Зика вирус

Из Википедије, слободне енциклопедије
Зика вирус
Zika EM CDC 280116.tiff
Електронска микрографија Зика вируса
Класификација вируса
Група: Група IV ((+)ssRNA)
Породица: Flaviviridae
Род: Flavivirus
Врста: Zika virus

Зика вирус (ЗИКВ) је арбовирус из породице Флавивиридае, рода Флавивирус и групе Спондвени, који је одговоран за појаву Зика грознице код људи. Ово је уједно и једини арбовирус који се највероватније преноси сексуалним путем,[1] док још није познато да ли се може пренети са једне на другу особу попут грипа.[2] Постоје две врсте ЗИКВ: Афричка и Азијска подврста која се недавно појавила У Пацифику и на Америчком континенту.

Вирус је први пут идентификован 1947. године код носиоца вируса, мајмуна из шуме Зика, по којој је вирус добио име. Након тога ЗИКВ је откривен код комараца (Aedes africanus) у истој шуми 1948. године и на крају код људи 1952. године. Вирус се у наредним деценијама 20. века широко распростанио у тропске регионе Азије и Африке.[3]

У 21. веку Зика вирус је одговоран за велику епидемију Зика грознице на острву Јап у Микронезији, где је вирусом било инфицирано скоро три четвртине становништва овог острва. Сматра се да се након ове епизоотије, ЗИКВ у виду епидемија различитог интензитета све више ширио и тако освајао нова подручја. Тренутно хара Јужном и Латинском Америком и на неколико карипских острва (2016 године).[4] Светска здравствена организација сматра да је разлог брзог ширења вируса тај што је болест доспела на нова подручја, у којима становништво није стекло имунитет.[5]

Преноси га ујед зараженог комарца Aedes aegypti, који је одговоран и за ширење жуте и денга грознице. Клиничка слика Зика грознице слична је арбовирусној грозници. Код одраслих особа манифестује се грозницом, осипом по кожи, главобољом, боловима у мишићима. Мада у 70-80 % случајева Зика грозница може проћи и без симптома, она, према до сада израженим сумњама, код беба може довести до микроцефалија, услед које обим главе новорођенчета износи мање од 32 cm, што омета даљи развој детета.[6]

Тренутно не постоји профилакса, терапија и вакцина која би поуздано штитила од инфекције Зика вирусом. Једине мере превенције су уништавање комараца, личне заштите од убода комараца, изолација облелих и перманентна контрола трудница у зараженим подручјима.

Садржај

Историјат[уреди]

Вирус је први пут откривен у априлу 1947. године код макаки мајмуна који су коришћени у истраживањима жуте грознице у Зика шуми, на обалама језера Викторија, на полуострву Ентебе у Уганди. Вирус је поново изолован у истој шуми следеће 1948. године код афричких комараца (лат. Aedes africanus). Ентебе је место где се данас налази Институт за вирусолошка истраживања у Уганди (UVRI), па између осталог и Зика вируса.[7]

Полуострво Ентебе у Уганди на коме је први пут откривен Зика вирус 1947. године код макаки мајмуна који су коришћени у истраживањима

Да су вектори преноса Зика вируса комарци из рода Aedes, доказано је експериментално, у лабораторијским условима, 1956. године.[7]

Први случајеви Зика грознице изазвани овим вирусом описани су 1964. године, потом четири године касније, 1968. године,[8] затим 1971. и 1975. године, када је Зика вирус изолован код оболелих људи у Нигерији.

Између 1951. и 1981. године, вирус је изолован код болесника оболелих од Зика грознице, помоћу серолошких анализа, у многим афричким земљама (Уганда, Танзанија, Египат, Централна Афричка Република, Сијера Леоне, Габон и Сенегал) и Азије (Индија, Малезија, Филипини, Тајланд, Вијетнам и Индонезија).[9]

Геном вируса секвенциран је први пут 2006. године.[9]

Агенције које од 2014. године истражују Зика грозницу проналазе све већи број доказа о вези између Зика вируса аутоимуних поремећаја и микроцефалије. Међутим, потребно је још много истраживања пре него што се докаже веза између микроцефалије код беба и Зика вируса. Други потенцијални узроци су такође у фази истраживања.

Почетком 2016. године Светска здравствена организација (СЗО) прогласила је глобалну ванредну ситуацију због брзог ширења Зика вируса, и све веће опасности за јавно здравље у свету, иако нема доказа да је вирус Зика одговоран за нагли пораст броја беба рођених у Бразилу са абнормално малим главама.[а]

Вирусологија[уреди]

Зика вирус је РНК вирус и један у ланцу позитивног поларитета 10 из 794 нуклеотида који је кодиран полипротеинским прекурсорима од 3.419 аминокиселина.[10] Он поседује као и други чланови рода флавивирус исте структурне карактеристикама и исти циклус репликације. То је исто и са његовом генетском организацијом, осим у некодирајућем региу 3'-терминала, где су неке секвенце уметнуте између различитих чланове рода и имају оригинални изглед.[10]

Овај облик у три региона (у источној Африци, западној Африци и Азији),[11] филогенетски је веома близу Спондвени вирусу (Virus Spondweni), са којим је чини форму клона,[12] у оквиру рода флавивируса.[13] Остали чланови рода су ближи вирусима Илеус (Virus Ilheus), Роцио (Virus Rocio) и енцефалитис Ст. Луис.

Коинфекцијаса овог вируса са другим вирусима је могућа (нпр Чикунгуња+Денга+ Зика),[14] са потенцијално другачијом клиничком сликом.

