Varjazi

Mapa koja pokazuje glavne trgovačke puteve Varjaga: Povolšski trgovački put (crveno) i trgovački put od Varjaga do Grka (purpurno). Drugi trgovački putevi iz perioda od 8. do 11. veka su pokazani narandžanstom bojom.

Varjazi (stnord. Væringjar; grč. Βάραγγοι [Várangoi], Βαριάγοι [Variágoi]) je bilo ime koje su Grci i Istočni Sloveni nadenuli Vikinzima, koji su vladali Kijevskom Rusijom od 9. do 11. veka i obrazovali vizantijsku Varjašku gardu.

Prema Povesti minulih leta, grupa Varjaga poznati po imenu Rus pod vođstvom Rjurika su se 862. naselili u Novgorodu. Pre Rjurika, Rusi su možda vladali ranijim hipotetičkim entitetom. Rjurikov rođak Oleg je osvojio Kijev 882. godine i osnovao je Kijevsku Rusiju, kojom će kasnije vladati Rjurikovi potomci.

Baveći se trgovački, piratskim i plaćeničkim aktivnostima, Varjazi su plovili rekama Gardarikija, kako je oblast severno od Crnog mora bila poznata u nordijskim sagama. Varjazi su kontrolisali povolški trgovački put (put od Varjaga do Arapa), povezujući Baltičko more sa Kaspijskim jezerom i Dnjeparski trgovački put (put od Varjaga do Grka), koji je vodio do Crnog mora i Carigrada. To su bili trgovački putevi od kritičke važnosti koji su povezivali Evropu iz mračnog veka sa bogatim i razvijenim Arapskim kalifatom i Vizantijskim carstvom. Većina srebrnog novca je došla sa Istoka na Zapad ovim putem. Privučeni bogatstvom Carigrada, Varjazi su započeli brojne Rusko-vizantijske ratove, a ishod nekih su bili povoljni trgovački ugovori. Najkasnije od početka 10. veka mnogi Varjazi su služili kao plaćenici u Vizantijskoj vojsci, čineći Varjašku gardu, ličnu stražu vizantijskih careva. Većina njih, i u Vizantiji i u istočnoj Evropi, na kraju je preobraćena iz paganizma u pravoslavlje, što je kulminiralo pokrštavanjem Kijevske Rusije 988. Poklapajući se sa okončanjem vikinškog doba, dolazak Skandinavaca u Rusiju je prekinut, a Varjazi su postepeno asimilovani u Istočne Slovene do kraja 11. veka.

Kijevska Rusija

Gosti preko mora, Nikolaj Rerih (1899).

Pošto su se naselili u Aldeigji tokom 750-ih, skandinavski kolonisti su igrali važnu ulogu u ranoj etnogenezi naroda Rus i osnivanju Ruskog kaganata. Varjazi se prvi put pominju u Povesti minulih leta kako su 589. primorali slovenske i finske narode da plaćaju danak. Vikinzi su se brzo širili severnom Evropom; Engleska je počela da plaća danegeld, a Kuronci iz Grobina su se suočili sa invazijom Šveđana otprilike u isto vreme. Najviše zbog geografskih razloga, često se navodi da je većina Varjaga koji su se naselili u istočnom Baltiku, Rusiji i južnijim zemljama došli iz oblasti današnje Švedske.

U 9. veku, Rusi su trgovali duž Povolškog trgovačkog puta, koji je povezivao severnu Rusiju (Gardariki) sa Bliskim istokom (Serkland). Trgovina Volgom je opala krajem veka, a trgovina putem od Varjaga do Grka ga je brzo smenila u popularnosi. Osim Ladoge i Novgoroda, Gnezdovo i Gotland su bili važni centar varjaške trgovine. Velika većina (40.000) svih arapskih novčića iz arapskog perioda je pronađeno u Gotlandu. U Skaniji, Olandu i Aplandu je pronađeno ukupno 12.000 novčića. Druge skandinavske oblasti imaju raštrkana nalazišta, sa 1000 novčića pronađenih u Danskoj i oko 500 u Norveškoj. Vizantijski novčići (oko 400) su pronađeni skoro isključivo u Gotlandu.

Pozivanje Varjaga od Viktora Vasnecova: Rjurik i njegova braća Sineus i Truvor stižu u Staru Ladogu.

Prema „Povesti minulih leta“, finska i slovenska plemena u oblasti Novgoroda su ustali protiv svojih varjaških gospodara i proterali ih preko mora nazad u Skandinaviju, ali su ubrzo počeli da ratuju među sobom. Da bi učinili kraj anarhiji, severna slovenska i finska plemena su sporazumno rešila, da pozovu Varjage da dođu i vladaju nad njima. Predvođeni Rjurikom i njegovom braćom Truvorom i Sineusom, pozvani Varjazi (nazivani Rusi, su se naselili oko Holmgarda (Novgoroda). „Povest minulih leta“ dva puta imenuje Ruse među drugim varjaškim narodima, uključujući Šveđane, Normane, Angle i Gute. Normani je staroruski naziv za Norvežane, dok se Angli mogu shvatiti kao Danci). Na nekim mestima „Povest minulih leta“ spominje Slovene i Ruse kao različite narode, dok ih u drugim primerima meša.

