Рускословенски језик
Рускословенски језик као посебна језичка форма српског језика јавила се након пада Србије у ропство под Османлијским царством, односно након 1690. године, када се дешава Велика сеоба Срба у којој је један део српског народа и свештенства због ратовања на страни Аустрије, а против Османлија, избегао на север, преко Саве и Дунава, у тадашњу Јужну Угарску. Како су у Аустроугарској Срби били изложени великим политичким и верским притисцима, за помоћ су се обратили Русији, која је међу Србе послала — прво 1726. Максима Суворова који је отворио Славјанску школу у Сремским Карловцима, а потом и 1733. Емануела Козачинског који је отворио Латинску школу. Руски просветитељи су са собом понели књиге су биле написане на рускословенског језику.
Име[уреди | уреди извор]
Ова књижевна ознака користи се за разликовање од каснијих славеносрпског језика у првој половини 19. века. Језик је под руским књижевним утицајем након поправке књига.
Узроци и потреба за увођењем језика[уреди | уреди извор]
Овај језик привремено замењује стари књижевни илирски језик, који је производ католичке пропаганде у српским и бугарским земљама у 17. веку. За Србе и Бугаре који су се населили у данашњој Војводини крајем 17. и почетком 18. века, постојала је потреба за елементарном писменошћу на једноставном језику. Зато су се окренули Рускоj Империју, које је, након реформи Петра Великог, за секуларне циљеве и за време просветитељства наметнуло штампање књига о томе руска цивилна ћирилица. Тако су Срби и Бугари у данашњој Војводини искусили привремени руски књижевни утицај.
Карактеристике рускословенског језика[уреди | уреди извор]
Основне карактеристике рускословенског језика су биле:
- Његова велика удаљеност у народу од српскословенског.
- Иако се користио претежно за црквену и школску администрацију, имао је и ширу примену и у култури и уметности.
- На овом језику своја дела писали су Јован Рајић (Историја разних словенских народов),[1] и Захарија Орфелин (Плач Сербији).[2]
- Убрзо овај језик је почео да се посрбљава како би се што више приближио народу.[3]
- Неки од српских писаца који су писали на овом језику
Историја[уреди | уреди извор]
Долазак руских учитеља[уреди | уреди извор]
У периоду од 1726. до 1733. на молбу српских патријарха, међу Србе у Угарској стигли су руски учитељи Максим Суворов и Емануел Козачински, са циљем да оснују славјанску и Латинску школу. Суворов и Козачински са собом су понели московске уџбенике и књиге на рускословенском језику, који су Срби прихватили и учили, мешајући га касније са српским народним језиком. Залихе књига су убрзо исцрпљене, а како је у Русији, у кампањи насталој након смрти Петра Великог престало њихово штампање, нови митрополит Мојсеј Петровић је, притиснут потребама, наложио прештампавање Прокоповичевог буквара и тиме дао подршку даљем неговању рускословенског језика међу Србима.
Русификација црквеног и просветног живота[уреди | уреди извор]
Оснивањем школе и прештампавањем руских буквара означен је почетак русификације најпре црквеног и просветног, а потом и других области друштвеног живота. Преношење знања о руској црквеној ћирилици (и рускословенском језику у Српској православној цркви), зачето у 17. веку, наставило се и од 18. века све до данас. То је за дуго времена усмерило развој српског друштва.
Слабљење утицаја руске књиге на Србе[уреди | уреди извор]
Године 1770. на иницијативу председника Илирске дворске депутације грофа Колера дата је бечком штампару Курцбеку дозвола да штампа српске књиге. Последица тога било је ширење просвете међу Србима и смањен утицај руске књиге на Србе.[4]
Ова дозвола је реакција на активности штампарије Димитрија Теодосија у Венецији, коју је финансијски подржала Катарина Велика.
Рускословенски данас[уреди | уреди извор]
У данашњој употреби назива се црквенословенским језиком и користи се у богослужењу и обредима словенских православних цркава.
Види још[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Ђорђе Анђелић Историје југословенске књижевности, 1.1.1938, Београд)
- ^ Чурчић, Лаза. Књига о Захарији Орфелину. Загреб : Српско културно друштво Просвјета, 2002. стр. 372—387. ISBN 978-953-6627-45-5.
- ^ Развој српског књижевног језика — www.slideshare.net Приступљено 25.7.2019.
- ^ Павле Ивић, 1998: Преглед историје српског језика, Целокупна дела, VIII. – Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад стр. 136-138.