Василиј Аксјонов

С Википедије, слободне енциклопедије
Василиј Аксјонов
Аксјонов 1980. године
Датум рођења(1932-08-20)20. август 1932.
Место рођењаКазањ, Совјетски Савез
Датум смрти6. јул 2009.(2009-07-06) (76 год.)
Место смртиМосква, Русија

Василиј Павлович Аксјонов (рус. Васи́лий Па́влович Аксёнов; Казањ, 20. август 1932 — Москва, 6. јул 2009) био је совјетски и руски романописац. На Западу је постао познат као аутор (Опекотине из 1975.) и Генерација зиме (Московскаа сага из 1992.), породичне саге која прати три генерације породице Градов између 1925. и 1953.

Детињство[уреди | уреди извор]

Василиј Аксјонов је рођен у породици Павела Аксјонова и Јевгеније Гинзбург у Казању, 20. августа 1932. године. Његова мајка, Јевгенија Гинзбург, била је успешан новинар и педагог, а његов отац Павел Аксјонов је имао висок положај у администрацији Казања. Оба родитеља „били су истакнути комунисти“.[2][3] Године 1937, међутим, обоје су ухапшени и суђено им је због наводне везе са троцкистима. Обоје су послати у Гулаг, а затим у прогонство, и „сваки су служили по 18 година, али су изузетно преживели“.[2] „Касније је Јевгенија дошла до изражаја као ауторка чувених мемоара У вихору, који документују бруталност стаљинистичке репресије.[2]

Аксјонов је остао у Казању са својом дадиљом и баком све док га НКВД није ухапсио као сина „народних непријатеља“ и послао у сиротиште, а да породици није дао никакве информације о томе где се налази. [4] Аксјонов је „остао [тамо] све док га 1938. није спасио ујак, са чијом породицом је остао све док му мајка није пуштена у изгнанство, пошто је одслужила 10 година принудног рада.[4] Године 1947. Василиј јој се придружио у егзилу у озлоглашеном Магадану, затворској области у области Колима, где је завршио средњу школу.[4] Василијев полубрат Алексеј (из првог брака Гинзбургове са Дмитријем Федоровим) умро је од глади у опкољеном Лењинграду 1941. године.

Његови родитељи, видевши да лекари имају најбоље шансе да преживе у логорима, одлучили су да Аксјонов пређе на медицинску професију.[5] „Зато је уписао Казански универзитет и дипломирао 1956. године на Првом државном медицинском универзитету Павлова у Санкт Петербургу“ и радио као лекар наредне 3 године.[5] Док је био студент медицине, био је под присмотром КГБ-а, који је почео да припрема досије против њега. Вероватно би био ухапшен да није интервенисала либерализација која је уследила после Стаљинове смрти 1953. године.

Каријера[уреди | уреди извор]

Наводно, „током либерализације која је уследила после Стаљинове смрти 1953, Аксјонов је дошао у контакт са првим совјетским контракултурним покретом хипстера у зут оделима званим стилиаги (они „са стилом“)“.[6] Као резултат,

Заљубио се у њихов жаргон, моду, слободоумни стил живота, плес и посебно њихову музику. Од овог тренутка почиње његова доживотна романса са џезом. Показало се да је интересовање за његов нови миље, западну музику, моду и књижевност променило живот Аксјонова, који је одлучио да се посвети хроници свог времена кроз књижевност. Остао је пажљив посматрач младости, са њеним стиловима, покретима и трендовима који се стално мењају. Као ниједан други совјетски писац, био је усредсређен на развој и промене у популарној култури. [2]

Године 1956. „открио” га је и најавио совјетски писац Валентин Катаев за своју прву публикацију, у либералном часопису Омладина.[7] „Његов први роман, Колеге (1961), заснован је на његовим искуствима као лекара.[7] „Његово друго дело, Улазница за звезде (1961), која приказује живот совјетских младих хипстера, учинила га је славном личношћу преко ноћи.[7]

