Дејмос

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили бога из грчке митологије, погледајте чланак Дим (митологија).
Дејмос[1][2][3]

Слика Дејмоса коју је снимио Викинг 2 1976. године
Слика Дејмоса коју је снимио Викинг 2 1976. године

Откриће
Открио Асаф Хол
Карактеристике орбите
Велика полуоса 23.460[4] km
Периапсис 23.453 km
Апоапсис 23.463 km
Екцентрицитет 0.0002[4]
Период револуције 1,262 44 дана (30,30 сати)
Просечна брзина револуције 1,35 km/s[5]
Период ротације 1.2624 дана (30,30 сати)
Нагиб 1,788
Физичке карактеристике
Средњи полупречник 6,2[6] km
Површина 483,05[7] km²
Маса 1,48 × 1015 kg
Запремина 998 km³
Густина 1,471 g/cm³
Гравитација 0,0039 m/s²
Магнитуда 12,4[8]
Албедо 0,068

Дејмос (грчки: Δείμος) је мањи од два Марсова сателита. Открио га је амерички астроном Асаф Хол 12. августа 1877. године, који је открио и други Марсов месец – Фобос. Оба сателита су добила име по пратиоцима бога Ареса (Марса) – Фобосу (Φόβος - страх) и Дејмосу (Δείμος - ужас).[9] Претпоставља се да је Дејмос астероид чија је путања око Марса дозволила да он остане заробљен као сателит. Састављен је претежно од стена богатих угљеником и леда. Пречника је око 12,6 km (15 х 12,2 х 11) и масе око 1,8 х 1015 кг.[10] Могуће је да су марсови сателити по свом постанку астероиди настали у спољашњим деловима сунчева система. Алтернативно Фобос и Дејмос могли су се формирати као Месец, растварањем материјала растрганог с Марса ударом патуљасте планета према нумеричким симулацијама.

Дејмос има средњи полупречник од 6,2 km (3,9 mi) и потребно му је око 30,3 сата да кружи око Марса.[11] Дејмос је удаљен 23,460 km од Марса, што је далеко од Марсовог другог месеца, Фобоса.[12]

Дејмос је слабо видљив са Земље, ако не као светла тачка, био је предмет помних посматрања током свемирског истраживања Црвене планете. Његова површина, фотографирана готово у целости, прекривена је дебелим слојем реголита црвенкасте боје и има светлије пруге који се фокусирају на гребене малих висоравни. Иако је врло кратерисан, Дејмос заправо изгледа врло глатко, вероватно је прошао процес сеизмичке деградације.[13] Његов састав, за који се верује да је сличан саставу астероида типа Д и изумрлих језгара комета, представља озбиљне потешкоће научницима који желе да објаснеи његово порекло.

Откриће[уреди | уреди извор]

Јохан Кеплер је први претпоставио да око Марса круже два сателита, погрешно протумачивши анаграм којим је Галилео Галилеј најавио откриће Сатурнових прстенова. Осим тога, знајући да Земља има један сателит, а Јупитер четири (у то време се знало само за Галилејеве сателите) сматрао је логичним да Марс има два сателита. Међутим, истраживања која су спровели Јохан Хајнрих Медлер 1830. у Берлину и Луј д'Арес 1864. у Копенхагену нису дала резултате.[14]

У време велике опозиције Марса (када је Марс био истовремено у опозицији и у перихелу), августа 1877, амерички астроном Асаф Хол је открио прво Дејмос (11/12. августа),[15][11][16][17] а затим и Фобос (17/18. августа). Именовао их је по пратиоцима бога Ареса, грчког пандана римском Марсу. За грчке уместо латинских назива се одлучио због неконзистентних превода на латински (тако се Дејмос среће као Палор, Терор или Формид код различитих староримских аутора).[14][18]

Особине[уреди | уреди извор]

Слика Дејмоса са Викинга 2, 5. октобар 1977.[19]

Дејмос, попут Марсовог другог месеца Фобоса, има електромагнетни спектар, албедо и густину сличну астероидима типа C или D. Попут многих тела његове величине, Дејмос је изузетно неправилног облика димензија 15 × 12.2 × 10.4 km. Маса му је 1,8 × 1015 kg (6 пута мање од Фобоса). Орбитална брзина износи 13,5 km/h, а брзина ослобађања износи 0,01 km/s. Марс обиђе за око 1 дан (30 сати). Састављен је од стена богатих угљеним материјалом, попут астероида Ц-типа и угљено-хондритних метеорита. Покривен је ударним кратерима, али му је површина глаткија од Фобосове, чему је узрок деломично пуњење кратера реголитом. Реголит је високо порозан и радарска испитивања густине показују вредности од само 1.1 g/cm3.[20] Два највећа кратера су Свифт и Волтер, сваки широк око 3 km. Упркос малој гравитацији, забележено је клизање материјала низбрдо.

