Српскословенски језик

Мирослављево јеванђеље из 12. века, написано на српскословенском језику

Не поистовећивати са Славеносрпским језиком.

Српскословенски језик (Сьрбословѣньскъ ѩзыкъ), такође познат и као српскоцрквенословенски, назив је за српску редакцију старословенског, односно црквенословенског језика. На српскословенском језику, који је био књижевни и литургијски језик Срба у периоду од 10. до 18. века, настала су кључна дела српске средњевековне књижевности. Књижевни споменици настали на српској редакцији старословенског језика били су писани глагољицом или ћирилицом.

Током 18. века, српска редакција црквенословенског језика постепено је у црквеној пракси замењена руском редакцијом, чиме је у српској средини преовладала употреба рускословенског као литургијског језика. У исто време, на пољу књижевног стваралаштва дошло је до прожимања српскословенске и рускословенске књижевне норме, чиме је створен нови (славеносрпски) књижевни језик, који је био у употреби све до Вукове реформе.

Српскословенски Темнићки натпис из 10. или 11. века

Као изворни књижевни и литургијски језик Српске парвославне цркве, српскословенски је био језик на којем су настали: Мирослављево јеванђеље, дела Светог Саве и остали знаменити споменици српске средњовековне и ране нововековне писмености и књижевности. Иако је током 18. века у српској црквеној пракси замењен рускословенским, као новим литургијским језиком СПЦ, српскословенски језик је почевши од 19. века постао предмет научног проучавања под окриљем српске филологије и осталих славистичких дисциплина, услед чега је у српским научним и црквеним круговима у неколико наврата покретано питање о повратку литургијске праксе на изворну српскословенску норму.

Развој

Раније је сматрано да се српска редакција црквенословенског језика првобитно развила на простору српског поморја у Дукљи, Травунији и Захумљу, на простору са кога потичу најстарији данас сачувани споменици стварани овом редакцијом, али се данас, на основу неких језичких појава, сматра да се вероватно развила нешто источније, ближе првим центрима јужнословенске писмености (Охридска књижевна школа). Као простор њеног настанка, узима се предео око данашње границе Србије и Северне Македоније, северно од линије Кратово—Скопље—Тетово.

Српска редакција је имала три устаљена правописа:

• зетско-хумски, који је најраније посведочен, а коришћен је у Србији (до краја 12-почетка 13. века) и Босни (до њене пропасти, средином 15. века)
• рашки, који је наследио старословенски у централним (рашким) областима Србије и био у употреби до првих деценија 15. века
• ресавски, који је настао у 15. века

Сачувани писани споменици са краја 12. век сведоче да је процес формирања српске редакције већ био завршен. Поред српскословенског, у употреби је током овог периода био и народни језик (стручно назван старосрпски језик), који се махом јавља у писмима и правним документима, а понекад и у књижевним делима. Најстарији сачувани споменик писан народним језиком је повеља бана Кулина (1180—1204) упућено Дубровчанима, из 1189. године.

Позајмљенице из црквенословенског језика (укључујући и српску редакцију) називају се црквенословенизми.

Најстарији сачувани споменици

Најстарији споменици старословенског језика са српским цртама, писани глагољицом:

• Маријинско јеванђеље (X—XI век)
• Грашковићев одломак (XI век)
• Михановићев одломак

Најстарији споменици старословенског језика са српским цртама, писани ћирилицом:

• Темнићки натпис (X—XI век)
• Хумска плоча (X—XI век)
• Плоча судије Градише (XII век)
• Натпис на плочи у Полицама крај Требиња (друга половина XII века)

Најстарије сачуване књиге српске редакције старословенског језика:

• Мирослављево јеванђеље (око 1185)
• Вуканово јеванђеље (1197—1199)
• Паримејници из прве половине XIII века (Београдски, Хиландарски и Петровградски)
• Братков минеј (1234—1243)
• Требник (крај XIII века)
• Зборник попа Драгоља (почетак XIV века)

