Стеван Алексић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Стеван Алексић
Stevan Aleksic slikar.jpg
Стеван Алексић сликар
Датум рођења(1876-12-23)23. децембар 1876.
Место рођењаАрад
 Аустроугарска
Датум смрти2. новембар 1923.(1923-11-02) (46 год.)
Место смртиЈаша Томић (Модош)
 Румунија

Стеван Алексић (Арад, 23. децембар 1876Јаша Томић (Модош), 2. новембар 1923) један је од најзначајнијих српских сликара с почетка 20. века.[1]

Биографија[уреди]

Стеван Алексић је био пореклом из сликарске породице (деда му је био сликар Никола Алексић, отац Душан Алексић такође се бавио сликањем). Основну и грађанску школу завршио у Араду, прве сликарске поуке добија од оца, а 1895. одлази у Минхен где сликарство најпре учи приватно, а потом на Академији (у класи Николаса Гизиса, Грка). Током студија два пута је награђиван за успеле радове. Његову студију "Арапин", откупио је током његове последње године на студијама, професор вајарства на Академији, Рајман.[2] Академију није никад формално завршио(?). Због очеве смрти прекида студије (1900) и настањује се у Модошу (данашњи Јаша Томић), где је сазидао кућу са атељеом, и оженио се модошком учитељицом Стефанијом Лукић. Успео је да скицира очев лик на смртном одру. По повратку у завичај довршио је започет очев иконописачки рад у Десци и Бешки.[3] Да би издржавао породицу прихватао се да и даље живопише цркве. Први заиста његов посао је рад на иконостасу цркве у Араду 1901-1902. године. Вредан пажње је његов зидни живопис на своду новосадске Алмашке цркве 1905. године. Његово највеће по обиму и значају такво дело било је украшавање целе зидне унутрашње површине Преображенске цркве у Панчеву 1908. године.[4] У оба храма он следи свог пријатеља Уроша Предића.

Дело[уреди]

Опус Стевана Алексића, чини око 230 штафелајних слика, преко 20 црквених објеката са око 100 икона и великим бројем зидних композиција, као и шездесетак цртежа и скица, такође је и поправљао радове свог деде Николе Алексића.[5] Године 1910. насликао је слику "Распеће" у природној величини. То дело је урадио за само два дана и поклонио га брату Ивану, модошком пароху. Иста је настала после свађе између браће, на шта се сликар затворио у атеље, и грчевито стварао - да би се брату искупио. Поп Иван је 1937. године тај дивни поклон уступио Музеју Матице српске у Новом Саду (данашњој Галерији). Београдско патриотско Друштво Св. Саве, поседовало је између два рата Стевину импресивну, велику историјску религиозну композицију Спаљивање моштију Св. Саве на Врачару.

Сликао је портрете, иконе, историјски и религиозни жанр. Стилски његово сликарство припада минхенској сликарској школи, њеном реалистичком току. Најзначајнији део Алексићевог опуса везан је за сликарство симболизма и показује мноштво одлика овог сликарског правца, чиме се оно сврстава у европске уметничке токове.

Признања[уреди]

  • Основна школа у Јаша Томићу носи назив овог уметника, а у дворишту ове школе се налази биста Стевана Алексића

Радови[уреди]

Насликао је зидне слике или иконостасе у следећим црквама:

1900. у Бешкој
1900. у Десци
19011902. у Араду
19021903. у Темишвару
1903. у Чакову и Вуковару
1904. у Новом Саду
1905. у католичком храму Жигмондфалви, данашњем Лукићеву
1906. у Остојићеву
19051906. у Модошу
19071909. у Панчеву Преображенска црква[6]
1909. у Сремским Карловцима
1906. и 1909. у манастиру Бешенову[7]
1907. у Баваништу и Елемиру
1908. у Куману и Панчеву
1909. у Варјашу
19091910. у Конаку
1909. у Банатском Новом Селу и Српском Светом Мартону
1911. у Јарковцу
19111912. у Ђурђеву
1913. у Луговету и Руми
1914. у Бечкереку, свод Ваведењске цркве у Граднулици,
1915. у Кленку
19221923. у манастиру Бездин

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Ј. Јованов, Стеван Алексић 1876-1923, Матица српска-Спомен-збирка Павла Бељанског, Нови Сад 2008.
  2. ^ "Застава", Нови Сад 1903.
  3. ^ "Застава", Нови Сад 1903.
  4. ^ "Политика", Београд 1937. године
  5. ^ Promocija monografije slikara Stevana Aleksića | www.banaterra.eu Архивирано на сајту Wayback Machine (јул 4, 2012) (на језику: енглески), Приступљено 25. 4. 2013.
  6. ^ М. Шашић,"Умивање“ Предићевог иконостаса, Политика 28.09.2012, pp. 15., Београд, 2012.
  7. ^ Iko­ne iz ra­zo­re­nog Be­še­no­va/ Iko­ne iz ra­zo­re­nog Be­še­no­va

Литература[уреди]

  • Ј. Јованов, (2010.). “АЛЕКСИЋ, Стеван”, Српска енциклопедија Том 1. књига 1. (на ((sr))). Нови Сад, Београд: Матица српска Нови Сад, САНУ Београд, Завод за уџбенике Београд, 162. страна. ISBN 978-86-7946-078-3.
  • Јованов, Јасна (2010). „АДАМОВИЋ, Душан”. СТЕВАН АЛЕКСИЋ (1876—1923) (на језику: (на језику: српски)). Нови Сад: Спомен-збирка Павла Бељанског. стр. 240 страна. ISBN 978-86-87073-03-6. 
  • Протић, Миодраг Б. (1970). Српско сликарство XX века, Том 1. - Библиотека Синтезе (на језику: (на језику: српски)). YU-Београд: Нолит. стр. 596 страна. 
  • Трифуновић, Лазар (1973). Српско сликарство 1900 - 1950. - Библиотека Синтезе (на језику: (на језику: српски)). YU-Београд: Нолит. стр. 533 стране. 
  • Церовић, Љубивоје (2000). Срби у Румунији (на језику: (на језику: српски)). Љубомир Степанов. Савез Срба у Румунији. стр. 264 страна. 
  • Самарџић, Радован (1983). Историја српског народа од Берлинског конгреса до уједињења 1878—1918 (на језику: (на језику: српски)). Београд: Српска књижевна задруга. стр. страна. 
  • Пауновић, Маринко (1998). Срби: биографије знаменитих А-Ш (на језику: (на језику: српски)). Београд: Емка. стр. 299 страна. 
  • Jovanov, Jasna (2006). Stevan Aleksić: (1876—1923) : slikar graničnih prostora (на језику: (на језику: српски)). Stevan Aleksić. Београд: Narodni muzej. стр. 66 страна. ISBN 978-86-85961-08-3. 
  • М. Шашић,"Умивање“ Предићевог иконостаса, Политика 28.09.2012, pp. 15., Београд, 2012,ISSN 0350-4395

Спољашње везе[уреди]