Виктор Серж

С Википедије, слободне енциклопедије
Виктор Серж
Име по рођењуВиктор Љвович Кибалчич
Датум рођења(1890-10-30)30. октобар 1890.
Место рођењаБрисел, Белгија
Датум смрти17. новембар 1947.(1947-11-17) (57 год.)
Место смртиМексико Сити, Мексико
ЗанимањеПисац, новинар, политички активиста
Политичка странкаКомунистичка партија Совјетског Савеза
СупружнициРирет Метрижан, Љубав Александровна Русакова
РођациНиколај Кибалчич

Виктор Серж (франц. Victor Serge; Брисел, 30. октобар 1890 — Мексико Сити, 17. новембар 1947), право име Виктор Љвович Кибалчич (ру. Ви́ктор Льво́вич Киба́льчич) је био руски револуционар, писац и новинар.[1] У својој раној фази је био анархиста, да би се након Октобарске револуције придружио бољшевицима.[2] Током 1928. бива избачен из партије а 1936. одлази из Совјетског Савеза.[2] Аутор је више књижевних дела.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рани период[уреди | уреди извор]

Потиче из породице руских политичких емиграната настањених у Бриселу, где се и родио. Његов отац је био члан руске револуционарне организације Земља и воља, из које је касније након поделе настала организација Народна воља која је извршила атентат на цара Александра II Романова.[2] Његов рођак Николај Кибалчич је направио експлозивну направу којом је извршен атентат на цара.[1][3] Током свог детињства у Бриселу, Виктор Кибалчич је живео у материјалној оскудици, а његов рођени брат је као дечак умро услед неухрањености.[1]

Виктор Серж са својом тадашњом супругом Рирет Метрежан

Од 1906. постаје активан у анархистичким круговима, прво у Бриселу а затим и у Француској, где је заједно са својом партнерком Рирет Метрежан био уредник анархистичког часописа l'Anarchie.[2][1] Током 1912. он и његова партнерка бивају ухапшени након што су доведени у везу са Бонетовом бандом која је изводила пљачке банака и богатих.[1] Виктор Кибалчич није директно учествовао у њиховим пљачкама, међутим на кратко је пружао уточиште двојици чланова банде, оправдавао је њихове активности у свом часопису, и одбио је да сарађује са полицијом током вођења истраге.[1] Током 1913. већина припадника групе је осуђена на смрт, а Виктор Кибалчич бива осуђен на пет година затвора, док је Рирет Метрежан ослобођена кривице.[2] Док је био у затвору, Рирет Метрижан склапа брак са Виктором Кибалчичем како би могла да га посећује.[2]

Бољшевички период[уреди | уреди извор]

Из затвора излази 1917. након чега прелази у Шпанију у којој учествује у устанку анархосиндикалиста, а овде и први пут користи свој псеудоним Виктор Серж, под којим ће касније постати познат.[3]

Након избијања Октобарске револуције 1917. покушава да пређе у Русију како би се прикључио бољшевицима, међутим бива ухапшен у Француској и интерниран у логор, и у логору остаје све до интервенције Данског црвеног крста који организује размену ухапшених симпатизера бољшевика за ухапшене антикомунисте у Русији.[2]

У Русију долази 1919. где ради као уредник Коминтерниног гласила и постаје члан Комунистичке партије Совјетског Савеза.[4][2]

У периоду 1923. и 1926. као агент коминтерне борави у Берлину и Бечу где одржава блиске контакте са локалним комунистичким партијама.[3] Током 1927. критикује политику СССР-а према Чанг Кај Шеку, и говори похвално о Мао Цедунгу.[5][3]

Лева опозиција[уреди | уреди извор]

Постаје критичан према развоју догађаја у СССР-у и придружује се левој опозицији, на челу са Лавом Троцким, међутим сам Серж није био његов политички следбеник.[6] Након пораза леве опозиције 1928. бива на кратко ухапшен, и искључен је из Комунистичке партије.[4] У овом периоду пише три романа ("Човек у затвору", "Рађање наше моћи" и "Освојени град") и једно историјско дело ("Година прва Руске револуције").[4] Његови романи из овог периода су објављени у Француској, а у Совјетском Савезу су тек 1989. године.[3]

Током 1933. бива поново ухапшен и депортован у Оренбург у Централној Азији, да би му током 1936. било дозвољено да напусти Совјетски Савез, након притисака француских књижевника Ромена Ролана и Андреа Жида.[4]