Pod vođstvom Rjurikovog rođaka Olega, Varjazi su se širili na jug, preotevši od Hazara Kijev 882. godine i osnovavši Kijevsku Rusiju, kojom će kasnije vladati Rjurikovi potomci. Privučeni bogatstvom Carigrada i arapskog sveta, Varjazi su započeli brojne rusko-vizantijske ratove, a ishod nekih su bili povoljni trgovački ugovori. U međuvremenu, Rjurikovi potomci su proširili rusku državu i ujedinili lokalna plemena. Kontakti sa Vizantijom su se proširili, što je kulminiralo pokrštavanjem Kijevske Rusije 988. za vreme kneza Vladimira Velikog.

Dugi brodovi se prave u zemlji Slovena , Nikolaj Rerih (1903).

Kao što je slučaj sa nordijskim uticajem u Normandiji i Britanskim ostrvima, varjaška kultura nije preživela ni na Istoku. Umesto toga, varjaška vladajuća klasa dva moćna grada-države Novgoroda i Kijeva je postepno slavinizovana do kraja 11. veka. Međutim, Rjurikovi potomci su pripadali vladajućim dinastijama srednjovekovne Kijevske Rusije i njenih kneževina-naslednica Galicije-Volinije, Černihova, Vladimira-Suzdalja, Velike moskovske kneževine i bili su osnivači Ruskog carstva. Ime narod Rus se zadržalo u imenu današnje Rusije i Belorusije i njihovih stanovništva.

Islamski svet

Slika Henrika Sjemiradskog (1883) koja pokazuje pogreb u brodu ruskog poglavara kako je opisao arapski putopisac Ahmad ibn Fadijan koji je posetio Kijevsku Rusiju u 10. veku

Rusi su se pojavili prvi put u Serklandu u 9. veku, putujući kao trgovci duž Povolškog trgovačkog puta, prodajući krzno, med i robove. Riznice srebrnog novca kovanog u 9. veku u Bagdadu su pronađenu u Švedskoj, naročito u Gotladnu. Prve male pljačke su se desile krajem 9. i početkom 10. veka. Rusi su prvu veliku ekspediciju preduzeli 913. Nakon što su došli na 500 brodova, opljačkali su Gorgan, na teritoriji današnjeg Irana, i okolne oblasti, uzevši robove i dobra. Na svom povratku, pljačkaše su napali i porazili hazarski muslimani iz delte Volge, a one koje su pobegli ubili su lokalna plemena srednje Volge.

Tokom sledeće ekspedicije 943. Rusi su zauzeli Bardu, prestonicu Kavkaske Ablanije u današnjem Azerbejdžanu. Rusi su ostali tamo nekoliko meseci, ubili mnoge stanovnike grada i prikupili značajan plen. Tek iz je pojava dizenterije primorala da odu sa svojim plenom. Kijevski knez Svjatoslav I je zapovedao sledećim napadom, koji je uništio hazarsku državu 965. Svjatoslavov pohod je uspostavio rusku kontrolu nad trgovačkim putevima u pravcu sever-jug, čime je promenjena demografska struktura regiona. Pljačkaški pohodi su se nastavili tokom tog perioda, a poslednji skandinavski pokušaj da ponovo uspostave rutu ka Kaspijskom moru je predvodio Ingvar Putešestvenik 1041.

Vizantija

Varjaška straža, crtež iz hronike Jovan Skilice iz 11. veka.

Najraniji vizantijski zapisi o narodu Rus bi mogli biti napisani pre 842. Oni su sačuvani u grčkom Žitiju svetog Đorđa Amstriskog, koji govori o pljačkaškom pohodu koji je stigao sve do Paflagonije. Istovremeni pomen o prisustvu Rusa u Vizantiji je zapisan u franačkim Analima Svetog Bertina. Oni se odnose na izaslanstvo sa dvora vizantijskog cara koje je posetilo Ludviga Pobožnog u Ingelhamu. U ovoj delegaciji su bila dva čoveka koji su sebe zvali Rhos. (Rhos vocari dicebant, tj. „govorili su da se zovu Rusi“) Ludvig se raspitivao o njihovom poreklu i otkrio je da su oni Šveđani. Plašeći se da su oni možda špijuni svoje braće Dance, Ludvig je naredio da se oni zatvore.