Стопе, ширење и преноса инфекције са различитим периодима инкубације шест сојева Зика вируса код различитих врста комараца

Етиопатогенеза[уреди]

О етиопатогенези Зика вируса се мало зна јер се мало проучавало. Код људи, после инкубације од 3 до 12 дана, виремија се углавном јавља између другог и петог дана.[15]

У студије на лабораторијским мишевима вурус показује тропизам према мозгу,[16] и изазива оштећење централног нервног система, углавном посредством дегенерације нервних ћелија и глије 38. у региону хипокампуса, са општим омекшавањем мозга и евентуалном поренцефалијом.[17]

Код мишева вирус такође изазива миозитис скелетних мишића и миокардитис, понекад повезан са плућним едемом 39. Инфициране ћелије се штите конвенционалним процесом аутофагије како би се одбране од вируса,[18] али се биолошки процес који покреће вирус, непрстано понавља и тако инфицира и друге ћелије.[16]

Неке студије указују на то да инфекција Зика вирусом тежи да умањи виремију вирусом жуте грознице, код мајмуна, у случајевима коинфекције, без блокирања пренос вируса на друге ћелије.[19]

У комарца спољашњи период инкубације, односно време између инфекције комарца након сисања крви виремичних кичмењака до тренутка када он постаје у стању да пренесе вирус на новог кичмењака (домаћина), је од 5 до 7 дана 32, нешто краћа од инкубације вирусом, жуте грознице.[19]

Епидемиологија[уреди]

Видео приказа; Зика вируса и Зика грозница

До сада спроведена серолошка испитивања у Азији и Африци, уврдила су да највероватније на овим подручјима постоји прикривена циркулација ЗИКВ са детекцијом специфичних антитела код различитих животињских врста (крупних сисара; орангутани, зебре, слонови, водени биволи) и глодара, још од педесетих година 20. века.[20]

Географска распрострањеност ЗИКВ установљана је на основу резултатима испитивања ја изолацијом вируса код комараца и људи, и на основу извештаја о случајевима који су били повезани са путовањима. О појави епидемије Зика грознице, врло мало је публикованих података. Прва епидемија је пријављена на острву Јап, Микронезија (од априла до јула 2007. године).[21] Ово је уједно била прва епидемија ЗИКВ пријављена ван територије Африке сам Азије. У периоду од 2013. до 2015. године евидентирано је неколико значајнијих епидемија на острвима и архипелазима Пацифика, укључујући и велику епидемију у Француској Полинезији. Током 2015. године ЗИКВ се појавио у Јужној Америци са епидемијама на ширим подручјима У Бразилу и Колумбији.[20]

Трансмисија ЗИКВ на глобалном нивоу[уреди]

Према подацима Америчких здравствених званичника, на дан 19. јануар 2016. године, Зика вирус је, идентификован у 28 земаља, које се уједно сматрају као ризичне. То су: Барбадос, Боливија, Бразил, Цапе Верде, Колумбија, Еквадор, Ел Салвадор, Фиџи, Француска Гијана, Гвадалупе, Гватемала, Гвајана, Гваделуп, Хондурас, Хаити, Мартиник, Мексико, Нова Каледонија, Панама, Парагвај, Порторико, Самоа, Сент Мартин, Суринам, Соломонска Острва, Тајланд и Венецуела. Наведени подаци биће ажурирани када нека нова земља потврди трансмисију, или када нека од наведених земља девет месеци не пријави ни један нови случај локалне трансмисије.[20]

Дистрибуција Зика вируса на глобалном нивоу у јануару 2016. године.[22]
  Земље у којима је вирус изолован код људи.
  Земље у којима су откривена антивирусна антитела код људи.

Трансмисија вируса у Јужној, Латинској и Северној Америци[уреди]

Распрострањеност ЗИКВ у Јужној Америци (јануар 2016)
  Више од милион потврђених случајева
  Између милион и 1.500 потврђених случајева
  Мање од 1.500 потврђених случајева

у мају 2015. године пријављени су први случајеви заражавања Зика вирусом у Бразилу, који се се убрзо проширио на 21 земаља и териториј америке тако да је до јануара месеца 2016. године, био потврђен аутохтони пренос Зика вируса у 19 земаља у Америци изван Бразила (10). Иако другим земљама у Америцас, укључујући и Уругваја и Аргентину, нису пријавили аутохтони Зика вирусу, присуство истоветних вектора (Aedes aegypti), у овим земљама представља потенцијалну опасност за даље ширење вируса.[20]

Претпоставља да су, Канада и Чиле сигурни од вируса због одсутности комарца из групе Aedes aegypti. Такође Зика још није забележена у континенталним деловима Сједињених Америчких Држава, али је и овај део САД у великом ризику, због присуства вектора (Aedes aegypti).[20]

Постоје два главна разлога за брзог ширење вируса Америком:[20]

  • Први, што становништво обе Америке није претходно били изложено Зика вирусу и стога нема имунитет,
  • Други, што у свим земљама Америчког региона, осим Канаде и Чилеа постоје комарци из рода Аедес - главни вектори преношења Зика вируса.

СЗО предвиђа да ће Зика вируси у другој деценији 21. века наставити да се шири и да ће вероватно настанити све земље и територије у региону које нанстањују Аедес комарци.

До 1. фебаруар 2016. појава Зика вируса пријављена је у 23 земље у Америци, са очекивањем, да у наредном периоду оболи три до четири милиона нових случајева на Америчком континенту, према изјави Маркоса Еспинала, директор одељења за заразне болести и анализу здравља СЗО за ову бласт. Када је Аргентина крајем јануара 2016. пријавила свој први случај, у Бразилу (са највечим бројем случајева) број оболелих достигао 1,5 милиона случајева.

Иако још није званично доказана веза између Зика вируса и инфекције са урођениим неуролошким синдромом, у виду микроцефалија, до овог датума пријављено је 4.180 сумњивих случајева само у Бразилу, што је значајно повећање у односу на 147 случаја у 2014. години.

Почетком фебруара 2016. први пут су здравствени званичници Националног Института за здравље у Колумбији, директно приписали смртне последице вирусу Зика, код три случаја у Колумбији. Као непосредни узрок смрти наводи се редак неуролошки синдром изазван вирусом. Колумбија је, поред Бразила најтеже погођена Зика вирусом.

