је завршио у Београду, а потом је 1947. године уписао Филозофски факултет Универзитета у Београду. Дипломирао је на Групи за источне и западне словенске језике и књижевности, са руским језиком и књижевношћу као главном струком. Током треће и четврте године студија био је стипендиста Српске академије наука и уметности.[1] Постдипломеске студије такође је завршио на Филозофском факлутету.

Од 1956. до 1958. радио је у Пољској, као лектор српскохрватског језика на Варшавском универзитету. По повратку је радио на Катедри славистике Филозофског факултета, прво као сарадник, а касније и као редновни професор, све до пензионисања 1992. године. Предавао је, између осталог, историјску граматику руског језика, морфологију, творбу речи, лексикологију, кратко и синтаксу руског језика, а био је и први предавач украјинског језика по оснивању Групе 1991. године.[2] Од 1962. до 1974. године био је и хонорарни наставник за савремени руски језик и историјску граматику руског језика на Филозофском факултету у Приштини, а историјску граматику руског језика предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду од 1986. до 2001. године.

Бавио се и спикерским послом у Радио Београду, у емисијама на руском језику. Био је члан Удружења књижевника Србије (од 2002) и Удружења књижевних преводилаца Србије, а једно време и председник Славистичког друштва Србије.

Као агилни сарадник и члан редакције доприносио је излажењу часописа Живи језици и Славистика. Дао је допринос разним телима и комисијама Филолошког факултета, затим Међународном славистичком центру, Друштву српско-руског пријатељства, Српско-украјинском друштву и сл.

Легат Богдана Терзића[уреди | уреди извор]

Године 2017. Богданова ћерка, Нина Новићевић, формирала је легат Бограда Терзића у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду. Легат садржи више од 10.000 библиографских јединица из Терзићеве личне библиотеке[3], укључујући велики број књига како лингвистичко-научних, тако и књижевних дела савремених домаћих и страних писаца.

Награде и признања[уреди | уреди извор]

За свој рад добио је више домаћих и страних признања:[1][3]

  • Пушкинову медаљу Међународне асоцијације професора руског језика и књижевности (МАПРЯЛ),
  • Повељу почасног члана Славистичког друштва Србије,
  • Повељу Друштва за примењену лингвистику Србије,
  • Златну значку Културно-просветне заједнице Србије,
  • Годишњу награду Радио-телевизије Србије за књигу „Слово о језику” (коауторство са Драгом Ћупићем и Егоном Фекете),
  • Повељу за животно дело Славистичког друштва Србије,
  • Пушкинову медаљу – државно одликовање Руске Федерације.

Дела (библиографија)[уреди | уреди извор]

Књиге[уреди | уреди извор]

  • „Слово о језику: језички поучник”, (са Д. Ћупић, Е. Фекете), Београд, Партенон, 1996, 293 стр.
  • „Руско-српске језичке паралеле”, Београд, Славистичко друштво Србије, 1999, 370 стр.
  • „Слово о језику: језички поучник” (са Д. Ћупић, Е. Фекете), друго издање, Београд, Партенон, 2002, 257 стр.
  • „Српски језички саветник” (са Д. Ћупић, Е. Фекете), Београд, Службени лист СЦГ, Српска школска књига, 2005, 371 стр.
  • „Славистички погледи Богдана Терзића”, (разговор водио) Милош Јавтић, Београд, Партенон, Београдска књига, 2006, 173 стр, (Колекција „Одговори”, Милош Јевтић)

Пoтпунa библиoгpaфиja Бoгдaнa Тepзићa oбуxвaтa више од триста paдoвa oбјављeниx кaкo у jугoслoвeнским тaкo и у углeдним стpaним чaсoписимa и збopницимa (Вoпpoсы языкoзнaния, Pусский язык зa pубeжoм, Бoлгapскaя pусистикa, Slovo a slovesnost и дp).[4]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Bunjak, Petar. Bogdanu Terziću na dar : povodom 85-godišnjice rođenja. Beograd. стр. 21—24. ISBN 978-86-7391-035-2. OCLC 992989417. 
  2. ^ „Историјат | Filoloski fakultet” (на језику: српски). Архивирано из оригинала 10. 07. 2020. г. Приступљено 2020-08-17. 
  3. ^ а б „Легат проф. Богдана Терзића” (на језику: енглески). Приступљено 2020-08-17. 
  4. ^ Bunjak, Petar. Bogdanu Terziću na dar : povodom 85-godišnjice rođenja. Beograd. стр. 10. ISBN 978-86-7391-035-2. OCLC 992989417. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Богдан_Терзић&oldid=26826771”