Земље мађарске круне
"Земље мађарске круне"[1][2][3] био је титуларни израз мађарских претензија на различите територије које је мађарски краљ владао номинално или апсолутно. Оне се разликују од Земље круне Светог Стефана, које су се односиле на саставни део територије Аустроугарске након Аустроугарског компромиса 1867. до распада „Царства” 1918. године на крају Првог светског рата.
Средњи век[уреди | уреди извор]
Ладислав I Свети је 1091. године (?) користио титулу „краљ Славоније“. Године 1102., за време мађарског краља Коломана, Краљевина Хрватска је ступила у династичку унију са Краљевином Угарском, и тиме је Хрватска постала аутономна краљевина унутар ње, подвргнута Угарској круни. Стога су узастопни угарски краљеви носили додатну титулу „Краљ Хрватске и Далмације“.[4]
Године 1136. краљ Бела II је први пут извршио инвазију на тадашњу Босну и покренуо дуготрајне напоре у покушају да се Босна потчини Угарској круни.[5] Иако је била део мађарске крунске земље, Бановина Босна је била дефакто независна држава током већег дела своје историје.[6][7][8]
Године 1137. краљ Бела II преузео је титулу „краља Раме“ („Rex Ramae“) да би означио своју владавину Босном, „Рама“ је име реке у Босни, а тако су били и његови наследници. Краљ Бела II је такође установио нижу титулу "војвода босански" као почасну титулу за свог одраслог сина, касније краља Ладислава II.
Након што су се Стефан Немања и његов син Вукан Немањић заклели на верност краљу Емерику, он је 1202. године преузео титулу краља Србије („Rex Serviae“).[9]
Халицка кнежевина (Кнежевина Галиција) је припојена земљама мађарске круне за време краља Андрије II, који је усвојио титулу „краља Галиције“.[10] Узастопни краљеви су обично носили алтернативну титулу „Краљ Лодомерије и Галиције“,[10] „Лодомерија“ која је означавала град Володимир-Волински (данас у Украјини).
Мађарски Бела IV започео је експанзионистичку политику према Куманији. Он је промовисао хришћанске мисије међу паганским Куманима који су живели у равницама јужно од Карпата. Године 1228. основао је епархију куманску која је у почетку била под јурисдикцијом Естергомске архиепископије. Локалне поглавице су признале његову власт и он је 1233. године усвојио титулу краља Куманије („Rex Cumaniae“).
Краљ Стефан V је освојио територију у Бугарској, примио за вазале њене локалне племиће и после тога носио титулу „краља Бугарске“.[11]
Рођење три царства[уреди | уреди извор]
Између 1526. и 1541. године Мађарска краљевина се распала на три дела. Од 16. века па надаље, Мађарска, Хрватска и Ердељ биле су три краљевине круне.[1] Ове земље су имале везе једна са другом, али су током векова постајале све више и више аутономне.[1]
У 18. веку земље мађарске круне чиниле су Краљевина Угарска, Краљевина Хрватска и Краљевина Славонија са градом Фијуме, Кнежевина Трансилванија (1711–1867), Хрватска војна крајина, Славонска војна крајина и српско-мађарске војне границе.
Галицију су стекли Хабзбурзи у име Мађарске круне, међутим, није била припојена Мађарској.[1]
Током Мађарске револуције 1848. године, мађарска влада је у априлским законима из 1848. прогласила да је Трансилванија постала потпуно интегрисана у Мађарску. Међутим, након пропасти револуције, мартовски устав Аустрије дефинисао је да је Кнежевина Трансилванија посебна крунска земља која је потпуно независна од Мађарске.[12]
Године 1867, две крунске владавине, Трансилванија и Мађарска, поново су уједињене у процесу стварања Аустроугарске. Међутим, Краљевина Хрватско-Славонска је задржала и побољшала свој положај као аутономне области у оквиру земаља круне Светог Стефана. Године 1881. укинуте су хрватска и славонска војна граница и уједињене у Хрватско-славонију.
После Првог светског рата, Трансилванија је припала Румунији, а Хрватска (са Славонијом) формирала је Државу Словенаца, Хрвата и Срба (1. децембра 1918. ујединила се са Краљевином Србијом у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца). Град Фијуме је постао краткотрајна Слободна држава Фиуме све до 1924. године када је уступљен Италији. Територије јужномађарских жупанија у Банат, Бачка и Барања (запад Тамишке жупаније, Торонталске жупаније, Бачко-бодрошке жупаније и Барањске жупаније) као покрајине Баната, Бачке и Барање ушле су у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Списак титула[уреди | уреди извор]
| Титула | Први мађарски владар са овом титулом | |
|---|---|---|
| 1. | Краљ Мађарске | Стефан I Угарски |
| 2. | Краљ Хрватке | Коломан |
| 3. | Краљ Славоније | Ладислав I Свети |
| 4. | Краљ Србије | Емерик Угарски |
| 5. | Владари Галиције | Андрија II Арпадовић |
| 6. | Краљ Бугарске | Стефан V Угарски |
| 7. | Влашки владари | Бела IV |
| 8. | Краљ Лодомерије и Галиције | Карло Роберт |
| 9. | Краљ Раме | Бела II |
| 10. | Краљ Далмације | Коломан I |
| 11. | Краљ Јерусалема | Андрија II |
| 12. | Гроф Секеља | Краљ Свети Стефан I |
| 13. | Кнез Волхиније | Машарски краљевски кнез Андраш |
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г Laszlo Péter, Hungary's Long Nineteenth Century: Constitutional and Democratic Traditions in a European Perspective, BRILL, 2012, pp. 51–56
- ^ David F. Good, The Economic Rise of the Habsburg Empire, 1750–1914, University of California Press, 1984, p. 3
- ^ Alan Sked, Radetzky: Imperial Victor and Military Genius, I.B.Tauris, 2011, p. 3
- ^ Titles of king of Hungary - eurulers.altervista.org
- ^ Marko Attila Hoare (2007). The History of Bosnia: From the Middle Ages to the Present Day, Saqi. стр. 35. ISBN 9780863569531.
- ^ Mojzes, Paul (2000). Religion and the war in Bosnia. Oxford University Press. стр. 22. „Medieval Bosnia was founded as an independent state (Banate) by Ban Kulin (1180-1204).”
- ^ Fine 1994, стр. 44, 148.
- ^ Klaić 1994, стр. 34, 42, 55, 58, 71, 76, 105, 116, 119, 169, 172, 173, 181, 183, 186, 221, .
- ^ Szekfű, Gyula (2000). A magyarság és a szlávok. Lucidus. стр. 193. ISBN 9789638595478.
- ^ а б Vasylʹ Mudryĭ, Lviv: A Symposium on Its 700th Anniversary, 1962, p. 62
- ^ Engel, Pal (4. 5. 2001). Realm of St. Stephen: A History of Medieval Hungary, 895-1526. I. B. Tauris. стр. 107. ISBN 1-86064-061-3.
- ^ Austrian Constitution of 4 March 1849. (Section I, Art. I and Section IX., Art. LXXIV)
Литература[уреди | уреди извор]
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. ISBN 0472081497.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. ISBN 0472082604.
- Klaić, Nada (1994) [1994]. Srednjovjekovna Bosna. Zagreb: Eminex. ISBN 953-6112-05-1.