Трансмисија вируса у Европи[уреди]

У Европи, Зика вирус је у јануару 2016. године идентификован у Великој Британији, Италији, Холандији, Португалу, Швајцарској (код 4 путника који су се вратила из Латинске Америке)[23] и Данској. Ризик од даљег преноса Зика вируса на суседну Француску и друге европске земље у окружењу је могућ преко Аедес (Aedes albopictus) комараца (који живе у овим деловима Европе) заражених вирусом из крви виремичних пацијента у погођеним земљама. Међутим, засада та опасност не постоји, пошто су комарци у овом делу Европе у фази мировања, тако да трансмисију вирус треба (евентуално) очекивати од маја до новембра 2016. године.

Улога комараца у дистрибуцији Зика вируса[уреди]

Комарци су веома распрострањена врста инсеката, која се јавља у свим регионима света, осим Антарктика. У свету је описано преко 3.500 врста комараца.[24][25] Неки комарци који убадају људе рутински делују као вектори за пренос неколико заразних болести (у које спада и Зика грозница) које утичу на здравље милиона људи годишње.[26][27] Други комарци (који рутински могу убости и људе), су примарно вектори за болести животиња, и могу бити узрочници катастрофалних зооноза и других болести, када је њихово станиште поремећено, нпр након изненадних крчења шума.[28][29]

У топлим и влажним тропским регионима комарци су активни током целе године, док су у умереним регионима они у хибернацији преко зиме. На Арктику комарци могу бити активни само неколико недеља. Током времена интензивне активности, комарци су присутни у великом броју и може да прикаупе и до 300 ml крви дневно од сваке животиње или човека.[30]

Јаја комараца сојева у умереним зонама су толерантнији на хладноћу од оних из топлијих региона.[31][32] Они чак могу бити отпорни на снег и температуре испод нуле, а одрасли комарци преживљавају и током зиме у одговарајућим микростаништа.[33]

Широм света преношење разних врста комараца на велике удаљености и у регионе где они нису аутохтона врста омогућио је и човек, пре свега поморским саобраћајем, којим се превозе јаја, ларве и одрасли комарци у водом напуњеним гумама и резаном цвећу. Међутим, осим поморског транспорта, комарци се ефикасно преносе и возилима, камионима за испоруку робе, возом и авионом. Карантинске мере за сузбијање преноса комараца показале су тешко применљиве због недовољне доследности.

Типично, како за мушке тако и женске комараце је да се они хране нектаром и биљним соковима, али су многе врсте, међу којима доминирају њихове женке прилагођене да пробију кожу животиња и људи и сисају крв као ектопаразити.
На слици је приказана женка афричког комарца (Aedes aegypti), која рилицом пробија епидерм и дерм како би се хранила људском крвљу из капилара коже.
Комарац у току исхране крвљу, у убодом створену рану убризгава пљувачку која у себи садржи анестетик и једну врсту антикоагулант, а код зараженог комараца и Зика вирус.

Већина инфекција Зика вирусом код људи и животиња, узрокована је преносом вируса путем заражених комараца, па се они сматрају главним преносиоцима болести. Ови комарци живе у близини људи који стварају идеалне услове за њихову репродукцију - устајала вода у канализацији, ровови за наводњавање, вода у подметачима испод саксија са цвећем, вода у одбаченим гумама, олуцима, барама на окућници и појилицама за животиње и птице, у рибњацима који се не проветравају, фонтанама итд.

Зика вирус, као вектори, преносе комарци својим дневним активностима. Вирус првенствено преносе женке из фамилије AedesAedes aegypti како би положиле јаја,[34] али је вирус изолован и код других врста комараца из рода AedesA. africanus, A. apicoargenteus, A. furcifer, A. hensilli, A. luteocephalus and A. vittatus са спољашњњим периодом инкубације у телу комараца од око 10 дана.[35]

Пренос вируса преко јаја заражених комараца на нову генерацију ларви (трансоваријално пренос) познат је код врста Aedes aegypti и Aedes albopictus. Такође су откривене и многе друге врсте комараца као вектори Зика вируса. У Африци, главни вектор је Aedes furcifer,[36] или Aedes africanus.[37] Вирус је такође пронађен и код других комараца из рода Aedes, Anopheles, Mansonia, Eretmapodites.[36] Међу наведеним, Aedes aegypti, је главни вектор бројних арбовируса, и одговоран је за 9 преноса вируса у многим афричким шумама. Током епидемије Зика грознице на острву Јап у 2007. години, Aedes hensilli идентификован је као главни вецтор вируса.[38]

Осим наведеног, у експерименталним студијама утврђена је велика улога тиграстог комараца Aedes albopictus, који обилато дистрибуира вирусе широм света, па је тако у стању да преноси и Зика вирус.[39][40][41] Пренос вируса преко A. albopictus, тиграстог комарца, пријављена је 2007. у Габону где се недавно проширио на целу земљу и постао примарни вектор за пренос Чикунгуња и денага вируса, и појаву епидемија.[42]

У Африци, Јужној и Латинској Америци главни преносилац Зика вируса су две врсте комараци из фамилије AedesAedes aegypti у тропским и суптропским регионима и Aedes albopictus који може да преживи у хладнијим климатским областима.

На глобалну дистрибуција Зика вируса највише утиче цитирани Aedes aegypti, који се и највише шири због глобалне трговине и путовања [32], и зато је дистрибуција овог вируса једна од најобимнијих икада забележена (на свим континентима, укључујући Северну Америку, па чак и европске периферне земље (Мадеиру, Холандију, и североисточни део црноморске обале).[43]

Глобална дистрибуције комараца Aedes aegypti. Мапа приказује вероватноћу појаве. Леганда: плаво-ниједна, црвено-највише

Иако је инфекција комараца Зика вирусом првенствено изражена у влажним подручјима - где се комарци током целе године размножавају, ситуација се на глобалном ниво све више мења. Наиме популација која носи Зика вирус пронађена је нпр. у околини Вашингтону, а генетски докази говоре да су ови комарци преживели најмање четири узастопна зиме у овом региону. Аутори бројних студија закључују да се комарци све више прилагођавају животу у областима са северном климом.[44]

Улога других чинилаца у преношењу Зика вируса[уреди]

Улога комараца у преношењу Зика вируса до сада је добро документована и схваћена, али докази о другим начинима преноса је ограничена.[20]

Полни пут преношења вируса[уреди]

