Бранко Таназевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бранко Таназевић
Датум рођења 1876.
Место рођења Чаково
Аустроугарска
Датум смрти 1945.
Место смрти Београд
Југославија

Бранко Таназевић (Чаково, Банат, 1876Београд, 1945) је један је од најпознатијих српских архитеката сецесије и српско-византијског (српског националног) стила, које је успешно спојио у својим делима. Завршио је два факултета: Технички факултет у Београду, одсек машинство и архитектуру у Минхену.[1]

Биографија и дела[уреди]

Отац му је био лекар, пореклом из Војводине. По позиву пријатеља лекара и председника владе Владана Ђорђевића, прелази у Србију. Мајка му је била из породице Доситеја Обрадовића.[1] Бранко Таназевић најизразитији представник националног стила у српској архитектури прве деценије 19. века, инспирацију је црпео и из профаног народног неимарства, угледајући се на моравску кућу са луцима, уметнички вез и савремено ћилимарство у Србији.

Своја схватања излагао је у стручној периодици постајући, уз декоратера Драгутина Инкиострија (18661942.), главни идеолог националног архитектонског »препорода«. Отуд су и његови објекти постали синоним »савременог«, уместо конзервативног и миметичког смера националног стила.

На свом првом делу[1] - згради Телефонске централе, Косовска 47, у Београду (19051908. ), Таназевић је успешно помирио традицију и модернитет, пласирајући на њеном асиметричном прочељу, завршеном угаоном ребрастом сецесијском куполом, разноврсне »неоморавске« отворе, полихромне површине и керамопластичне мотиве. Велики прозори широког ризалита запремају знатне површине зидног платна, док је плитка пластика, сведена на раван фасаде, састављена од псеудомедиевалних розета и шаховских поља. Уз фуге у приземљу, којима се алудира на византијско грађење и преплетну орнаментику, створена је живописна структура, слична остварењима тадашњег српског ћилимарства. Поткровни венац поново је пробијен, а отвори се сходно интернационалној пракси Арт Нувоа од приземља ка врху бројчано умножавају и димензионално уситњавају.

У асиметричној композицији фасаде Министарства просвете (касније Дом Вукове задужбине) (19121913.), неосредњовековна полихромија, преплетна орнаментика, тролисни забат и грб Краљевине Србије, вешто су укомпоновани са сецесијским пиластрима, пластиком и завршецима елевације. Узбудљиве светло-тамне контрасте, наглашене на полихромним »ћилим« фасадама јавних здања, овај аутор је поновио и на кући Јована и Максима Николића (19121914.), где се рељефом св. Ђорђа у забату композиције и колоритом изведеним из српске тробојке јасно препознаје идеологија националног стила.

Од педесетак Таназевићевих пројеката, свакако треба издвојити кућу браће Николић, у улици Његошевој 11 у Београду. Занимљива, бело-црвена фасада у споју сецесије и моравског стила, један је од најлепших украса Цветног трга.[1]

Просветни рад[уреди]

Поред архитектонског стваралаштва, Таназевић је био и професор Архитектонског факултета у Београду, где је предавао: Орнаментику, Декорацију, Моделовање и Уређење градова.

Као наставник тадашњег Архитектонског одсека Техничког факултета, арх. Бранко Таназевић је са арх. Николом Несторовићем пројектовао зграду техничких факултета у Београду. Подигнута је 1931. године, а изградња је почела 1926.

Галерија дела[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Политика, додатак „Моја кућа“, 27. мај 2011.

Види још[уреди]