Душан Алексић

Душан Алексић
Душан Алексић
	Душан Алексић на одру, слика Стевана Алексића
Лични подаци
Датум рођења	2. мај 1844.
Место рођења	Арад, Аустријско царство
Датум смрти	14. јун 1900. (56 год.)
Место смрти	Деска, Аустроугарска
Уметнички рад
Поље	Сликарство; Иконографија

Душан Алексић (Арад, 2. мај 1844 — Деска, 14. јун 1900) био је српски сликар и иконограф.

Биографија

Душан Алексић је рођен у Араду од оца Николе Алексића и мајке Марије Станкић и био је пореклом из сликарске породице. Душан је учио сликарство у атељеу свог оца Николе. Основну у грађанску школу је завршио у Араду, након чега одлази у Минхен где је сликарство учио приватно, а потом на Академији у класи Николаса Гизиса Грка.^[1] Похађао је и Ликовну академију у Бечу, али 1900. године прекида студије због очеве смрти и настањује се у Модошу, данашњи Јаша Томић, где је сазидао кућу са атељеом, и оженио се модошком учитељицом Стефанијом Лукић. Успео је да скицира очев лик на смртном одру. По повратку у завичај довршио је започет очев иконописачки рад у Десци и Бешки. Да би издржавао породицу прихватао се да и даље живопише цркве. Радио је иконописање у неколико мањих цркава у Банату; у селима Српски Падеј, Деска, Брестовац, Немет, Ђала, и у местима која су сада у Румунији: Микалака, Семлак, Шајтин, Кетеђхаза, Велики Пил, Кеча, Мађарат и Репсег. Његово највеће по обиму и значају такво дело било је украшавање целе зидне унутрашње површине Преображенске цркве у Панчеву 1908. године. У оба храма он следи свог пријатеља Уроша Предића.

Алексић је такође обнављао и осликавао православне цркве у местима Батања (Мађарска), Липово (Румунија), Нађлака, Бољевци, Бешка, Кленак, Дивош, Буђановци, и унијатску цркву у Бачком Крстуру.^[2]

Опус Стевана Алексића, чини око 230 штафелајних слика, преко 20 црквених објеката са око 100 икона и великим бројем зидних композиција, као и шездесетак цртежа и скица, такође је и поправљао радове свог деде Николе Алексића. Године 1910. насликао је слику "Распеће" у природној величини. То дело је урадио за само два дана и поклонио га брату Ивану, модошком пароху. Иста је настала после свађе између браће, на шта се сликар затворио у атеље, и грчевито стварао - да би се брату искупио. Поп Иван је 1937. године тај поклон уступио Музеју Матице српске у Новом Саду (данашњој Галерији). Београдско патриотско Друштво Св. Саве, поседовало је између два рата Стевину импресивну, велику историјску религиозну композицију Спаљивање моштију Св. Саве на Врачару.^[3]

Сликао је портрете, иконе, историјски и религиозни жанр. Стилски његово сликарство припада минхенској сликарској школи, њеном реалистичком току. Најзначајнији део Алексићевог опуса везан је за сликарство симболизма и показује мноштво одлика овог сликарског правца, чиме се оно сврстава у европске уметничке токове.

Његов син Стеван, један је од најзначајних српских сликара са почетка 20. века. Син Иван био је свештеник и сликар.

Референце

^ „Сајт Основне школе Стеван Алексић”.
^ Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, прва књига. Загреб: Библиографски завод д. д. 1929.
^ „Уметност у Србији”.

[1] „Сајт Основне школе Стеван Алексић”.

[2] Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, прва књига. Загреб: Библиографски завод д. д. 1929.

[3] „Уметност у Србији”.

[1]

[2]

[3]