Током 1960-их Аксјонов је био чест сарадник популарног часописа Јуност („Омладина“) и на крају је постао писац. Аксјонов је тако наводно постао „водећа фигура у покрету такозване „прозе младих“ и миљеник совјетске либералне интелигенције и њених западних присталица: његови списи су били у изразитој супротности са суморном, социјалистичко-реалистичком прозом тог времена“.[8] „Аксјоновови ликови су говорили на природан начин, користећи се модерним језиком, ишли су у барове и плесне сале, имали предбрачни секс, слушали џез и рокенрол и журили се да освоје пар цоол америчких ципела.[8] „Постојао је осећај свежине и слободе у његовим списима, сличан оном који је произашао из снимака америчког џеза и попа на црном тржишту.[8] „Убрзо је постао један од неформалних вођа Шестидесјатники – што се отприлике преводи као „генерација 60-их“ – групе младих Совјета који су се одупирали културним и идеолошким ограничењима Комунистичке партије.[9] „Било је невероватно: одгајали су нас као роботе, али смо почели да слушамо џез“, рекао је Аксјонов у документарцу о њему из 2007.[9]

За све своје муке, Аксјонов,

као прозни стилиста, био је на супротном полу од господина Солжењицина, постајући симбол младалачког обећања и прихватајући моду и џез уместо да се задржава на беди гулага. На крају, међутим, он је делио судбину г. Солжењицина у егзилу из Совјетског Савеза.

Солжењицин је све радио само да се извуче из затвора, а Аксјонов је млада особа чија је мајка изашла и он заправо сада може да живи свој живот, рекла је Нина Л. Хрушчова, унука Никите Хрушчова и пријатељ Аксјонових која предаје међународне послове у Новој школи (New School) Њујорку. Било је важно имати светло Аксјонова, то светло личне слободе и личног самоизражавања.[3]

Међутим, како Марк Јофе напомиње у Аксјоновом некрологу, његов „отворени проамериканизам и либералне вредности на крају су довели до проблема са КГБ-ом“.[10] „А његово ангажовање 1979. у независном часопису Метропол довело је до отворене конфронтације са властима.[10][11] Његова следећа два прослављена дисидентска романа, Опекотина и Острво Крим, нису могла бити објављена у СССР-у.[10] „Први је истраживао тежак положај интелектуалаца у комунизму, а други је био замишљање о томе какав би живот могао бити да је бели покрет одбио бољшевике 1917.[10]

„Када је The Burn објављен у Италији 1980. године, Аксјонов је прихватио позив да он и његова супруга Маја напусте Русију и оду у САД.[12] „Убрзо након тога, одузето му је совјетско држављанство, повративши га тек 10 година касније током Горбачовљеве перестројке.[12]

Гроб Василија Аксјонова у Москви

„Аксјонов је провео наредне 24 године у Вашингтону и Вирџинији, где је предавао руску књижевност на Универзитету Џорџ Мејсон.[13][14] „Он је [такође] предавао књижевност на бројним [другим] америчким универзитетима, укључујући Универзитет Јужна Калифорнија и Гаучер Колеџ у Мериленду... [и] радио је као новинар за Радио Либерти.“[15]

„Наставио је да пише романе, међу којима је била амбициозна Генерације зиме (1994.), вишегенерацијска сага о совјетском животу која је постала успешна руска ТВ мини-серија.[16] Такозвана " Московска сага, [ова 1994.] епска трилогија... описује животе три генерације совјетске породице између бољшевичке револуције 1917. и Стаљинове смрти 1953. године."[17] ТВ мини-серија се састојала од 24 епизоде и емитована је на руској телевизији 2004.[17] „[Године 1994.] такође је добио руску Букерову награду, највећу руску књижевну награду, за свој историјски роман Волтерски мушкарци и жене, о сусрету између чувеног филозофа Волтера и царице Катарине Велике.[17]

„Године 2004. настанио се у Бијарицу и ређе се враћао у САД, делећи време између Француске и Москве.[18] Његов роман Москва-ква-ква (2006.) објављен је у московском часопису Октјабр.

„Аксјонов је преведен на бројне језике, а у Русији је остао утицајан“.[19] Поред писања романа, познат је и као аутор песама, повремено извођених као солистичке песме.[20] Наводно је био „заувек хипстер [и] навикао да буде у авангарди, било у моди или књижевним иновацијама“.[19] Описивали су га као „живописног човека, са својим заштитним знаком бркова, елегантним оделима, скупим аутомобилима и љубављу према великим градовима, фином вину и доброј храни“.[19]

Дана 6. јула 2009. преминуо је у Москви у 76. години [21]

Политичко гледиште[уреди | уреди извор]

Василиј Аксјонов је био убеђени антитоталитарист. На представљању једног од својих последњих романа, изјавио је: „Ако се у овој земљи поново почне подизати статуе Стаљину, морам да одбацим своју родну земљу. Ништа друго не остаје.“[22]