Зика вирус је изолован у људском семену, а откривени су и случајеви могућег сексуалног преноса. Међутим, више доказа је потребно да се потврди да ли је сексуални контакт начин за пренос Зика вирус.[20]

Хематогени пут преношења вируса[уреди]

Зика вирус се може пренети и путем крви, али је ово један од ређих механизама. Зато се здравствени радници требају придржавати свих стандардних мера предострожности које су већ на снази, за обезбеђивање сигурне донације крви и трансфузије исте.[20]

Унутарматерични пут преношења вируса[уреди]

Доказ о преносу Зика вируса током трудноће или порођаја мајке на дете је такође ограничена. Истраживање је тренутно у току како би се прикупило више доказа за перинатални пренос и боље изучило како вирус утиче на бебе.[20]

Преношење вируса мајчиним млеком[уреди]

Тренутно не постоје докази да се Зика вирус може пренети на бебу путем мајчиног млека. Мајке у зараженим областима са Зика вирусом треба да прате савете и препоруке СЗО препоруке у вези дојења (искључивог дојења у првих 6 месеци, а затим настављено дојење са дохрањивањем до 2 године живота или и даље).[20]

Микроцефалија - потенцијално најопаснија последица обољевања од Зика вируса[уреди]

Новорођенче са знацима микроцефалије

До јануара 2016. године спроведана истраживања потврдила су присуство Зика вирусног генома (техником ланчане реакција полимеразе (RT-PCR), у реалном времену), у амнионској течности трудница, чији фетуси су имали манифестну микроцефалију, која је утврђена након спроведеног пренаталног ултрасонографског снимања.[45]

У Бразилу, у новембру 2015. године, установљено је присуство Зика вирусног генома у узорцима ткива и крви узоркованих од мртворођеног новорођенчета са микроцефалијом.[46] Ови налази потврђени су почетком јануара 2016. и имунохистохемијским анализама од стране ЦДЦ, у Бразилу.[47]

Недавна студија Fiocruz-Paraná, у којој је коришћена хистохемијска анализа, потврдила је присуство Зика вируса у плаценти оболеле труднице.[48]

Првобитна, преепидемијска, преваленција микроцефалија у Бразилу, била је око 0,5 случајева на 10.000 живорођених беба, што је ретрорадно израчунато на основу матичних књига рођених, и била је нижа од очекиване процене од 1-2 случаја на 10.000 живорођених беба,[49] што је значајно мање, од преваленције микроцефалије у свету, у периоду од 2008 до 2012. године (видети табелу испод)

Преваленција микроцефалије (на 10.000 рођених) за све земаље у евиденције EUROCATA од 2008. до 2012.[50]

Живорођено Фетална смрт Прекид трудноће због
дијагностикованих аномалија
Укупно Преваленција
Микроцефалија
1.056
52
93
1.201
2,85 (2,69 - 3.02)

Међутим подаци с краја 2015. указује на све масовнију појаву микроцефалије и пораст њене преваленције у Бразилу, која је у другој половини 2015. године износила више од 3.000 сумњивих случајева (са преваленцијом од око 20 случајева на 10.000 живорођених). На дан 1. фебруар 2016. године тај број нарастао је на 4.180 случајева. На основу ових података СЗО је закључила да је дошло до наглог пораста и распрострањености броја оболелих, који је једним делом и последица бољег (посебног) обавештења које није било на захтеваном нивоу. Такође СЗО изразила је и сумњу да је ова бројка већа, јер се и даље блажи случајеви микроцефалије не пријављују епидемиолошкој служби.

Клиничка слика инфекције изазване ЗИКВ[уреди]

Инкубација и трајање болести

Период инкубације (време од изложености вирусу до појаве симптома) Зика вирусом изазване болести није јасан, али је вероватно да износи неколико дана. Према досада објављеним подацима 80 % оних који су носиоци вируса не показују симптоме Зика грознице. Симптоми Зика грознице, који су обично благи трају 2-7 дана, а болести се у највећем броју случајева повлачи у року од недељу дана.

Sintomas da Febre Zika.srp.срп.png

Према досада објављеним подацима 80 % оних који су носиоци вируса не показују симптоме Зика грознице.

Знаци и симптоми

Код манифестних облика клиничку слику карактеришу симптоми који су слични осталим арбовирусним инфекцијама (као што је денга), и укључују; грозницу, малаксалост, главобољу, коњуктивитис, пролазни артритис/артралгију (углавном у мањим зглобовима шака и стопала) и макуло-папуларну оспу, која најчешће прво почиње на лицу, а затим се шири по целом телу.

Основни симптоми у Зика грозници

Температура 37,2 °C до 38 °C Болови у мишићима и/или зглобовима
Свраб и макуло-папуларни осип Општа слабост
Непурулентни коњуктивитис Едем доњих удова
Главобоља

Дијагноза[уреди]

Дијагноза инфекције Зика вирусом заснива се на:

  • Детекцији вирусне РНК из клиничких узорака акутно оболелих пацијената.
  • Директној детекцији вируса у крви и ткивима, 3 до 5 дана након појаве првих симптома болести,
  • Детекцији вируса у мокраћи до 10 дана након појаве првих симптома.

Од петог дана након појаве симптома грознице, серолошким испитивањима могу се открити Зика-специфична IgM и IgG антитела и даље потврдити дијагноза тестом неутрализације, сероконверзије или четвороструким повећањем титра Зика специфичних антитела у узорцима серума.