Галерија

• 
  Маријинско јеванђеље, најстарији сачувани рукопис у коме се јављају обележја српске редакције
• 
  Вуканово јеванђеље са краја 12. или почетка 13. века
• 
  Номоканон Светог Саве, иловички препис из 1262. године
• 
  Цетињски октоих (1494), најстарија књига штампана на црквенословенском језику

Види још

• Старословенски језик
• Црквенословенски језик
• Славеносрпски језик
• Српски језик
• Развој језика код Срба од 9. до 19. века
• Рускословенски језик код Срба

Литература

• Грковић-Мејџор, Јасмина (2011). „О формирању српске редакције старословенског језика”. Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија: Зборник радова. Беране: Епископија будимљанско-никшићка. стр. 43—51. 
• Ивић, Павле (1981а). „Језик и његов развој до друге половине XII века”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 125—140. 
• Ивић, Павле (1981б). „Језик у немањићкој епоси”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 617—640. 
• Ивић, Павле (1982). „Књижевни и народни језик код Срба”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 519—534. 
• Ивић, Павле (1993). „Језичке прилике Срба у раздобљу од 1537. до 1699. године”. Историја српског народа. 3 (2). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 105—134. 
• Ивић, Павле (1998). Преглед историје српског језика (1. изд.). Сремски Карловци-Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића. 
• Ивић, Павле; Младеновић, Александар (1986). „О језику код Срба у раздобљу од 1699. до 1804. године”. Историја српског народа. 4 (2). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 69—106. 
• Исаиловић, Невен; Крстић, Александар (2018). „Српски језик и ћирилично писмо у југоисточној Европи у XV и XVI веку” (PDF). Преводилац: часопис Удружења научних и стручних преводилаца Србије. 37 (1-2): 43—52. Архивирано из оригинала 15. 08. 2022. г. Приступљено 07. 01. 2026. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Милосављевић, Петар (1997). Срби и њихов језик: Хрестоматија (1. изд.). Приштина: Народна и универзитетска библиотека. 
• Младеновић, Александар (1989). Славеносрпски језик: Студије и чланци. Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада. 
• Павловић, Александра (2015). „Рускословенски узор српског рукописног буквара из 1717: Јеромонах и песник Карион Истомин у сентандрејској традицији” (PDF). Зборник Матице српске за славистику. 88: 41—48. Архивирано из оригинала 06. 09. 2024. г. Приступљено 07. 01. 2026. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Ранковић, Зоран (2012). „О речницима црквенословенскога језика у Срба” (PDF). Српска теологија у двадесетом веку. 12: 142—146. Архивирано из оригинала 27. 12. 2025. г. Приступљено 07. 01. 2026. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Ранковић, Зоран (2013). „Црквенословенска ортоепска норма и српска рукописна традиција” (PDF). Српска теологија у двадесетом веку. 14: 166—173. Архивирано из оригинала 27. 12. 2025. г. Приступљено 07. 01. 2026. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Ранковић, Зоран (2015). „О српскословенским и рускословенским фонетским обележјима уредаба и прописа Митрополије београдске (1835-1856)” (PDF). Славистика. 19: 140—144. Архивирано из оригинала 21. 04. 2025. г. Приступљено 07. 01. 2026. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)

Спољашње везе

• Институт за српски језик САНУ: Речник лингвистичких термина: Старословенски језик
• Институт за српски језик САНУ: Речник лингвистичких термина: Црквенословенски језик
• Институт за српски језик САНУ: Речник лингвистичких термина: Српскословенски језик
• Институт за српски језик САНУ: Речник лингвистичких термина: Рускословенски језик

• Ранковић, Зоран (2015—2016). Српскословенски језик — приручник за студенте (PDF). Београд: Православни богословски факултет. Архивирано из оригинала 03. 07. 2024. г. Приступљено 07. 01. 2026. CS1 одржавање: Формат датума (веза)CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Милановић, Александар (2004). „Српскословенски језик — суштаствено (васпостављање и општи савети)”. Гускова. Архивирано из оригинала 7. 3. 2009. г.