Виктор Викерхаузер

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Виктор Викерхаузер
Viktor Wikerhauser.jpg
Адмирал Виктор Викерхаузер
Датум рођења(1866-11-25)25. новембар 1866.
Место рођењаЗагреб
Аустроугарска
Датум смрти14. децембар 1940.(1940-12-14) (74 год.)
Место смртиБеоград
Краљевина Југославија
Године службе18811918.
19191932.
ЧинАдмирал
Битке/ратовиБоксерски устанак
Први светски рат
ОдликовањаОрден Карађорђеве звезде
Орден Југословенске круне

Виктор Викерхаузер (нем. Viktor Wikerhauser; Загреб, 25. новембар 1866Београд, 14. децембар 1940) је био аустроугарски, a касније и југословенски адмирал.

Биографија[уреди]

Рођен је 25. новембра 1866. године у Загребу, од оца Милана, саветника хрватско-славонско-далматинске владе у Загребу и мајке Лујзе Мартини. Био је дете из мешовитог брака, са очеве стране припадао је аустријској породици племића из покрајине Корушке док је са мајчине стране њена породица била италијанског порекла. Због тога још као мали био је полиглота и говорио је неколико страних језика: немачки, италијански и енглески. По завршетку гимназије ступио је 1881. године у аустроугарску војску, као питомац Поморске војне академије у Ријеци.

Оженио се 1920. године, Амалијом кћерком Стјепана Ст. Матића трговца из Старе Градишке. Имао је троје деце, синове Теодора (1922—2018), академик ХАЗУ и професор на Ветеринарском факултету у Загребу,[1] Милана и кћерку Олгу.

Активна служба[уреди]

По завршетку Поморске војне академије од 1885. године, службовао је у аустроугарској морнарици на многим ратним бродовима. Када је избио Боксерски устанак 1900, аустроугарска војска у саставу савезничких снага послала је читаву једну ескадилу ратне морнарице. Као поручник бојног брода командовао је батаљоном морнаричке пешадије у саставу те ескадриле, искрцаним за операције у Манџурији. По повратку у Аустроугарску постављен је за наставника предмета "Наутика" у Поморкској војној академији и унапређен у чин капетана фрегате.

Током Првог светског рата од 1914. до 1917. године био је начелник Општевојног одељења Команде Аустроугарске морнарице у Бечу. Од 1917. године премештен је за команданта речне флотиле. Пред крај рата пензионисан је по својој молби 1. октобра 1918. године. У новембру 1918. ставио се на располагање Народном већу СХС у Загребу. Након формирања Краљевине СХС, реактивиран и примљен у новоформирану војску 22. јула 1919. године и стављен је на располагање до 1920. године са чином контра адмирала. Дана 18. октобра 1920. године постављен за професора Војног морнарства на Нижој школи и Ратне морнарице на Вишој школи Војне академије. Од 29. августа 1920. до 26. октобра 1929. године био је начелник Морнаричког одељења у Министарству војске и морнарице. Командант Морнарице постао је 26. октобра 1929. године и на том положају остао је до пензионисања. Пензионисан и преведен у резерву 7. априла 1932. године. Био је члан у управним одборима "Јута и конопља а.д." и "Филипс југословенско а.д.".

Био је један од оснивача Ротари клуба Земун 1933. године и његов први председник од 1934. до 1935. године. За време његовог мандата од 2. априла 1934. године клуб је званично примљен, чартерован, у пуноправно чланство Ротари Интернационала.

Преминуо је 14. децембра 1940. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.[2]

Официрско напредовање и одликовања[уреди]

Унапређен је у чин: поручника фрегате 1887; поручника бојног брода 1895; капетана корвете 1907; капетана бојног брода 1912; контра адмирала 9. септембра 1918; вице адмирала 1919; и адмирала 11. априла 1930. године.

Одликован је Орденом Карађорђеве звезде 3. реда и Орденом Југословенске круне 2. реда.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]