Први комерцијални комплети одобрени у Бразилу за дијагнозу Зика вируса.[51]

Назив теста Идентификују болести Време откривања Метод Произвођач теста
IF: Mosaico Arbovírus 2 IgG Зика , Чикунгуња, Денга
(серотип 1, 2, 3 и 4)
Након инфекције Индиректно имунофлуоресцентно - открива IgG антитела Euroimmun
IF: Mosaico Arbovírus 2 IgM Зика , Чикунгуња, Денга
(серотип 1, 2, 3 и 4)
Акутна фаза инфекција Индиректно имунофлуоресцентно - открива IgM антитела Euroimmun
Bio Gene Zika Vírus PCR Зика Фаза у којој је у телу присутан вирус Ланчана реакција полимеразе (PCR) - детектује генетски материјал вируса Quibasa
Bio Gene Dengue PCR Денга
(серотип 1, 2, 3 и 4)
Фаза у којој је у телу присутан вирус Ланчана реакција полимеразе (PCR) - детектује генетски материјал вируса Quibasa
Bio Gene Chikungunya PCR Чикунгуња Фаза у којој је у телу присутан вирус Ланчана реакција полимеразе (PCR) - детектује генетски материјал вируса Quibasa
Тумачење серолошких реултата

Серолошки резултати се тумаче према вакциналном статусу и претходној изложености другим инфекцијама изазваним узрочницима из рода Флавивируса.

Диференцијална дијагноза[уреди]

У диференцијалној дијагнози треба имати у виду и друга инфективне клиничке болести, као и могућност удружене инфекције ЗИКВ са другим болестима које преносе комарци, као што су денга грозница, грозница Западног Нила, чикунгуња и маларија.[1]

Терапија[уреди]

У досадашњој медицинској пракси није откривена вакцина против ЗИКВ, а не постоје ни специфични лекови за превенцију инфекције (као нпр код маларије).

Терапија је симптоматска и углавном се заснива на снижавању телесне температуре, ублажавању бола и на примени антихистаминика у случајевима појаве осипа који је праћен сврабом.

Лечење ацетилсалицилном киселином и нестероидним антиинфламаторним лековима (НСАИЛ) за сада се не препоручује због могућег повећаног ризика од хеморагијског синдрома који је потврђен код инфекција изазваних другим вирусима из групе флавивируса са једне стране, као и због ризика од појаве Рејевог синдрома насталог након вирусне инфекције код деце и адолесцената.[52]

Мере превенције[уреди]

Међу најзначајније мере превенције даљег ширења Зика вируса спадају:

  • Колективне мере заштите
  • Личне мере заштите од уједа комараца
  • Изолација болесника

Колективне мере заштите[уреди]

Колективне мере за заштиту животне средине од најезде комараца, су на првом месту у превенцији даљег ширења ЗИКВ, јер имају за циљ смањење густине вектора (преносилаца) болести. Наиме само контрола популација комарац је једина успешна мера којом се може успешно прекинути даљи пренос вируса из породице денга, Зика и Чикунгуња.

У колективне мере заштите спадају; елиминација станишта и услова за боравак и размножавање комараца и примена средства за сузбијање комараца.

Елиминација станишта, услова за боравак и размножавање комараца[уреди]

Комарци полажу јаја у стајаћој води а цео процес од полагања јаја до стварања и прерастања ларви у одрасле комарце, спремне да лете и преносе Зика вирус траје око четири дана. Чак и мале количине воде, на пример, у тацни под саксијом за цвеће, може бити погодно и плодно станиште за боравак и размножавање комараца.

Јаја комараца могу да се излегу и ларве преживе, у само неколико унци воде. Мање од половине количине која се може прикупити у одбаченој шољи од кафе. Неке врсте полажу јаја и на мокром тлу или другим влажним површинама (попут тацни за саксије).[53]
Азијски тиграсти комарац и неке друге врсте, воле да бораве у контејнерима; попут старих гума, у којима полажу јаја, која на овим стаништима врло брзо напредују и излежу велики број нових јединки.[54][55]

Зато је важно да се у околини кућа и других објеката и површина на којима стално бораве људи и стока елиминише што више станишта са стајаћом водом. То се може постићи:

  • Редовном (два пута недељно) заменом стајаће воде свежом водом у објектима и посудама као што базени, посуде за напајање водом животиња, подметачима под саксијама, и отпаду за рециклажу у за то намењеним кантама, итд.
  • Редовним уклањањањем старих и непотребних предмета око куће и друге имовине (нпр. старе гуме) који имају тенденцију да прикупљају атмосферску воду.
  • Променом воде у базенима за барске птице и кућне љубимце, као и у танковима за купање стоке.
  • Редовним чишћењем олука и других сабирних канала и сливника за атмосферску и отпадну воду, чиме се спречава стварање влажне средине за настањивање и размножавање комараца.
  • Куповином аератор за украсне рибњаке, чиме се стварају услови за непрестано кретање (треперење) водених површина, што ће учинити воду негостољубивом средином за боравак ларви комараца.

Примена средства за сузбијање комараца[уреди]

Биоцидни производи, у које спадају и инсектициди, су средства која се данас најчешће користе за сузбијање комараца. Њихово стављање у промет ускалђено је са Законом о биоцидним производима, чије спровођење контролишу Агенције за хемикалије земаља које су тај закон донеле. Како биоциди у себи садрже супстанце које имају потенцијални ризик по здравље људи, животиња и животну средину основни разлог је што ови производи, пре стављања у промет, подлежу посебној процедури у којој се њихов промет и коришћење одобрава само ако се утврди да представљају прихватљив ризик по здравље људи, животиња и животну средину.[56]

Средства за сузбијање комараца у отвореном простору омогућавају контролу популације комараца тако што уништавају одрасле јединке комараца, односно редукују њихов број (адултициди) или тако што онемогућавају развој комараца из ларви (ларвициди).