Новеле[уреди | уреди извор]

Његови други романи укључују:

  • Колеге (Коллеги, 1960.)
  • Улазница за звезде (Звёздный билет, 1961.)
  • Наранџе из Марока (Апельсины из Марокко, 1963.)
  • Време је, пријатељу мој, време је (Пора, мой друг, пора, 1964.)
  • Штета што ниси с нама (Жаль, что вас не было с нами, 1965.)
  • „На пола пута до месеца“ (На полпути к Луне, 1966.)
  • Преоптерећене бачве за паковање (Затоваренная бочкотара, 1968.)
  • „Мој деда је споменик“ (Мой дедушка — памятник, 1970.)
  • "Љубав за струјом" (Любовь к электричеству, 1971.)
  • У потрази за полом (В поисках жанра, 1972.)
  • Наш златни комад метала (Золотая наша Железка, 1973.)
  • "Ожог", 1975.
  • Превод Е.Л. Докторовог дела Ragtime на руски (1976.) [23]
  • Острво Крим (Остров Крым, 1979.)
  • „Челична птица и друге приче“ (Стальная Птица и Другие Рассказы, 1979.)
  • "Папирни пејзаж" (Бумажный пейзаж, 1982.)
  • Кажи изум (Скажи изюм, 1983.)
  • У потрази за меланхоличном бебом (В поисках грустного бэби, 1987.)
  • Жуманце од јајета (написано на енглеском, превод аутора на руски — Желток яйца, 1989.)
  • Генерације зиме (енглеско издање "Московская сага", 1994). Random House. ISBN 0-394-56961-X .
  • The New Sweet Style (Новый сладостный стиль, 1998.)
  • "Cesarean" ("Кесарево свећение", 2000)
  • Волтеријски мушкарци и жене (Вольтерьанци и вольтерьанки, 2004. – добитник руске Букерове награде).
  • Москва Ква-Ква, 2006.
  • Ретке земље (Редкие земли, 2007.)

Позориште[уреди | уреди извор]

  • Колеге 1959
  • Увек у продаји 1965
  • Дуел 1969
  • Четири темперамента објављена у Књижевном алманаху „Метропол“, Њујорк и Лондон (1979) ISBN 0-393-01438-X

Књижевност[уреди | уреди извор]

  • „Песник Василиј Аксјонов“ есеј 1980. и теза Херберта Ганчахера за стицање академског звања „Master of Arts“ на Академији, данас Универзитет за музику и сценске уметности, Грац, Ре/1653/1988, јул 1988.
  • "Живот 'У горућој кожи'" есеј Јиргена Серкеа у "Забрањени песници", Хамбург (1982) ISBN 3-8135-0826-9