Орбиталне карактеристике[уреди | уреди извор]

Дејмосова орбита готово је кружна и близу је Марсове екваторијалне равни. Према неким хипотезама, могуће је да је Марсов даљи сателит заправо астероид који је Јупитер избацио у орбиту која је дозволила „заробљавање” од стране Марса. Ова је хипотеза још увек контраверзна и оспоравана. Дејмос и Фобос имају доста кружне орбите које леже готово тачно на Марсовој екваторијалној равни и стога је њихово „хватање” у орбиту претпостављало почетно кружење веома ексцентричним орбитама, те подешавање инклинације (нагиба) на екваторијалну раван. Ово је вероватно успело захваљујући комбинацији атмосферских привлачних и плимних сила[21], мада није у потпуности јасно да ли има довољно расположивог времена да би се наведено догодило и Дејмосу.

Гледано с Дејмоса, Марс би се појављивао 1.000 пута већи и 400 пута светлији него пун Месец посматран са Земље, те би покривао 11. део небеске сфере.

Посматран с Марса, Демос би имао угаони пречник не већи од 2.5 минута (60 минута чине 1 степен) и изгледао би се готово попут звезде.[22] У тренутцима најјачег сјаја („пун месец”) чинио би се сјајним попут Венере посматрано са Земље; у првој или трећој четвртини његова би се светлост могла упоредити са светлошћу Веге. Помоћу малог телескопа посматрач с Марса могао би видети Дејмосове фазе, што би трајало 1.2648 дана (Дејмосов синодички орбитални период).[22]

Орбите Фобоса и Дејмоса (у сразмери).

За разлику од Фобоса, чије је окретање око Марса толико брзо да он заправо излази на западу, а залази на истоку, Дејмос излази на истоку, а залази на западу. Међутим, синодички орбитални период Дејмоса је око 30.4 сата и већи је од Марсовог сунчевог дана (сола), који је дуг око 24.7 сати, тако да је потребно да прође око 2.7 дана од Дејмосовог изласка до његовог заласка (за посматрача који се налази на Марсовом екватору). Због тога што је Дејмосова орбита релативно близу Марсу и има веома малу инклинацију на Марсов екватор, тај сателит се не види с географске ширине веће од 82.7°.

Марсов ближи месец Фобос ће за 10 до 20 милијуна година бити растрган на комадиће плимним силама ради Марсове гравитацијске силе. Дејмос, за разлику од њега, ће остати постојан.[23]

Соларни транзит[уреди | уреди извор]

Дејмосов астрономски транзит Сунца, виђен с марсохода Opportunity.

За посматрача с Марса Дејмос пролази правилно испред Сунца. Сателит је премали да би изазвао тотално помрачење и примећивао би се једино као мала црна тачка на Сунчевој површини. Његов угаони пречник је величине 2,5 пречника Венере посматрано са земље. Дана 4. марта 2004. транзит Дејмоса фотографиран је с марсохода Опортјунити, а 13. марта с марсохода Спирит.

Порекло[уреди | уреди извор]

Порекло Марсових месеца још је увек контраверзна тема.[24] Фобос и Дејмос имају много заједничког са карбонатним астероидима Ц-типа, те с електромагнетним спектром, албедом и густином сличним онима астероида Ц-типа или Ђтипа. Једна од претпоставки, која се позива на наведену сличност, каже да би они могли бити „заробљени” астероиди из главног астероидног појаса.[25][26] Оба месеца имају веома кружне орбите које леже готово тачно на Марсовој екваторијалној равни и стога је њихово „хватање” у орбиту претпостављало почетно кружење веома ексцентричним орбитама, те подешавање инклинације (нагиба) на екваторијалну раван.

„Заробљавање” такође захтева расипање енергије. Тренутна Марсова атмосфера превише је ретка да би могла ухватити објект величине Фобоса атмосферским кочењем.[24] Џефри Ландис истакао је да се могло догодити и заробљавање бинарног астероида, који се потом раздвојио под утицајем плимних сила.[26]

Фобос би могао бити објект Сунчевог система друге генерације настао акрецијом (скупљањем) у орбити након формирања Марса. Постоје мишљења да је то вероватније него идеја да је Фобос настао из истог облака материје из којег је настао Марс.[27]