Живот у егзилу[уреди | уреди извор]

Након Совјетског Савеза на кратко живи у Бриселу, а затим прелази у Париз.[2]

У емиграцији се повезује са антистаљинистичким комунистичким круговима.[3] Током Шпанског грађанског рата подржава Радничку партију марксистичког јединства (ПОУМ).[3]

Након инвазије Немачке на Француску у Другом светском рату 1940. године, бежи из Француске и склања се у Мексико, где остаје све до своје смрти.[2]

Умире у Мексико Ситију 1947. године, након срчаног удара.[3][4]

Његова аутобиографија "Мемоари револуционара" је објављена постхумно.[2] Његова два романа "Случај друга Тулајева" и "Незахвалне године" су написана у Мексику, и аутор није очекивао њихово објављивање током свог живота.[7] Ови романи су такође објављени постхумно.

Породица и порекло[уреди | уреди извор]

Породица Кибалчич по мушкој линији води порекло од досељеника из Србије, који су се током Велике сеобе Срба населили на подручју данашње Украјине.[8][9] Неки извори наводе Николаја Кибалчича као стрица Виктора Сержа, међутим други, укључујући и самог Виктора Сержа, наводе да је Николај даљи рођак његовог оца.[1][10][11] Николај Кибалчич је био пионир ракетне технологије, и један је од главних учесника атентата на руског цара Александра II Романова.[1][8] По презимену његове породице је назван Месечев кратер Кибалчич.[12]

Син Виктора Сержа је био Владимир Викторович Кибалчич, познати мексички сликар.[13]

Дела[уреди | уреди извор]

  • Човек у затвору (1930)
  • Година прва Руске револуције (1930)
  • Рађање наше моћи (1931)
  • Освојени град (1932)
  • Поноћ у веку (1939)
  • Случај друга Тулајева (1948)
  • Мемоари револуционара (1951)
  • Неопростиве године (1971)

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж Hoberman 2000, стр. 98–101
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј „Victor Serge”. Spartacus Educational (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 18. 11. 2020. г. Приступљено 2020-12-27. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж Serž, Viktor (2020). Rađanje naše moći. Biografija na kraju romana (на језику: Srpski). Novi Sad: Prelom. стр. 209—2011. ISBN 9788681810002. 
  4. ^ а б в г д „Victor Serge”. New York Review Books (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 19. 10. 2020. г. Приступљено 2020-12-27. 
  5. ^ „Victor Serge: Letter 3 - The Strength of the Agrarian Revolution: The Red Spears (August 1927)”. www.marxists.org. Архивирано из оригинала 24. 2. 2020. г. Приступљено 2020-12-28. 
  6. ^ „Memoirs of a Revolutionary by Victor Serge – review”. the Guardian (на језику: енглески). 2012-08-17. Архивирано из оригинала 9. 11. 2020. г. Приступљено 2020-12-27. 
  7. ^ „The Outcast as Witness: Victor Serge and the Russian Revolution”. The Wire. Архивирано из оригинала 07. 04. 2020. г. Приступљено 2020-12-27. 
  8. ^ а б „Potomak srpskog hajduka poslao Gagarina u kosmos!”. NOVOSTI (на језику: српски). 19. 2. 2017. Архивирано из оригинала 27. 10. 2019. г. Приступљено 2020-12-28. 
  9. ^ „© Izumi i pronalazači Rusije.”. kerchtt.ru. Архивирано из оригинала 28. 12. 2020. г. Приступљено 2020-12-28. 
  10. ^ „Jean Riére: Victor Serge”. www.marxists.org. Архивирано из оригинала 28. 11. 2020. г. Приступљено 2020-12-28. 
  11. ^ Serge, Victor (2002). Memoirs of a Revolutionary. Iowa City: University of Iowa Press. стр. 2. ISBN 9780877458272. 
  12. ^ „Государственная корпорация по космической деятельности «Роскосмос»”. www.roscosmos.ru. Архивирано из оригинала 5. 12. 2016. г. Приступљено 2020-12-29. 
  13. ^ Hoberman, J. „Victor Serge’s Last Chance” (на језику: енглески). ISSN 0028-7504. Архивирано из оригинала 11. 8. 2020. г. Приступљено 2020-12-28. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Hoberman, Ј. (2000). The Red Atlantis: Communist Culture in the Absence of Communism. Philadelphia: Temple University Press. стр. 98—101. ISBN 978-1566397674. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Виктор_Серж&oldid=27452382”