Стеван Алексић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Стеван Алексић
Stevan Aleksic slikar.jpg
Стеван Алексић сликар
Датум рођења (1876-12-23)23. децембар 1876.
Место рођења Арад
 Аустроугарска
Датум смрти 2. новембар 1923.(1923-11-02) (46 год.)
Место смрти Јаша Томић (Модош)
 Румунија

Стеван Алексић (Арад, 23. децембар 1876Јаша Томић (Модош), 2. новембар 1923) један је од најзначајнијих српских сликара с почетка двадесетог века.[1]

Биографија[уреди]

Стеван Алексић је био пореклом из сликарске породице (деда му је био сликар Никола Алексић, отац Душан Алексић такође се бавио сликањем). Основну и грађанску школу завршио у Араду, прве сликарске поуке добија од оца, а 1895. одлази у Минхен где сликарство најпре учи приватно, а потом на Академији (у класи Николаса Гизиса, Грка). Током студија два пута је награђиван за успеле радове. Због очеве смрти прекида студије (1900) и настањује се у Модошу (данашњи Јаша Томић), где је сазидао кућу са атељеом, и оженио се модошком учитељицом Стефанијом Лукић. Академију није никад формално завршио. Да би издржавао породицу прихватао се живописа цркава. Вредан пажње је његов зидни живопис на своду новосадске Алмашке цркве 1905. године. Његово највеће по обиму и значају такво дело било је украшавање целе зидне унутрашње површине Преображенске цркве у Панчеву 1908. године.[2] У оба храма он следи свог пријатеља Уроша Предића.

Дело[уреди]

Опус Стевана Алексића, чини око 230 штафелајних слика, преко 20 црквених објеката са око 100 икона и великим бројем зидних композиција, као и шездесетак цртежа и скица, такође је и поправљао радове свог деде Николе Алексића.[3] Године 1910. насликао је слику "Распеће" у природној величини. То дело је урадио за само два дана и поклонио га брату Ивану, модошком пароху. Иста је настала после свађе између браће, на шта се сликар затворио у атеље, и грчевито стварао - да би се брату искупио. Поп Иван је 1937. године тај дивни поклон уступио Музеју Матице српске у Новом Саду (данашњој Галерији). Београдско патриотско Друштво Св. Саве, поседовало је између два рата Стевину импресивну, велику историјску религиозну композицију Спаљивање моштију Св. Саве на Врачару.

Сликао је портрете, иконе, историјски и религиозни жанр. Стилски његово сликарство припада минхенској сликарској школи, њеном реалистичком току. Најзначајнији део Алексићевог опуса везан је за сликарство симболизма и показује мноштво одлика овог сликарског правца, чиме се оно сврстава у европске уметничке токове.

Признања[уреди]

  • Основна школа у Јаша Томићу носи назив овог уметника, а у дворишту ове школе се налази биста Стевана Алексића

Радови[уреди]

Насликао је зидне слике или иконостасе у следећим црквама:

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Ј. Јованов, Стеван Алексић 1876-1923, Матица српска-Спомен-збирка Павла Бељанског, Нови Сад 2008.
  2. ^ "Политика", Београд 1937. године
  3. ^ Promocija monografije slikara Stevana Aleksića | www.banaterra.eu Archived 20120704234335 at banaterra.eu Error: unknown archive URL, Приступљено 25. 4. 2013.
  4. ^ М. Шашић,"Умивање“ Предићевог иконостаса, Политика 28.09.2012, pp. 15., Београд, 2012.
  5. ^ Iko­ne iz ra­zo­re­nog Be­še­no­va/ Iko­ne iz ra­zo­re­nog Be­še­no­va

Литература[уреди]

  • Ј. Јованов, (2010.). “АЛЕКСИЋ, Стеван”, Српска енциклопедија Том 1. књига 1. (на ((sr))). Нови Сад, Београд: Матица српска Нови Сад, САНУ Београд, Завод за уџбенике Београд, 162. страна. ISBN 978-86-7946-078-3.
  • Јованов, Јасна (2010). „АДАМОВИЋ, Душан”. СТЕВАН АЛЕКСИЋ (1876—1923) (на језику: (на језику: српски)). Нови Сад: Спомен-збирка Павла Бељанског. стр. 240 страна. ISBN 978-86-87073-03-6. Проверите вредност параметра |isbn=: invalid character (помоћ). 
  • Протић, Миодраг Б. (1970). Српско сликарство XX века, Том 1. - Библиотека Синтезе (на језику: (на језику: српски)). YU-Београд: Нолит. стр. 596 страна. 
  • Трифуновић, Лазар (1973). Српско сликарство 1900 - 1950. - Библиотека Синтезе (на језику: (на језику: српски)). YU-Београд: Нолит. стр. 533 стране. 
  • Церовић, Љубивоје (2000). Срби у Румунији (на језику: (на језику: српски)). Савез Срба у Румунији. стр. 264 страна.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  • Самарџић, Радован (1983). Историја српског народа од Берлинског конгреса до уједињења 1878—1918 (на језику: (на језику: српски)). Београд: Српска књижевна задруга. стр. страна. 
  • Пауновић, Маринко (1998). Срби: биографије знаменитих А-Ш (на језику: (на језику: српски)). Београд: Емка. стр. 299 страна. 
  • Jovanov, Jasna (2006). Stevan Aleksić: (1876-1923) : slikar graničnih prostora (на језику: (на језику: српски)). Београд: Narodni muzej. стр. 66 страна. ISBN 978-86-85961-08-3. Проверите вредност параметра |isbn=: invalid character (помоћ).  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  • М. Шашић,"Умивање“ Предићевог иконостаса, Политика 28.09.2012, pp. 15., Београд, 2012,ISSN 0350-4395

Спољашње везе[уреди]