Биоцидни производи који се користе у многим земљама, укључујући и Србију, а користе за адултицидни третман комараца из ваздуха најчешће су на бази ламбда-цихалотрина, док се за адултицидни третман са земље користе биоцидни производи који су на бази неколико хемијских активних супстанци из групе пиретроида (ламбда-цихалотрин, делтаметрин и сл.). За ларвицидни третман комараца користе се биоцидни производи који могу бити на бази биолошких активних супстанци тј. бактерија из рода Bacillus[57] које су показале веома селективно токсично дејство на ларве комараца, а без штетних ефеката на друге организме, људе и животну средину, или на бази хемијских активних супстанци (нпр. дифлубензурон) које делују као регулатори раста ларви комараца. У доњој табели приказани су нејчешће примењивани пестициди широм Света у контроли комараца:

Инсектициди који се користе у контроли комараца
Инсектициди Врсте Механизми дејства
Адултициди
средства за контролу одраслих комараца

Органофосфати:
Malathion, Naled

Синтетички пиретроиди:
Permethrin, Resmethrin, Sumithrin, Prallethrin, Etofenprox

Примењују се у облику спрејева ултра ниског волумена (УЛВ).
Применом финих капљица, аеросола, адултициди дуго остају у ваздуху и у контакту са летећим комарцима изазивају њихову смрт.
У зависности од величине подручја, примењују се у количинама мањим од 3 грама по хектару, што минимизира штетни утицај по људе и животну средину.
Ларвициди
средства за контролу ларви комараца

Бактеријски инсектициди:
Bacillus thuringiensis,[57] Bacillus sphaericus[58]

Инхибитори раста комараца:
Methoprene

Органски инсектиди:
Temephos

Остала средства:
Минерална уља, Мономолекуларни филмови

Ларвициди су хемикалије тако дизајниране да се њиховом применити на воденим површинама онемогућава развој комараца из ларви.
Синергисти

Piperonyl Butoxide,[59]

N-Octyl bicycloheptene dicarboximide[60]

Синергисти нису директно токсични на комараце, али њихова примена чини адултициде ефикаснијим.

Личне мере заштите од уједа комараца[уреди]

Употреба комарника ограничава приступ комараца људској кожи

Преузимањем следећих, једноставних мера предострожности (личне заштите), може се умањила шанса да нека особа буде уједена од стране комараца, а на тај начин и шансе за инфекцију Зика вирусом;

  • За време боравка на отвореном простору, потребна је редовна употреба репелената против инсеката, који у себи садрже ДЕЕТ или друге одобрене састојке.
  • Избегавање боравка на отвореном у време периода најинтензивније активности комараца - у сумрак и у зору.
  • Избегавање подручја са великим бројем инсеката, као што су шуме и мочваре.
  • Ношењем заштитне одеће као што су кошуље дугих рукава, дуге панталоне, шешири и светло обојене одећа најбоља су заштита јер комарци имају тенденцију да буду привучени тамним бојама.
  • На вратима и прозорима треба уградити заштитне мреже, које требају да буду без рупа и да чврсто належу уз подлогу како би омегућили комарцима да продру у затворени простор.
  • По могућству боравак у климатизованим просторима, јер је број инсеката у таквим условима значајно смањен.

Изолација оболелих од Зика грознице и заштита здравственог особља[уреди]

Да би се спречио даљи пренос вируса на друге људи, контакт између Зика вирусом заражених болесника и комараца треба спречити или свести на најмању могућу меру током прве недеље лечења болести (виремична фаза). У ту сврху треба употребљавати комарнике (инсектицидом импрегниране или не) и друге изолиране просторије од приступа комараца.

Здравствени радници који пружају негу оболелима од Зика грознице, такође се морају заштитити од уједа комараца применом репелената ношењем одеће са дугим рукавима и дугим панталонама.

Препоруке СЗО за контролу Зика вируса[уреди]

Припадници бразилске војске, поступајући по препорукама СЗО, помажу у уништавању станишта комараца на стамбеним објектима

СЗО препоручује земљама чланицама да контролишу кретање Зика грознице кроз:[61]

  • Јачање надзора над зараженим подручјима;
  • Изградњу лабораторија, или опремање постојоћих за детекцију Зика вируса;
  • Сарадњу са земљама за уништавање популација комараца;
  • Израду препорука за клиничку негу (терапију) и праћењење особа инфицираних Зика вирусом и
  • Подршку и дефинисање приоритетних области у истраживањима Зика болести и њених могућих компликација.
  • Препоруку за увођење националних смерница, којим се регулише примена ултразвука у завршном тромесечју ниско-ризичних трудноћа. Када се сумња на микроцефалију, на бази изолованих скенирања, ултразвучни мониторинг може бити оправдан за мерење развоја обима главе и прикупљање других феталних антропометријских података, као и да се открије појава други конгенитални дефекта, када су потребни медицински ресурси доступни.

Напомене[уреди]

  1. Подсећања ради, последњи пут је СЗО прогласила глобално ванредно стање 2014. године због епидемије еболе.