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ John Pohlmann. Conversations with Vassily Aksyonov. SovLit.net
  2. ^ а б в г Obituary: Vasily Aksyonov: Libertarian Russian writer and leading light in 'youth prose', he fell foul of the KGB. Mark Yoffe. The Guardian (London) – Final Edition July 16, 2009. GUARDIAN OBITUARIES PAGES; pg. 34.
  3. ^ а б Vasily Aksyonov, 76, Exiled Soviet Writer. SOPHIA KISHKOVSKY. The New York Times July 8, 2009. Section A; Column 0; Obituary; pg. 23.
  4. ^ а б в Obituary: Vasily Aksyonov: Libertarian Russian writer and leading light in 'youth prose', he fell foul of the KGB. Mark Yoffe. The Guardian (London) – Final Edition July 16, 2009. GUARDIAN OBITUARIES PAGES; pg. 34.
  5. ^ а б Obituary: Vasily Aksyonov: Libertarian Russian writer and leading light in 'youth prose', he fell foul of the KGB. Mark Yoffe. The Guardian (London) – Final Edition July 16, 2009. GUARDIAN OBITUARIES PAGES; pg. 34.
  6. ^ Obituary: Vasily Aksyonov: Libertarian Russian writer and leading light in 'youth prose', he fell foul of the KGB. Mark Yoffe. The Guardian (London) – Final Edition July 16, 2009. GUARDIAN OBITUARIES PAGES; pg. 34.
  7. ^ а б в Obituary: Vasily Aksyonov: Libertarian Russian writer and leading light in 'youth prose', he fell foul of the KGB. Mark Yoffe. The Guardian (London) – Final Edition July 16, 2009. GUARDIAN OBITUARIES PAGES; pg. 34.
  8. ^ а б в Obituary: Vasily Aksyonov: Libertarian Russian writer and leading light in 'youth prose', he fell foul of the KGB. Mark Yoffe. The Guardian (London) – Final Edition July 16, 2009. GUARDIAN OBITUARIES PAGES; pg. 34.
  9. ^ а б OBITUARIES / VASILY AKSYONOV, 1932 – 2009; Dissident writer was expelled from the Soviet Union Los Angeles Times July 10, 2009. MAIN NEWS; Metro Desk; Part A; Pg. 26.
  10. ^ а б в г Obituary: Vasily Aksyonov: Libertarian Russian writer and leading light in 'youth prose', he fell foul of the KGB. Mark Yoffe. The Guardian (London) – Final Edition July 16, 2009. GUARDIAN OBITUARIES PAGES; pg. 34.
  11. ^ OBITUARIES / VASILY AKSYONOV, 1932 – 2009; Dissident writer was expelled from the Soviet Union Los Angeles Times July 10, 2009. MAIN NEWS; Metro Desk; Part A; Pg. 26.
  12. ^ а б Obituary: Vasily Aksyonov: Libertarian Russian writer and leading light in 'youth prose', he fell foul of the KGB. Mark Yoffe. The Guardian (London) – Final Edition July 16, 2009. GUARDIAN OBITUARIES PAGES; pg. 34.
  13. ^ Obituary: Vasily Aksyonov: Libertarian Russian writer and leading light in 'youth prose', he fell foul of the KGB. Mark Yoffe. The Guardian (London) – Final Edition July 16, 2009. GUARDIAN OBITUARIES PAGES; pg. 34.
  14. ^ Vasily Aksyonov, 76, Exiled Soviet Writer. SOPHIA KISHKOVSKY. The New York Times July 8, 2009. Section A; Column 0; Obituary; pg. 23.
  15. ^ OBITUARIES / VASILY AKSYONOV, 1932 – 2009; Dissident writer was expelled from the Soviet Union Los Angeles Times July 10, 2009. MAIN NEWS; Metro Desk; Part A; Pg. 26.
  16. ^ Obituary: Vasily Aksyonov: Libertarian Russian writer and leading light in 'youth prose', he fell foul of the KGB. Mark Yoffe. The Guardian (London) – Final Edition July 16, 2009. GUARDIAN OBITUARIES PAGES; pg. 34.
  17. ^ а б в OBITUARIES / VASILY AKSYONOV, 1932 – 2009; Dissident writer was expelled from the Soviet Union Los Angeles Times July 10, 2009. MAIN NEWS; Metro Desk; Part A; Pg. 26.
  18. ^ Obituary: Vasily Aksyonov: Libertarian Russian writer and leading light in 'youth prose', he fell foul of the KGB. Mark Yoffe. The Guardian (London) – Final Edition July 16, 2009. GUARDIAN OBITUARIES PAGES; pg. 34.
  19. ^ а б в Obituary: Vasily Aksyonov: Libertarian Russian writer and leading light in 'youth prose', he fell foul of the KGB. Mark Yoffe. The Guardian (London) – Final Edition July 16, 2009. GUARDIAN OBITUARIES PAGES; pg. 34.
  20. ^ Cold Spring на сајту YouTube - Larisa Novoseltseva reads poems and performs her song on poetry by Aksenov
  21. ^ Obituary: Vasily Aksyonov: Libertarian Russian writer and leading light in 'youth prose', he fell foul of the KGB. Mark Yoffe. The Guardian (London) – Final Edition July 16, 2009. GUARDIAN OBITUARIES PAGES; pg. 34.
  22. ^ Kochetkova, Natialia (21. 9. 2005). Писатель Василий Аксенов: "Если начнется восстановление памятников Сталину – я отрекусь от родины" [Writer Vasily Aksyonov: If in this country one starts erecting Stalin statues again, I have to reject my native land] (на језику: руски). Izvestia.ru. Приступљено 13. 8. 2012. 
  23. ^ Vasily Aksyonov, 76, Exiled Soviet Writer. SOPHIA KISHKOVSKY. The New York Times July 8, 2009. Section A; Column 0; Obituary; pg. 23.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Василиј_Аксјонов&oldid=27431936”