Гаџин Хан

Из Википедије, слободне енциклопедије
Гаџин Хан
Grb Gadžinog Hana.png
Административни подаци
Држава  Србија
Управни округ Нишавски
Општина Гаџин Хан
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 1223
Географске карактеристике
Координате 43°13′13″ СГШ; 22°01′33″ ИГД / 43.220333° СГШ; 22.025833° ИГД / 43.220333; 22.025833Координате: 43°13′13″ СГШ; 22°01′33″ ИГД / 43.220333° СГШ; 22.025833° ИГД / 43.220333; 22.025833
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надм. висина 323 м
Гаџин Хан на мапи Србије
Гаџин Хан
Гаџин Хан
Остали подаци
Поштански број 18240
Позивни број 018
Регистарска ознака NI

Гаџин Хан је градско насеље и седиште истоимене општине, једне од једанаест општина у Нишавском управном округу, у непосредној близини Ниша, од кога је удаљен 18 километара. Према попису из 2011. у Гаџин Хану је живело 1.223 становника.

Самим центром Гаџиног Хана доминира трг на коме се налази споменик Драгутину Матићу солунском ратнику (званом „око соколово”), аутора Дринка Радовановић.

Етимологија[уреди]

Након измештања трасу пута Ниш—Бабушница Османлије су прокопале трасу пута кроз брдо Срок чиме су не само исправили већ и скратили тај пут. Од тада се место звало Прокопова Кутина. Усек је прокопала раја овог краја, кулуком око 1850. године.

Нешто касније за време владавине Османлија браћа Станко и Стојан Николић, родом из Јелашнице, дошли су у Прокопову Кутину и саградили хан (механу). Хан је саграђен на месту где је данас Дом културе. Уз хан су браћа сазидала штале за око 30 коња. Један од власника овог хана звао се Станко а надимак му је био Гаџа. Како у близини није било хана, народ из околних села који је одлазио код Гаџе у хан, говорио је да иде у „Гаџин хан”. Негде око 1880. године Станко се одселио у Ниш, где и данас има своје потомке. После Станковог одсељења хан је прво преузео Младен Крстић, такође из Јелашнице а потом је било и других власника.

До ослобођења 1944. године несеље се званично звало Прокопова Кутина и тако је стајало на згради општине. После ослобођења прихваћен је назив Гаџин Хан.

Географија[уреди]

Гаџин Хан лежи на ушћу Копривничке реке и реке Венежице у Кутинску Реку, у средишњем делу Заплањскњ котлине, чији значајан елемент тектонског рељефа чине планине, које захватају велико пространство. Планински венци окружују Гаџин Хан и чинећи његову околину морфолошки разноликом.

Планине источне зоне припадају групи млађих веначних планина и одликују се разноврсним геолошким саставом и морфологијом. У њиховој грађи поред палеозојских шкриљаца, учествују кречњаци и доломити мезозојске старости. Зато су на њима заступљени различити облици рељефа, превасходно крашки.

Планине које читаво Јужно Поморавље одвајају од осталих морфотектонских целина припадају Средишњој зони громадних планина и котлина. То су Селичевица, Крушевица и Бабичка гора. Део котлине који залази у Балканску Србију представљен је Сувом планином.

Положај и пространство[уреди]

Гаџин Хан је лоциран 22 km од Ниша, 53 km од Пирота и 70 km од Лесковца, у Заплањској котлини, на долинским странама Кутинске реке, код ушћа њених десних притока (Копривничке реке и Венежице), у подножју Суве планине (1810 m), Селичевице (903 m) и Бабичке Горе (1059 m) на надморској висини од 270–320 m. Насеље пресеца регионални пут НишРавна Дубрава са крацима ка Власотинцу и Бабушници. Гаџин Хан припада истоименој катастарској општини, чија је површина 7,55 км². Изграђени део насеља обухвата 1,20 км² или 15,9% површине атара.[1]

Демографија[уреди]

Постанак насеља

На обалама Кутинске реке некада су постојале четири кутине (насеља):

  • Еминова Кутина (сада Први Кутина),
  • Драшкова Кутина (сада Тасковићи),
  • Прокопова Кутина (сада Гаџин Хан) и
  • Мирина Кутина, која се и данас тако зове.

Све четири кутине за време Османлија нису биле на местима где се данас налазе. Кутина, која је сада Гаџин Хан налазила се у долини источно од данашњег насеља и то на око 1,5—2 километра од садашњег центра.

У Гаџином Хану је било седиште Копривничког среза, још 1878. године, који је имао 41 село, 1.689 домаћинстава и 13.456 становника. Срез је укинут 1885. године, апотом поново формиран под именом Заплањски срез са седиштем у Прокоповој Кутини (Гаџином Хану). Срез је имао 58 села са 3.989 становника.

Бројност и структура становништва

У насељу Гаџин Хан живи 990 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 38,8 година (38,1 код мушкараца и 39,4 код жена). У насељу има 440 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,83.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

Демографија[2]
Година Становника
1948. 931
1953. 951
1961. 879
1971. 903
1981. 997
1991. 1.131 1.123
2002. 1.245 1.254
2011. 1.223
Етнички састав према попису из 2002.[3]
Срби
  
1.166 93,65 %
Роми
  
29 2,32 %
Црногорци
  
10 0,80 %
Хрвати
  
3 0,24 %
Македонци
  
3 0,24 %
Словаци
  
1 0,08 %
Русини
  
1 0,08 %
Руси
  
1 0,08 %
Југословени
  
1 0,08 %
непознато
  
26 2,08 %


Демографски развој

Основна карактеристика демографског развоја Гаџиног Хана у периоду 1948. до 2002. је значајан и континуиран пораст укупног броја становника, које је у овом периоду увећано 1,3 пута (са индексом пораста 2002/1948. од 133,7).

Прерастање Гаџиног Хана у гравитациони центар Заплања имао је за последицу, између осталог и досељавање становништва, током савременог периода, већином из сеоских насеља Заплања.[2] Године 2002. имиграционо становништво чинило је 58,2% укупне популације (од тога је 68,4% досељено из сеоских насеља са територије општине Гаџин Хан).

Досељавање је било најинтензивније од 1961. до 2002. када се у Гаџин Хан доселило 90,2% имиграционог становништва.[5]

Културне и туристичке манифестације[уреди]

У Народној библиотеци „Бранко Миљковић” у Гаџин Хану одржава се велики број културних манифестација значајних за културни живот Гаџиног Хана и Заплања. Од ових манифестација најзначајније су:

  • Миљковићеве поетских свечаности. Награда која се додељује на Миљковићевим поетским свечаностима зове се „Заплањски орфеј“.
  • Српског сабора свечарских оркестара.
  • Изложбе познатих сликара и вајара.
  • Женскс колоније ликовних уметница.
  • Колонија ликовних аматера „17 воденица”.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. Симоновић Д., (1982): Заплање, ”Градина”, ”Народна књига”, и Етнографски институт САНУ, Ниш
  2. 2,0 2,1 „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  3. „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  4. „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 
  5. Миграциона обележја, Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002, књ. 8, Републички завод за статистику, Београд, 2004.

Спољашње везе[уреди]