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 Brian D. Foy, Kevin C. Kobylinski, Joy L. Chilson Foy, Bradley J. Blitvich, Amelia Travassos da Rosa, Andrew D. Haddow, Robert S. Lanciotti et Robert B. Tesh, Probable non-vector-borne transmission of Zika virus, Colorado, USA, Emerg Infect Dis., vol. 17, no 5,‎ 2011, pп. 880-882.
  2. G. W. Dick et al.: Zika virus. I. Isolations and serological specificity. In: Trans R Soc Trop Med Hyg. Band 46, Nr. 5, 1952, S. 509–520. PMID 12995440
  3. Hochspringen D.I.H. Simpson: Zika virus infection in man. In: Transactions of the Royal Society of Tropical Medicine & Hygiene. Band 58, Nr. 4, 1964, S. 335–338, doi:10.1016/0035-9203(64)90201-9. PMID 14175744
  4. McKenna, Maryn (13. 01. 2016). Zika Virus: A New Threat and a New Kind of Pandemic. Germination. Приступљено 2. 2. 2016. 
  5. Hayes EB. Zika virus outside Africa. Emerg Infect Dis. 2009 Sep;15(9):1347-50.
  6. Faye O, Freire CC, Iamarino A, Faye O, de Oliveira JV, Diallo M, et al. Molecular Evolution of Zika Virus during Its Emergence in the 20(th) Century. PLoS Negl Trop Dis. 2014;8(1):e2636.
  7. 7,0 7,1 Edward B. Hayes, Zika virus outside Africa, Emerg Infect Dis., vol. 15, no 9,‎ (2009). стр. 1347-1350.
  8. Haddow AJ, Williams MC, Woodall JP, Simpson DIH, Goma LK. Twelve isolations of Zika virus from Aedes (Stegomyia) africanus (Theobald) taken in and above a Ugandan forest. Bull World Health Organ. 1964;31:57–69.
  9. 9,0 9,1 G. Kuno et G.-J. J. Chang, Full-length sequencing and genomic characterization of Bagaza, Kedougou, and Zika viruses, Arch Virol., vol. 152, no 4,‎ (2007). стр. 687-696
  10. 10,0 10,1 G. Kuno et G.-J. J. Chang, Full-length sequencing and genomic characterization of Bagaza, Kedougou, and Zika viruses, Arch Virol., vol. 152, no 4,‎ (2007). str. 687—696. (DOI 10.1007/s00705-006-0903-z)
  11. Robert S. Lanciotti, Olga L. Kosoy, Janeen J. Laven, Jason O. Velez, Amy J. Lambert, Alison J. Johnson, Stephanie M. Stanfield et Mark R. Duffy, Genetic and serologic properties of Zika virus associated with an epidemic, Yap State, Micronesia, 2007, Emerg Infect Dis., vol. 14, no 8,‎ (2008). str. 1232-1239.
  12. Dupuis, Claude. Willi Hennig's impact on taxonomic thought. // Annual Review of Ecology and Systematics 15. (1984). str. 1–24.
  13. Wertheim, Horby & Woodall (2012). стр. 273.
  14. Villamil-Gómez, W. E., González-Camargo, O., Rodriguez-Ayubi, J., Zapata-Serpa, D., & Rodriguez-Morales, A. J. (2016). Dengue, chikungunya and Zika co-infection in a patient from Colombia. Journal of Infection and Public Health.
  15. Wertheim, Horby & Woodall (2012)
  16. 16,0 16,1 Jason A. Tetro (2016) Zika and microcephaly : Causation, correlation, or coincidence ? ; Microbes and Infection, Lettre mis en ligne le 14 Janvier 2016; doi:10.1016/j.micinf.2015.12.010
  17. M. P. Weinbren et M. C. Williams, Zika virus: further isolations in the Zika area, and some studies on the strains isolated, Trans R Soc Trop Med Hyg., vol. 52, no 3,‎ (1958). str. 263-268.
  18. M. Dreux, F.V. Chisari (2010) Viruses and the autophagy machinery; Cell Cycle, 9. стр. 1295–1307.
  19. 19,0 19,1 Michel Cornet, Yves Robin, Catherine Adam, Michel Valade et Marie-Armande Calvo, Transmission expérimentale comparée du virus amaril et du virus Zika chez Aedes aegypti L., Cah. O.R.S.T.O.M., sér. Ent. méd. et Parasitol., vol. XVII, no 1,‎ (1979). str. 47-53.
  20. 20,00 20,01 20,02 20,03 20,04 20,05 20,06 20,07 20,08 20,09 20,10 PAHO Statement on Zika Virus Transmission and Prevention Pan American Health Organization, 24. January 2016.
  21. Duffy MR, Chen TH, Hancock WT, Powers AM, Kool JL, Lanciotti RS, et al. Zika virus outbreak on Yap Island, Federated States of Micronesia. N Engl J Med. 2009 Jun 11;360(24):2536-43.
  22. Geographic Distribution – Zika virus – CDC. www.cdc.gov. Приступљено 2. 2. 2016. 
  23. Шаблон:Article
  24. (енглески)Biological notes on mosquitoes
  25. (енглески)Taking a bite out of mosquito research, Author Paul Leisnham, University of Maryland
  26. Molavi, Afshin (12. 6. 2003). Africa's Malaria Death Toll Still "Outrageously High". National Geographic. Приступљено 27. 7. 2007. 
  27. Mosquito-borne diseases. American Mosquito Control Association. Приступљено 14. 10. 2008. 
  28. World Health Organisation. Flooding and communicable diseases fact sheet. [1]
  29. (енглески) Wilcox, B.A. & Ellis, B. ; Forests and emerging infectious diseases of humans. Unasylva, Vol. 57 2006/2 Pub:Food and Agriculture Organization of the United Nations ISSN 0041-6436 available at: [2]
  30. Fang, Janet (21. 7. 2010). Ecology: A world without mosquitoes. Nature. doi:10.1038/466432a. 
  31. Hawley, W. A., Pumpuni, C. B., Brady, R. H. & Craig, G. B. (1989). „Overwintering survival of Aedes albopictus (Diptera: Culicidae) eggs in Indiana”. Journal of Medical Entomology. 26 (2): 122—129. PMID 2709388. 
  32. Hanson, S. M. & Craig, G. B. (1995). „Aedes albopictus (Diptera: Culicidae) eggs: field survivorship during northern Indiana winters”. Journal of Medical Entomology. 32 (5): 599—604. PMID 7473614. 
  33. Romi, R., Severini, F. & Toma, L. (2006). „Cold acclimation and overwintering of female Aedes albopictus in Roma”. Journal of the American Mosquito Control Association. 22 (1): 149—151. PMID 16646341. doi:10.2987/8756-971X(2006)22[149:CAAOOF]2.0.CO;2. 
  34. Dengue and the Aedes aegypti mosquito (PDF). National Center for Emerging and Zoonotic Infectious Diseases. Приступљено 14. 3. 2016. 
  35. Hayes, E. B. (2009). Zika Virus Outside Africa. Emerging Infectious Diseases 15 (9): 1347–50. doi:10.3201/eid1509.090442. PMC 2819875. PMID 19788800.
  36. 36,0 36,1 Gilda Grard, Grégory Moureau, Rémi Charrel, Edward C. Holmes, Ernest A. Gould et Xavier de Lamballerie, Genomics and evolution of Aedes-borne flaviviruses, J Gen Virol., vol. 91, no 1,‎ (2010). стр. 87—94.
  37. Peter I. Whelan et Julie Hall, Zika virus disease, Northern Territory Disease Control Bulletin, vol. 15, no 1,‎ (2008). стр. 19-20.
  38. Edward B. Hayes, Zika virus outside Africa, Emerg Infect Dis., vol. 15, no 9,‎ (2009). стр. 1347—1350.
  39. Pei-Sze Jeslyn Wong, Mei-zhi Irene Li, Chee-Seng Chong, Lee-Ching Ng et Cheong-Huat Tan, Aedes (Stegomyia) albopictus (Skuse): A Potential Vector of Zika Virus in Singapore, PLoS Negl Trop Dis, vol. 7, no 8,‎ (2013), e2348
  40. Karabatsos N, editor. International catalogue of arboviruses, including certain other viruses of vertebrates. 3rd ed., and Supplements 1986-98. San Antonio: American Society of Tropical Medicine and Hygiene; 1985.
  41. Hurlbut HS. West Nile virus infection in arthropods. Am J Trop Med Hyg 1956;5:76-85.
  42. Zika Virus in Gabon (Central Africa) – 2007: A New Threat from Aedes albopictus?. PLOS Neglected Tropical Diseases (2014). Приступљено 14. 3. 2016.  |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  43. Aedes aegypti. European Centre for Disease Prevention and Control. Приступљено 14. 3. 2016. 
  44. Moloney, Anastasia. FACTBOX - Zika virus spreads rapidly through Latin America, Caribbean. Thomson Reuters Foundation -22 Jan 2016. Приступљено 14. 3. 2016. 
  45. Brasil. Ministério de Salud. Microcefalia: Ministério da Saúde divulga boletim epidemiológico. Brasilia: Ministério da Saúde, 2015.
  46. Pan American Health. Neurological syndrome, congenital malformations, and Zika virus infection: implications for public health in the Americas. Epidemiological alert December 2015. Internet
  47. Brasil. Ministério da Saúde. Novos casos suspeitos de microcefalia são divulgados pelo Ministério da Saúde, Internet. Brasília: Ministério da Saúde, 2016.
  48. ASCOM Fiocruz-Paraná. Pesquisa da Fiocruz Paraná confirma transmissão intra-uterina do zika vírus. Internet. Paraná; 2016.
  49. EUROCAT, European Surveillance of Congenital Anomalies. Prevalencetables. Ispra, Italy: EUROCAT European Surveillance of Congenital Anomalies; 2015. На: www.eurocat-network.eu.
  50. Prevalence Tables EUROCAT is a WHO Collaborating Centre for the Surveillance of Congenital Anomalies.
  51. Anvisa registra kits que ampliam acesso ao diagnóstico de Zika, Dengue e Chikungunya February 4, 2016.
  52. Fulginiti, Vincent; et al. (1982). Aspirin and Reye Syndrome.. Pediatrics 69 (6): 810–812.
  53. Oklahoma State University: Mosquitoes and West Nile virus
  54. University of Florida: Asian Tiger Mosquito, Aedes albopictus (Skuse) (Insecta: Diptera: Culicidae)[3]
  55. Benedict M, Levine R, Hawley W, and Lounibos L. Spread of The Tiger: Global Risk of Invasion by The Mosquito Aedes albopictus. Vector-Borne and Zoonotic Diseases. Spring 2007, 7(1): 76-85. doi:10.1089/vbz.2006.0562.[4]
  56. Биоцидни производи, Сузбијање комараца, на сајту Агенција за хемикалије Републике Србије
  57. 57,0 57,1 (енглески)Bacillus thuringiensis(General Fact Sheet)
  58. (енглески)00001/chem_search/reg_actions/registration/fs_PC-119801_01-Nov-99.pdf Bacillus sphaericus serotype H5a5b strain 2362 (128128) Fact Sheet
  59. (енглески) Tozzi, A. A Brief History of the Development of Piperonyl Butoxide as an Insecticide Synergist. In Piperonyl Butoxide: The Insecticide Synergist; Jones, D. G., Ed.; Academic: San Diego, CA, (1998). стр. 1—5.What is piperonyl butoxide?
  60. (енглески)Reregistration Eligibility Decision for N-Octyl bicycloheptene dicarboximide (MGK-264)
  61. WHO Response У: Zika virus, Fact sheet, Updated January 2016.

