Зора Богићевић-Никезић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ЗОРА БОГИЋЕВИЋ-НИКЕЗИЋ
Zora Bogicevic-Nikezic.JPG
Зора Богићевић-Никезић
Датум рођења1924.
Место рођењаЧачак
 Краљевина СХС
Датум смртиаприл 2014.(2014-04-00) (89/90 год.)
Место смртиБеоград
 Србија
Чланица КПЈ одмарта 1943.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Одликовања
Партизанска споменица 1941.

Зора Богићевић-Никезић (Чачак, 1924Београд, април 2014), учесница Народноослободилачке борбе и друштвено-политичка радница Социјалистичке Републике Србије.

Биографија[уреди]

Рођена је 1924. године у Чачку. Потицала је из сиромашне радничке породице. Њени родитељи имали су поред Зоре, имали још две старије ћерке – Наду рођену 1921. и Олгу рођену 1922. године. После основне школе уписала је Женску стручну школу у Чачку. Преко најстарије сестре Наде, 1940. године се прикључила омладинском револуционарном покрету. Учествовала је у разним акцијама, које су Комунистичка партија и Синдикат организовали у Чачку, а 1941. године је примљена у чланство Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ).[1][2]

Априлски рат и окупација Југославије, 1941. године затекли су је као ученицу петог разреда Женске стручне школе. Одмах се укључила у Народноослободилачки покрет (НОП), сакупљала је прилоге, санитетски материјал и друге потребштине за партизане. Након ослобођења Чачка, почетком октобра ступила је у Пету љубићку чету Чачанског партизанског одредаДр Драгиша Мишовић“. Учествовала је у борбама око Горњег Милановца, Такова, Равне Горе и на Руднику, где је била рањена.[1][2]

После Прве непријатељске офанзиве, крајем 1941. године, са главнином партизанских санага се повукла у Санџак, а потом у источну Босну, где је марта 1942. године ступила у тада формирану Другу пролетерску ударну бригаду. Налазила се у Првој љубићкој чети Другог чачанског батаљона. Са овом бригадом прошла је дуг ратни пут преко Санџака, Црне Горе, Босне, Херцеговине, Далмације и западне Србије. Била је борац, болничарка, санитетски референт батаљона и политички комесар чете. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљена је марта 1943. године.[1][2]

У току рата је шест пута била рањавана, а најтеже је била рањена у борбама у околини Ваљева, 1. маја 1944. године. Тада је на носилима ношена до Берана, одакле је са осталим рањеницима савезничким авионима била пребачена у Бари, у Италију. У Барију је била оперисана, али је остала ратни војни инвалид.[1][2]

Новембра 1944. године је дошла у ослобођени Београд, а у децембру је прешла у Чачак, где је била политички комесар војне болнице. После завршетка рата, поново је ступила у Другу пролетерску бригаду, али је децембра 1945. године била демобилисана у чину резервног капетана.[1][2]

Од 1946. године је радила као политички радник у Београду. Налазила се на дужностима члана организационог одељења Окружног комитета, кадровика и организационог секретара у Петом рејонском комитету у Београду. Била је и потпредседник Народног одбора Петог рејона, одборник Народног одбора град Београда, заменик републичког посланика и др.[1][2]

Завршила је Учитељску школу, а потом и Академију за примењену уметоност. Бавила се модом, као модник креатор и била директор Центра за савремено одевање.[1][2]

Умрла је априла 2014. године у Београду, сахрањена је на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања.[1]

Породица[уреди]

Обе Зорине сестре – Нада и Олга, биле су учеснице Народноослободилачког рата. Нада је била скојевка и потом борац Чачанског партозанског одреда. Олга је била болничарка најпре у Чачнском партизанском одреду, а потом у Другој пролетерској удрној бригади. Све три су преживеле рат и биле носиоци Партизанске споменице 1941.[1]

Зора је била удата за југословенског дипломату и партијског функционера Марка Никезића (1921 – 1991), који је од 1965. до 1968. године био министар иностраних послова СФРЈ, а од 1968. до 1972. године председник Централног комитета Савеза комуниста Србије, али је октобра 1972. године, заједно са Латинком Перовић, био смењен због „анархо-либерализма“.[1]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Жене Србије у НОБ. „Нолит“ Београд, 1975. година.
  • Радисав С. Недовић Чачнски крај у НОБ 1941-1945. - Жене борци и сарадници. Чачак 2010. година.