Српскословенски језик

С Википедије, слободне енциклопедије
Не поистовећивати са Славеносрпским језиком.

Српскословенски је назив за српску редакцију старословенског језика која је представљала прву норму српског књижевног језика која се користила до уласка рускословенског у употребу у XVIII веку. Раније је сматрано да се ова норма развила на простору српског Поморја у Зети и Захумљу, на простору са кога потичу најстарији данас сачувани споменици стварани овом редакцијом, али се данас, на основу неких језичких појава[1], сматра да се она развила много источније, ближе првим центрима словенске писмености на Балканском полуострву, Охриду и Преславу. Као простор њеног настанка, узима се предео око данашње границе Србије и Македоније, северно од линије КратовоСкопљеТетово. Имао је три устаљена правописа:

Најстарији сачувани писани споменици, са краја XII века, сведоче о томе да је процес формирања српске редакције већ био завршен. Поред српскословенског, у употреби је током овог периода био и народни језик (стручно назван старосрпски језик), који се махом јавља у писмима и правним документима, а понекад и у књижевним делима. Најстарији сачувани споменик писан народним језиком је повеља бана Кулина (11801204) упућено Дубровчанима, из 1189. године. Позајмљенице из овог језика називају се црквенословенизми.

Најстарији сачувани споменици[уреди | уреди извор]

Најстарији споменици старословенског језика са српским цртама, писани глагољицом:

Најстарији споменици старословенског језика са српским цртама, писани ћирилицом:

Најстарије сачуване књиге српске редакције старословенског језика:

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Једна од њих је прелазак гласа л у двоглас лу (нпр. слнце постаје слунце), који и данас постоји у говорима Срба у том крају, а није постојао у западним српским говорима, иако се јавља у најстаријим сачуваним писаним споменицима. (Деретић, Јован (2007). Историја српске књижевности (четврто издање). Београд. ISBN 978-86-86003-45-4. )

Литература[уреди | уреди извор]

  • Деретић, Јован (2007). Историја српске књижевности (четврто издање). Београд. ISBN 978-86-86003-45-4. 
  • Грковић-Мејџор, Јасмина (2011). „О формирању српске редакције старословенског језика”. Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија: Зборник радова. Беране: Епископија будимљанско-никшићка. стр. 43—51. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]