Литература[уреди]

  • Wertheim, Heiman F. L.; Horby, Peter; Woodall, John P. (2012). Atlas of Human Infectious Diseases. John Wiley & Sons. ISBN 978-1-4051-8440-3. 
  • Pan American Health Organization. Epidemiological alert. Increase in microcephaly in the northeast of Brazil—epidemiological alert.Washington DC: World Health Organization, Pan American HealthOrganization; 2015. www.paho.org
  • Pan American Health Organization. Neurological syndrome, congenitalmal formations, and Zika virus infection. Implications for public healthin the Americas—epidemiological alert. Washington DC: World HealthOrganization, Pan American Health Organization; 2015. www.paho.org
  • European Centre for Disease Prevention and Control. Rapid risk assessment: microcephaly in Brazil potentially linked to the Zika virus epidemic. Stockholm, Sweden: European Centre for Disease Preventionand Control; 2015. ecdc.europa.eu
  • CDC. Recognizing, managing, and reporting Zika virus infections intravelers returning from Central America, South America, the Caribbean,and Mexico. CDC Health Advisory. Atlanta, GA: US Department ofHealth and Human Services, CDC; 2016. emergency.cdc.gov
  • Hall JG. Arthrogryposis multiplex congenita: etiology, genetics, classification,diagnostic approach, and general aspects. J Pediatr Orthop B 1997;6:159–66. dx.doi.org
  • Lanciotti RS, Kosoy OL, Laven JJ, et al. Genetic and serologic properties of Zika virus associated with an epidemic, Yap State, Micronesia, 2007. EmergInfect Dis 2008;14:1232–9. dx.doi.org</ref>
  • Silasi M, Cardenas I, Kwon JY, Racicot K, Aldo P, Mor G. Viral infectionsduring pregnancy. Am J Reprod Immunol 2015;73:199–213. dx.doi.org
  • EUROCAT European Surveillance of Congenital Anomalies. Prevalencetables. Ispra, Italy: EUROCAT European Surveillance of Congenital Anomalies; 2015. На: www.eurocat-network.eu.
  • Hennessey M, Fischer M, Staples JE. Zika virus spreads to new areas—region of the Americas, May 2015–January 2016. MMWR Morb MortalWkly 2016;65(3).

Спољашње везе[уреди]