Лев Копелев

С Википедије, слободне енциклопедије
Лев Копелев
Фотографија, 1980-е
Датум рођења(1912-04-09)9. април 1912.
Место рођењаКијев
 Руска Империја
Датум смрти18. јун 1997.(1997-06-18) (85 год.)
Место смртиКелн
 Немачка
ДржављанствоСССР
Немачка[1]
УниверзитетНационални универзитет у Харкову
Покретдисидентски покрет у Совјетском Савезу
СупружникРаиса Орлова

Лев Залманович (Зиновиевич) Копелев (рус. Лев Залма́нович (Зино́вьевич) Ко́пелев, немачки: Lew Sinowjewitsch Kopelew, 9. април 1912, КијевКелн, 18. јун 1997) био је совјетски писац и дисидент.

Младост[уреди | уреди извор]

Копелев је рођен у Кијеву, тада Руском царству, у јеврејској породици средње класе. Године 1926, његова породица се преселила у Харков. Док је био студент на филозофском факултету Харковског државног универзитета, Копелев је почео да пише на руском и украјинском језику; неки од његових чланака објављени су у листу Комсомолскаја правда .

Идеалистички комуниста и активни партијски члан, први пут је ухапшен у марту 1929. због „сарадње са бухаринистичком и троцкистичком опозицијом“ и провео је десет дана у затвору.

Каријера[уреди | уреди извор]

Касније је радио као уредник радио вести у фабрици локомотива. Године 1932, као дописник, Копелев је био сведок принудне реквизиције жита од стране НКВД -а и раскулачења. Касније је Холодомор описао у својим мемоарима Образовање правог верника. Роберт Конквист у Жетви туге касније га је директно цитирао.

Дипломирао је на Московском државном институту за стране језике 1935. године на Факултету немачког језика, а после 1938. предавао је на Московском институту за филозофију, књижевност и историју где је и докторирао.

Када је у јуну 1941. избио немачко-совјетски рат, добровољно се пријавио у Црвену армију и користио је своје знање немачког да служи као пропагандни официр и преводилац. Имао је задатак да субвертира и индоктринира Немце, а једном приликом је наговорио немачки гарнизон Груђондз на побуну.[2] Када је са Црвеном армијом ушао у Источну Пруску током читаве Источнопруске офанзиве, оштро је критиковао злочине над немачким цивилним становништвом и ухапшен је 1945. и осуђен на десетогодишњу казну у Гулагу због неговања „буржоаског хуманизма“ и због „саосећање према непријатељу“. У шарашки Марфино упознао је Александра Солжењицина.

Пуштен 1954. а рехабилитован 1956. године. Још увек оптимиста и верник у идеале комунизма, током Хрушчовске одмрзавања повратио је чланство у Комунистичку партију Совјетског Савеза (КПСС). Од 1957–1969 предавао је у Московском институту за полиграфију и Институту за историју уметности. Копелев се обратио Александру Твардовском, уреднику врхунског совјетског књижевног часописа, „Нови мир“ (Нови свет) да подстакне објављивање Солжењициновог „ Један дан из живота Ивана Денисовича“.

Од 1968. надаље Копелев је активно учествовао у покрету за људска права и дисидентском покрету. Године 1968. отпуштен је са посла и избачен из КПСС и Савеза писаца због потписивања протестних писама против прогона дисидената, јавне подршке Андреју Сињавском и Јулију Данијелу и активног осуђивања совјетске инвазије на Чехословачку. Такође је протестовао због искључења Солжењицина из Савеза писаца и писао у одбрану дисидентски настројеног генерала Петра Григоренка.

Копелевове књиге су дистрибуиране путем самиздата (подземног издаваштва), прокријумчарене из Русије и објављене на Западу.

Због политичког активизма и контаката са Западом одузето му је право да предаје или да буде објављен 1977. године.

Немачка[уреди | уреди извор]

Лев Копелев (Амстердам, 1980)

Као научник, Копелев је водио истраживачки пројекат о историји руско-немачких културних веза на Универзитету у Вуперталу. Године 1980, док је био на студијском путовању у Западној Немачкој, одузето му је совјетско држављанство. После 1981. Копелев је био професор на Универзитету у Вуперталу.

Копелев је био почасни доктор на Универзитету у Келну и добитник многих међународних награда. 1990. совјетски генерални секретар Михаил Горбачов вратио му је совјетско држављанство.

Лични живот[уреди | уреди извор]

Копелев је био дуги низ година ожењен Раисом Орловом, совјетском специјалисткињом за америчку књижевност, која је са њим емигрирала у Немачку.

Њени мемоари су објављени у Сједињеним Државама 1984. године.

Смрт[уреди | уреди извор]

Лев Копелев је умро у Келну у Немачкој 18. јуна 1997. у 85. години и сахрањен је на Новом Донском гробљу у Москви.

Дела[уреди | уреди извор]

Књиге
  • We lived in Moscow (Мы жили в Москве), 1974
  • The Education of a True Believer, lit. And madest thyself an idol ("И сотворил себе кумира"), 1976
  • To Be Preserved Forever ("Хранить вечно"), 1976
  • Ease My Sorrows: A Memoir, lit. nourish my sorrows ("Утоли моя печали"), 1981
  • No jail for thought, lit. about truth and tolerance ("О правде и терпимости"), 1982
  • Holy Doctor Fyodor Petrovich ("Святой доктор Федор Петрович"), 1985
Чланци

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Dobson, Christopher; Miller, John; Payne, Ronald (1980). The Cruellest Night. London: Arrow Books. стр. 17. 

Додатна литература[уреди | уреди извор]