Rusi iz Kijeva su pod Askoljdom i Dirom 860. pokrenuli svoj prvi napad na Carigrad. Ishod ovog napada je nejasan, ali su Varjazi nastavili sa svojim naporima, pošto su redovno plovili iz Dnjepra u Crno more. Arapski hroničari su zabeležili pohod na Kaspijsko jezero tokom 870-ih, 910, 911, 913, 943 i kasnije. Iako su Rusi imali uglavnom miroljubiv trgovački odnos sa Vizanticima, vladari Kijeva su pokrenuli relativno uspešnu pomorsku ekspediciju i neuspešan pohod 941. na Carigrad, kao i veliku invaziju Balkana koju je izveo Svjatoslav I od 968. do 971. Ovi pohodi su bili uspešni u toj more da su primorali Vizantice da izmene rusko-vizantijske trgovačke sporazume; u vojnom smislu Varjazi su obično trpeli poraze od nadmoćnijih vizantijskih snaga, naročito na moru zbog vizantijske upotrebe grčke vatre.

Varjaška straža

Glavni članak: Varjaška straža

Ilustracija scene iz Skiličine hronike, koje prikazuje Tračanku koja ubije Varjaga koji je pokušao da je siluje, dok joj njegovi drugovi čestitaju i daju joj njegovu imovinu.

Varjaška garda je bila deo vizantijske vojske i lična garda vizantijskih careva od 9. do 14. vek. U početku su je činili Varjazi koji su došli iz Kijevske Rusije.

Gardu je prvi put osnovao car Vasilije II, nakon pokrštavanja Kijevske Rusije i saveza sa Vladimirom Velikim, koji je poslao Vasiliju 6.000 ljudi kao deo sporazuma o savezu. Vasilijevo nepoverenje prema domaćim vizantijskim stražarima, čija se odanost često menjala sa fatalnim posledicama, kao i dokazana odanost Varjaga, od koji su mnogi i ranije služili u Vizantiji, uticalo je na cara da ih angažuje kao svoju ličnu stražu. Tokom godina, novi regruti iz Švedske, Danske i Norveške su činili pretežno skandinavski kontingent u straži sve do kraja 11. veka. Toliko mnogo Skandinavaca je dolazilo da stupi u gardu da se srednjovekovni švedski zakon iz Vastergotlanda propisivao da niko ne može da nasledi imanje dok se nalazi u Grčkoj (Vizantiji). U 11. veku još dva evropska dvora su regrutovali Skandinavce: kijevski (oko. 980–1060) i londonski (1018–1066).

Posle stotinak godina postojanja, garda je upošljavala i Anglosaksonce nakon Normanskog osvajanja Engleske. Do vremena cara Aleksija I Komnina, Varjaška garda je regrutovala uglavnom Anglo-Saksonce i druge „koji su propatili od ruku Vikinga i njihovih rođaka Normana“. Anglo-Saksonci i druga germanska plemena su delili sa Vikinzima tradiciju verne službe (do smrti ako je potrebno), a posle normanskog osvajanja Engleske bilo je mnogo ratnika koji su izgubili svoje posede i bivši gospodara koji su tražili neko drugo mesto za život.

Varjaška garda ne samo da je obezbeđivala vizantijske careve, već je i učestovavala u mnogim ratovima koje je vodila Vizantija i igrala je ključnu ulogu, pošto se obično ulazila u borbu u kritičnim trenucima bitke. Do kraja 13. veka Varjazi su se uglavnom stopili sa Vizantincima, mada je garda nastavila da postoji do polovine 14. veka, a 1400. je još uvek bilo ljudi u Carigradu koji su se izjašnjavali kao Varjazi.

Literatura

• Gardell, Carl Johan (1992) [1987]. Gotlands historia i fickformat. Immenco. ISBN 978-91-7810-885-5. 
• Wortley, John, ur. (2010). John Skylitzes: A Synopsis of Byzantine History, 811–1057. Cambridge, United Kingdom: Cambridge University Press. str. 372. ISBN 978-0-521-76705-7. 
• Milner-Gulland, R. R. (1989). Atlas of Russia and the Soviet Union. Phaidon. ISBN 978-0-7148-2549-6. 
• Duczko, Wladyslaw (2004). Viking Rus. Brill Publishers. str. 10—11. ISBN 978-90-04-13874-2. Pristupljeno 01. 12. 2009. 
• Forte, Angelo; Oram, Richard D.; Pedersen, Frederik (2005). Viking Empires. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-82992-2. 
• Schultze, Sydney (2000). Culture and Customs of Russia. Greenwood Publishing Group. str. 5—. ISBN 978-0-313-31101-7. 
• Schofield, Tracey Ann (2002). Vikings. Lorenz Educational Press. str. 7—. ISBN 978-1-57310-356-5. 
• Turnbull, Stephen (20. 8. 2012). The Walls of Constantinople AD 324-1453. Osprey Publishing. ISBN 978-1-78200-224-6. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga. 
• Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura. 
• Jansson, Sven B. (1980). Runstenar. Stockholm: STF. ISBN 978-91-7156-015-5.