Јевгениј Замјатин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јевгениј Замјатин
Zamjatin.jpg
Јевгениј Замјатин
Датум рођења (1884-02-01)1. фебруар 1884.
Место рођења Лебедјањ
Руско царство
Датум смрти 10. март 1937.(1937-03-10) (52/53 год.)
Место смрти Париз
Француска
Утицао на Олдус Хаксли, Џорџ Орвел, Урсула Ле Гвин, Реј Бредбери, Ајн Ранд, Курт Вонегут
Утицаји од Џек Лондон, Х. Џ. Велс, Николај Гогољ, Николај Љесков, Фјодор Достојевски
Најважнија дела
Ми (1924)

Јевгениј Иванович Замјатин (рус. Евге́ний Ива́нович Замя́тин; Лебедјањ, 1. фебруар 1884 - Париз, 10. март 1937) био је руски књижевник и преводилац. Свестран и политички ангажован, Замјетин је оставио сразмерно мали број дела, која су по формалним и по својим унтрашњим квалитетима обогатили руску и светску књижевност. Његов живот и стваралаштво обојени су либералним идејама о апсолутној слободи и праву појединца да ствара, замишља, прави грешке и мења свет по својој вољи. Такве идеје учиниле су га непожељним елементом у обе Русије; оној царској пре Октобарске револуције и оној совјетској након 1917. Иако се као писац мењао током времена, у његовом стваралаштву је увек присутан дух час лагане комике, час гротеске, исказане избрушеним и негованим стилом.[1] Каријеру је започео пишући приповетке блиске књижевном натурализму, да би се временом тематско-мотивски регистар његове прозе проширио, са посебним освртом на утицај Октобарске револуције на живот обичног човека.

Данас је најпознатији по свом роману Ми, једном од првих дистопијских романа у светској књижевности. Књига, чија се радња одиграва у будућем веку Икс у земљи под називом Јединствена држава, приказује суморну слику будућег света у којој људи живе у тоталитарном друштву без љубави и креативности. Идејно и формално Ми је снажно утицао на будуће књижевне дистопије, укључујући и романе Врли Нови Свет Олдуса Хакслија и 1984. Џорџа Орвела. Замјатин је због ове књиге морао да заувек напусти родну земљу.

У постреволуционарној Русији није био познат само као књижевник, већ и као професор бродоградње на Политехничком институту у Петрограду, затим као предавач најновије руске књижевности на Херценовом педагошком универзитету, предавач стилистике и технике уметничке прозе у студију организације Кућа уметности, као и члан редакције неколико часописа и уредник неколико издавачких кућа.[2] Преводио је са енглеског на руски дела Џека Лондона и Х. Џ. Велса

Готово сва прозна остварења Јевгенија Замјатина преведена су на српски језик.

Биографија[уреди]

Замјатин се родио у Лебедјању, градићу у Харковској губернији око 300 км јужно од Москве. Отац му је био православни свештеник и директор локалне школе, а мајка учитељица. Завршио је бродоградњу на Политехничком факултету у Петрограду 1908. Током студија се прикључио бољшевицима и учествовао у револуцији 1905. Говорећи о себи и револуцији Замајтин је овако описао тај тренутак: Било је то 1906. године. Револуција још није постала законита супруга, која љубоморно чува свој законити монопол на љубав. Револуција је била млада љубавница ватрених очију - и ја сам био заљубљен у револуцију.[3] Ускоро је био ухапшен, осуђен и пртотеран из Петрограда, али је наставио да живи у њему илегално до 1911. Амнестиран је 1913. У овом периоду започиње своју књижевну каријеру. Објављује приповетке Паланка (1911), Богу иза леђа (1914), Утроба (1915) и Знамење (1915). У њима описује суморан живот у далекој провинцији и њене житеље са полукултивисаним инстиктима.

Замјатин на портрету Бориса Кустодјева)

Након амнестије путовао је по Русији, а затим и по Медитерану, посетивши Александрију, Јерусалим и Истанбул. Године 1916. упућен је у Енглеску, како би надгледао изградњу ледоломаца наручених од Русије у тамошњим бродоградилиштима. Боравак у Енглеској утицао је и на његово стваралаштво. Тај утицај се огледа у приповеткама Острвљани и Ловац на људе. У септембру 1917, када је чуо за револуционарна превирања, враћа се у родну Русију. Иако ватрени присталица Октобарске револуције, врло брзо се у њу разочарао. Ово разочарење полако је продирало у његово стваралаштво. Најзначајније приповетке из тог перидоа су му: Заштитница грешних (1918), Пећина (1920), Мамај (1920) Русија (1923), Прича о најглавнијем (1923) Икс (1924) Реч има друг Чуригин (1924) и друге. Збирка фантастичних сатира Бајке за велику децу изашле су 1922. Ове сатире су великим делом ослоњене на гогољевску традицију. Замјатин се огледао и у драми: написавши Ватре св. Доминика (1923), затим позоришну адаптацију Љескове приче Левак насловљену Буха (1924) и Атилу (1925). Такође је био професор бродоградње на политехничком факултету у Петрограду и предавач најновије руске књижевности на Херценовом педагошком универзитету.

Преломни тренутак у његовом животу везан је за објављивање романа Ми. Змајатин га је завршио још 1920, али није могао да нађе издавача вољног да га објави. Први пут је изашао у преводу на енглески језик у Америци 1920. Убрзо је преведен на чешки и француски. Скраћена верзија на руском издана је у Прагу 1927, одакле су се примерци романа кришом ширили и по Совјетском Савезу. Као један од првих дистопијских романа у светској књижевности, због јасне критике тоталитаризма, изазвао је бес међу совјетским властима, које су у знак одмазде забранила сва Замјатинова дела и скинула све његове представе са позоришних репертоара.

Године 1931. Максим Горки је од Стаљина успео измолити дозволу Замјатину да напусти СССР. Замјатин се скрасио у Паризу, где је живио у сиромаштву све до смрти шест година касније. У избеглиштву није успео да напише ниједно књижевно дело веће вредности.

Референце[уреди]

  1. Лалић (1963). стр. 9.
  2. Лалић (1963). стр. 13.
  3. Лалић (1963). стр. 10.

Литература[уреди]

  • Лалић, Мира (1963). „Јевгениј Замјатин“ предговор у: Јевгениј Замјатин, Север. Београд: Нолит. 

Спољашње везе[уреди]