Друга хипотеза каже да је Марс некад био окружен великим бројем објеката величине Фобоса и Дејмоса, вероватно избаченим у орбиту након ударца великог планетезимала на површину планете.[28][29]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ The Century Dictionary and Cyclopedia (1914)
  2. ^ „Moons of Mars – the Center for Planetary Science”. 
  3. ^ Harry Shipman (2013) Humans in Space: 21st Century Frontiers, p. 317
  4. ^ а б „HORIZONS Web-Interface”. NASA. 21. 9. 2013. Приступљено 4. 12. 2013. 
  5. ^ „Mars: Moons: Deimos”. NASA Solar System Exploration. 30. 9. 2003. Архивирано из оригинала на датум 12. 10. 2012. Приступљено 2. 12. 2013. 
  6. ^ „Planetary Satellite Physical Parameters”. Jet Propulsion Laboratory (Solar System Dynamics). 13. 7. 2006. Приступљено 29. 1. 2008. 
  7. ^ „Deimos”. Приступљено 6. 6. 2014. 
  8. ^ „Mars' Moons”. 
  9. ^ Blunck, Jürgen (2009). „The Satellites of Mars; Discovering and Naming the Satellites”. Solar System Moons: Discovery and MythologyНеопходна слободна регистрација. Springer. стр. 5. ISBN 3540688528. 
  10. ^ „Deimos”. Приступљено 23. 8. 2007. 
  11. ^ а б Morley, T. A.; A Catalogue of Ground-Based Astrometric Observations of the Martian Satellites, 1877-1982, Astronomy and Astrophysics Supplement Series (ISSN 0365-0138), Vol. 77, No. 2 (February 1989), pp. 209–226 (Table II, p. 220: first observation of Deimos on 1877-08-12.32526)
  12. ^ „Deimos, moon of Mars - The Solar System on Sea and Sky”. www.seasky.org. Приступљено 2020-05-12. 
  13. ^ Thomas, P. C.; Adinolfi, D.; Helfenstein, P.; Simonelli, D.; Veverka, J. (1996-10-01). „The Surface of Deimos: Contribution of Materials and Processes to Its Unique Appearance”. Icarus (на језику: енглески). 123 (2): 536—556. ISSN 0019-1035. doi:10.1006/icar.1996.0177. 
  14. ^ а б Blunck, Jürgen (2010). Solar System Moons. Discovery and Mythology. Berlin Heidelberg: Springer. стр. 4-5. ISBN 978-3-540-68852-5. 
  15. ^ Hall, A.; Observations of the Satellites of Mars, Astronomische Nachrichten, Vol. 91, No. 2161 (October 17, 1877, signed September 21, 1877) pp. 11/12–13/14
  16. ^ Notes: The Satellites of Mars, The Observatory, Vol. 1, No. 6 (September 20, 1877), pp. 181–185
  17. ^ The Discovery of the Satellites of Mars, Monthly Notices of the Royal Astronomical Society, Vol. 38, No. 4, (February 8, 1878), pp. 205–209
  18. ^ Hall, A.; Names of the Satellites of Mars, Astronomische Nachrichten, Vol. 92, No. 2187 (March 14, 1878, signed February 7, 1878), p. 47/48
  19. ^ „Deimos - Viking 2 Orbiter”. NASA NSSDC. Приступљено 12. 7. 2009. 
  20. ^ Busch, M. W.; et al. (2007). „Arecibo Radar Observations of Phobos and Deimos”. Icarus. 186 (2): 581—584. Bibcode:2007Icar..186..581B. doi:10.1016/j.icarus.2006.11.003. 
  21. ^ Cazenave, A.; Dobrovolskis, A.; Lago, B. (1980). „Orbital history of the Martian satellites with inferences on their origin”. Icarus. 44 (3): 730—744. Bibcode:1980Icar...44..730C. doi:10.1016/0019-1035(80)90140-2. 
  22. ^ а б Richardson, R. S., If You Were on Mars, Astronomical Society of the Pacific Leaflets, Vol. 4, Leaflet No. 178 (December 1943), pp. 214–221
  23. ^ „Mars će izgubiti mjesec, a dobiti prsten poput Saturna – Svemir i vrijeme – ZNANOST”. znano.st (на језику: хрватски). Приступљено 2020-05-12. 
  24. ^ а б Burns, J. A. "Contradictory Clues as to the Origin of the Martian Moons," in Mars, H. H. Kieffer et al., eds., U. Arizona Press, Tucson, 1992
  25. ^ „Close Inspection for Phobos”. »One idea is that Phobos and Deimos, Mars's other moon, are captured asteroids.« 
  26. ^ а б Landis, G. A. "Origin of Martian Moons from Binary Asteroid Dissociation," American Association for the Advancement of Science Annual Meeting; Boston, MA, 2001; abstract.
  27. ^ Martin Pätzold; Olivier Witasse (4. 3. 2010). „Phobos Flyby Success”. ESA. Приступљено 4. 3. 2010. 
  28. ^ Craddock, R. A.; (1994); The Origin of Phobos and Deimos, Abstracts of the 25th Annual Lunar and Planetary Science Conference, held in Houston, TX, March 14–18, 1994, p. 293
  29. ^ „Close Inspection for Phobos”. »accumulated ejecta from asteroid impacts on the Martian surface« 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]